Švajcarski institut za istraživanje snega i lavina zabeležio je 24. januara da je 155 santimetara snega drugi po veličini snežni rekord u Davosu u poslednjih 66 godina. Dok su pripadnici pokreta Okupiraj Volstrit pravili veliki „Kamp iglo“, švajcarsko idilično planinsko mestašce su okupirali milijarderi. Oko 5000 švajcarskih vojnika je mobilisano, a iz bezbednosnih razloga nebo je bilo zatvoreno iznad skupa finansijskog i političkog džet-seta, koji je strahovao samo od evro-lavine teške hiljade milijardi evra.
Na petodnevnom „Ekonomskom forumu“ u Davosu, kako zapaža izveštač biznis nedeljnika „Blumberg biznisvik“, u mestu koje je inspirisalo Tomasa Mana da napiše Čarobni breg okupili su se Angela Merkel, Mario Dragi, Čarls Dalara, šef lobi grupe koja predstavlja kreditore u pregovorima s Grčkom, ranije direktor u korporaciji JP Morgan, i još 2600 političkih, poslovnih i finansijskih mogula, ekonomista koji se s njima slažu, predstavnika hedž fondova, konsultantskih kompanija i rejting agencija, te „mladih koji menjaju svet“.
Manov sanatorijum 300 metara iznad varoši je sada Schatzalp Hotel. Ta velika grupa specijalnih zvanica je u davoskom kongresnom centru, u hodnicima, restoranima, apartmanima tog specifičnog sanatorijumu za lečenje svetskih bolesti, na panelima za okruglim stolovima i razgovorima u šetnji, ispitivala valja li nemački lek za grčku tragediju.
EVRO UPITNIK: Kenet Rogof, profesor s američkog univerziteta Harvard, predviđa da će Grčka izaći iz evrozone. Ekonomisti Martin Feldštajn sa istog univerziteta i Nurijel Rubini, koji je predvideo krah američkog tržišta nekretnina, sada predviđaju da se evrozona može rascepiti. Italijanski premijer Mario Monti, pak, saopštava da će njegova vlada sprovesti paket koji će Italiju izvući iz bule. A Oli Ren veli da kompromis investitora s Grčkom samo što nije postignut.
Milijarder Džordž Soros je upozoravao: „Sada smo u goroj situaciji nego 2008. kada je propao Lehman Brothers Holdings Inc…“ Nobelovac Džozef Stiglic, bivši potpredsednik Svetske banke, koji sada predaje na Univerzitetu Kolumbija, nastavlja bitku protiv tržišnih fundamentalista iz MMF-a i Svetske banke i opominje da vlade prave greške smanjujući budžete, pošto poverenje ne može biti vraćeno dok proizvodnja pada. Opominje da nemačka „nametnuta štednja“ može da gurne Evropu u deflatornu spiralu.
Izveštač lista „Fajnenšel tajms“ uočava da je „raspoloženje u Davosu“ neuhvatljiva stvar – ne može se prepoznati u primedbama na sceni, već, recimo, u segmentima konverzacije dvojice Nemaca tokom šetnje po snegu: „Štiglitz …Rubini … Kejnesijanska trućanja… Bankrot za sve nas… “ Iz izveštaja nije sasvim jasno ko je koga više prekorevao u Davosu – Evropljani bankare, ili bankari Evropljane, Amerikanci Evropljane, ili ovi njih…
Držeći u ruci svoju braon kožnu tašnu, Kristin Lagard, izvršna direktorka MMF-a, šalila se rekavši da je na planinu došla s malom torbom da bi sakupila veliki novac. U tom kontekstu pominje se i pitanje o američkom shvatanju uloge MMF-a. Jedan funkcioner „svetskog policajca“ je rekao da bi MMF trebalo da igra veću ulogu u Evropi, da se s tim slažu i neki iz Azije, ali se američka delegacija u Davosu tome suprotstavljala, tvrdeći da Evropljani imaju dovoljno keša i da moraju da učine više sami za sebe.
Ugovor koji je 25 evropskih država (bez Britanije i Češke) potpisalo, dan nakon završetka skupa u Davosu u štrajkom blokiranom Briselu, neki su nazivali „kriminalizacijom kejnzijanizma“, zbog odredbe o kažnjavanju evro–nacija koje probijaju propisani budžetski deficit.
ZAPAD I ARAPSKA DEMOKRATIJA: Neki su se pitali šta će biti ako predsednik Nikola Sarkozi izgubi izbore ovog proleća. Drugi, pak, da li će na položaju ostati sekretar američkog trezora Timoti Gajtner, čiji je boravak u Davosu bio šesti službeni put u Evropu od prošlog septembra. Četvrti su žalili što je nakon afere s novčanim transakcijama njegove supruge morao da ode švajcarski guverner Filip Hildebrand: „Šteta, sposoban bankar…“
Jedan panel se zvao „Od revolucije do evolucije“ i odražavao bojazan od „ranog mraza“ nakon „arapskog proleća“. Premijer Tunisa Hamadi Džebali usprotivio se što neki nove režime nazivaju islamističkim. Egipćanin Amre Musa je u istom tonu rekao: „Mi smo prihvatili demokratiju. Pitanje je da li će Zapad biti sposoban da sarađuje s demokratijom koja je – arapska. Zapad voli demokratske izbore, ali želi izbore u kojima pobeđuju političke stranke koje sam favorizuje.“ Onda su sledila pitanja: Šta će biti ako Iran napravi atomsku bombu? Kakve su posledice uskraćivanja iranske nafte Evropi? (Vidi tekst „Embargom protiv sankcija“ na 60. strani.)
UČITI, UČITI, UČITI: Izveštač lista „Fajnenšel tajms“ podseća da je jedna od tradicija Davosa da druge noći svako svakome mahnito postavlja lenjinističko pitanje: „Šta si naučio u Davosu ove godine?“ To pitanje se ne odnosi na leksikon neophodan da bi se razumelo o čemu se priča – „EFSF“, „eurobond“, „previše veliki da bi propao“, „ravnoteža platnog bilansa“ – već na prijeme i žurke.
Izveštači usput beleže da je party kompanije JPMorgan u muzeju „Kirhner“ bio više stylish, a manje veseo, nego onaj u poznatom Pijano baru, i ne tako prijatan i zabavan kao žurka u baru Promenada, a daleko je od glasne i masovne žurke konsultantske firme McKinsey & Company, Inc. Mnogi gosti Davosa smatraju da je važno ići na te prijeme i muvati se po hodnicima da bi se nekom važnom u trideset sekundi reklo nešto važno o investicijama ili o gladnoj deci u Africi, što bi ga moglo zainteresovati da uzme u ruke vašu vizitkartu. Šef ekološke organizacije Greenpeace je tako uz smeh ispričao reporteru BBC-ja kako je „izlobirao“ američkog predsednika Bila Klintona da potpiše ugovor o zabrani nagaznih mina – dok su stajali u pisoaru.
DAVOSKI POČETNICI: Bil Klinton se ove godine nije pojavio u Kongresnom centru, ograničio je svoj boravak na privatne susrete. U fokusu je bila njegova ćerka Čelzi Klinton, koja je učestvovala na panelu „e–philanthropy„, čiji je domaćin bio ukrajinski tajkun čelika Viktor Pinčuk. Bivšoj Prvoj ćerki tu su se pridružili Šin Parker (Facebook), Erik Šmit (Google) i Jurij Milner, vlasnik firme Digital Sky Technologies, kako kažu, plodan investitor u elektronske medije u Rusiji i u SAD.
Voren Bafet, onaj američki milijarder koji je prošlog leta rekao da je premalo oporezovan, poslao je u Davos svog 28-godišnjeg unuka Hauarda V. Bafeta, sina Hauarda G. Bafeta. Taj „davoski početnik“ (Davos newbie) se interesuje za fer biznis, put hrane od njive do stola, i muke farmera – dečko je završio škole, pa radio na sopstvenoj farmi od 160 hektara da vidi kako to izgleda, pa onda bio specijalni pomoćnik u američkom odeljenju za poljoprivredu, radio nešto i za američki Stejt department na unapređenju poljoprivrede u Avganistanu (oni, kao, ne znaju kako se gaji mak), a po odlasku iz Bele kuće postao je izvršni direktor „dobrotvorke“ The Howard G. Buffett Foundation. U Davos je došao sa svojom mladom ženom Lili Tomas Bafet, s kojom se, kako izveštava magazin „Forbs“, venčao prošlog avgusta u restoranu Omaha rouz garden, kao podsećanje da ju je zaprosio u najpoznatijem ružičnjaku na svetu, onom u Beloj kući u Vašingtonu. Kasno je rezervisao mesto u idiličnom skijaškom odmaralištu Klosters, pa su mu dali sobu s krevetom na sprat, a on je rekao: „Ionako smo nedavno venčani!“, što su svi zabeležili, uz vesti o zabrinutosti za svetski mir i sudbinu evra.
MUKE KOMUNISTIČKOG UNUKA: Među čuvenim unucima koji su se pojavili u Davosu bio je veoma zapažen i Bil Brouder, koji je toku jednog od panela postavio pitanje o smrti svog advokata Sergeja Manjickog. Brouder je unuk nekadašnjeg generalnog sekretara Komunističke partije SAD od 1934. do 1945. Erla Broudera, saradnika druga Grigorija Zinovjeva, koji je, u „vreme crvenih“, otišao da živi u Rusiji i oženio se Ruskinjom. Kako piše „Njujork tajms“, pozivajući se na podatke objavljene 1985, bio je i špijun NKVD-a (Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova). Umro 1973. u Americi, a i u starosti je u neprijateljski intoniranim TV intervjuima branio svoju komunističku mladost.
Vremena se menjaju. Unuk komuniste Erla Broudera diplomirao je na Stanfordu (Stanford Business School) i specijalizovao se za istočna tržišta, promenio američko državljanstvo u britansko i 1996. sa Edmondom Safrom formirao Hermitage Capital Management sa sedištima na ostrvu Gernsi, britanskom kraljevskom posedu u Lamanšu, na Kajmanskim ostrvima i u Moskvi. Hermitage je, kako piše „Njujork tajms“, počeo sa 25 miliona dolara, a do ranih dvehiljaditih progutao oko 4,5 milijardi dolara u aktivi i sa povezanih 20 firmi postao najveći ruski investicioni fond na svetu.
Bil je prvo podržavao Putina, u jednom pismu je napisao da ima „nultu simpatiju“ za biznismena Jurija Hodorhovskog, jer „bez obzira za šta je osuđen, on je ukrao rusko nacionalno bogatstvo“. Onda su ga Rusi pritisli za porez, neko mu je provaljivao u firmu i on je počeo da govori o mafiji i korupciji u Rusiji, a Putina da naziva „najvećom pretnjom“. Rusi su mu 2005. oduzeli vizu. Uhapsili mu advokata Sergeja Manjickog, optužili ga za utaju poreza i ostavili ga da umre od srca u zatvoru Matroska tišina, bez medicinske pomoći.
Igor Šuvalov, zamenik premijera Putina, u Davosu je događaj nazvao „groznim“ i rekao da se istraga vodi, da su neki ljudi već izgubili posao zbog toga, a da slučaj ipak nije isteran do kraja, zato što ih štiti „sistem“.
BRITANSKA ČAJANKA: Ove godine, kažu medijski izveštaji, u Davosu nije bilo „holivudskog seta“, ni Andželine Džoli, ni Šeron Stoun, ni Ričarda Gira, ni Majkla Daglasa. Mik Džeger je ipak došao u Davos nakon što je objavio da se neće pojaviti na „Velikoj britanskoj čajanki“ („The Great British Tea Party„) Dejvida Kamerona i gradonačelnika Londona Borisa Džonsona, koji lobira među investitorima za Olimpijadu 2012. „Uvek sam se interesovao za ekonomiju i svetske događaje. Sada osećam da sam upotrebljen kao politički fudbal…“, napisao je Džeger u saopštenju, a onda se, izbegavši medije, pojavio samo na privatnoj večeri u hotelu Schatzalp i, kako izveštava magazin „Forbs“, na prijemu, koji su priredili Credit Suisse i magazin „Njuzvik“. Malo je „minglovao“ sa Čelzi Klinton, valjda još udatoj za Marka Mezvinskog, sina demokratskog kongresmena i bankara u američkoj multinacionalnoj kompaniji The Goldman Sachs Group, Inc. Đorđo Džekson, vođa prošlogodišnje studentske pobune u Čileu, pozvan u Davos kao jedan o onih koji „oblikuju svet“ (global shaper), vrteo je glavom: „Mi smo ovde samo dekoracija.“
Navodno u Davosu nije bilo „korporativnih superzvezda“ kao što su Majkl Del, osnivači megaprojekta Google Sergej Brin i Lari Pejdž, ni Mark Cukerberg, Facebook milijarder. Ali bio je Lakšmi Mital, indijski čelični magnat, šesta osoba po bogatstvu u svetu, teška 19,2 milijarde dolara. Dok je sa svojim bratom Vendorom ispijao piće u pijano baru hotela Europe okolo su šaputali o njegovom investiranju u olimpijski toranj u Londonu.
Kinezi, kojima svi sad zagledaju u novčanik, nisu bili prisutni – slavili su svoju novu godinu, pa organizatori razmišljaju da održavanje Svetskog ekonomskog foruma usaglase s tom činjenicom.
U Davosu je, sudeći po izveštajima medija, bilo pretežno (80 odsto) muško društvo, mada je tamo održan i panel o humanom kapitalu „Žene, kao put koji vodi napred“, a ranije je bilo reči o tome da kompanije treba da zapošljavaju 50 odsto žena.
Tri Ukrajinke su uhapšene, kada su skinute do pojasa, po hladnoći jurnule na zaštitnu ogradu koja je razdvajala pozvane od nepozvanih. Nosile su transparente „Siromašne, zbog vas“ i „Gangsters party in Davos.“
TALENTIZAM: U raspravama u Davosu, kažu, sumornijim nego prethodnih godina, govorilo se o konceptualnoj sistemskoj krizi: varirane su teze da je finansijskom krizom razbijen model anglosaksonskog leze fer (laissez–faire), da se kejnzijanski model države blagostanja (welfare state) suočava s krizom održivosti; da je model državnog kapitalizma pred teškim iskušenjima…
Ideje o izlazu iz tunela nisu jasne. Jedni se slažu sa Sarkozijevim predlogom o „Robin Hudovskom porezu“ za bogate. U Nemačkoj se opozicione socijaldemokrate zalažu za novi Maršalov plan. Šveđani su podsećali na vlastita pozitivna iskustva sa investiranjem u obrazovanje i na činjenicu da je Švedska uspela da održi veliku socijalnu mobilnost.
Britansko-holandska multinacionalna kompanija Unilever lansira slogan „Korporativna i socijalna odgovornost“. Neki upotrebljavaju izraz „moralni kapitalizam“, a neki „inkluzivni kapitalizam“. Neki govore o „socijalnom partnerstvu“, neki i o „kapitalizmu s ljudskim licem“. Neki su se zalagali za to da učesnici razgovora, umesto izraza kapitalizam, treba da upotrebljavaju izraz – „talentizam“…
Tokom jedne sesije, panelistima i publici postavljeno je pitanje: „Da li kapitalizam XX veka propada u društvu XXI veka?“ Samo jedan potvrdan odgovor: Šarana Baroua, generalnog sekretara Međunarodne konfederacije sindikata. Negativan odgovor – četiri od pet panelista: Dejvid M. Rubinštajn, direktor korporacije Carlyle Group, Raguram G. Rajan, profesor finansija čikaškog univerziteta, tamilskog porekla, Ben Vervajen, direktor korporacije Alcatel–Lucent, i Brajan T. Mojnihen, direktor novčane institucije poznate kao Bank of America. Pitanje „kapitalizam, kako ga popraviti?“, u nekim izveštajima okreće se u dosetku: „Davos, kako ga popraviti?“
Davos je samo sebično putovanje za onih „jedan odsto“, konstatuje komentator Mardokovog finansijskog portala Market Watch. „Sada znamo koji milijarder ume da skija i da reši – možda i da izazove – bankarsku krizu u isto vreme. To nije ništa drugo, nego kartelski kapitalizam u kome mojnihani i rubinštajni lamentiraju zbog rulje iz pokreta Okupiraj Volstritt – a žale zbog druge…“ A Davos, piše komentator, pretenduje da bude kumbaya kapitalizam. Izraz kumbaya, (Kum Ba Yah, dođi, gospode) pozajmljen je iz kreolskog jezika robova iz Južne Karoline i Džoržije u pesmi nastaloj tridesetih, koju je Džoan Bejz pevala 1962. i povezala je s pokretom za ljudska prava šezdesetih: Someone’s crying, Lord, kumbaya / Someone’s laughing, Lord, kumbaya – neko plače, gospode, kumbaja, neko se smeje gospode, kumbaja)…
„Možemo li da dozvolimo da ne ulažemo u najsiromašnije“, to pitanje postavila je Džasmin Vajtbred, direktorka organizacije Save the Children: 30-50 odsto azijskog ekonomskog rasta između 1965. i 1990. otišlo je u unapređenje reproduktivnog zdravlja, smanjenje dečjeg mortaliteta. Samo malarija košta Afriku 12 milijardi dolara u izgubljenim prihodima. Bil Gejts je bio šampion te teme dok je govorio o milenijumskim ciljevima. On je u Davos došao da objavi nešto o svojoj i Melindinoj dobrotvornoj fondaciji teškoj 750 miliona dolara. Sreo se s generalnim sekretarom UN-a Ban Ki Munom.
Upozoravano je na to da je zaposlenost faktor koji najviše određuje granicu siromaštva, da je 23 miliona ljudi u Evropi nezaposleno, da svetu treba 400 miliona novih radnih mesta i još 200 miliona radnih mesta da bi se vratilo na stanje optimalne zaposlenosti.
Širom sveta siromašne porodice žive u prljavim sredinama, nekad samo metrima udaljeni od blještavih znakova bogatstva i progresa, kaže se u istraživanju britanske organizacije Oxfam (Oxfam Briefing Paper), koja je zapravo međunarodna konfederacija 15 organizacija koje rade u 90 zemalja kako bi pronašle rešenje za siromaštvo i nepravdu.
NEJEDNAKOST: Prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj OECD socijalne razlike su najveće u prethodnih pedeset godina. Nejednakost je od 1990. porasla u 14 od 18 najrazvijenijih zemalja G20, a ekonomski rast nije stizao do najsiromašnijih, zaključuje se u analizi Oxfama.
Paradoksalno, zemlje s najvećom socijalnom nejednakošću beležile su ubrzani razvoj tržišne privrede: Južna Afrika, Brazil, Meksiko, Rusija, Argentina, Kina i Turska. Socijalno „najjednakije“ su razvijene ekonomije s natprosečnim prihodima: Francuska, Nemačka, Kanada, Italija i Australija. Francuska u grupi najrazvijenijih ima najmanju socijalnu nejednakost. Međutim, vidljivi su znaci razaranja socijalnih tekovina „države blagostanja“ i u bogatim zemljama: i u Kanadi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj nejednakost je povećana. SAD po tradiciji održavaju najveću razliku između bogatih i siromašnih.
Jedno istraživanje ekonomiste Edvarda Vulfa s Njujorškog univerziteta pokazuje da se u SAD nejednakost povećavala i tokom krize 2007–2009.
Taj model najviše slede Japan i Velika Britanija. U maju 2011. izveštaj jedne britanske komisije (High Pay Commission) pokazao je da će, sudeći po sadašnjim trendovima, do 2020. plate direktorskog staleža biti 214 puta veće od prosečne plate. U Engleskoj, ljudi koji žive u siromašnim kvartovima umiru sedam godina ranije od ljudi iz bogatih susedstava.
U ovom milenijumu nejednakost je rasla u Turskoj, Nemačkoj, Indoneziji, Australiji, Indiji, a najbrže se pokazivala u Rusiji, Kini, Japanu i Južnoj Africi – u kojoj će, sudeći po sadašnjim trendovima, u sledećoj deceniji još milion ljudi pasti ispod linije siromaštva. U Južnoj Africi je istovremeno najizrazitija koncentracija na samom vrhu skale primanja.
JUŽNOAMERIČKI IZUZETAK: U Brazilu, koji ima istu stopu ekonomskog rasta kao i Južna Afrika, između 1999. i 2009. oko 12 miliona ljudi izašlo je iz stanja apsolutnog siromaštva (prihod manji od 1,25 dolara dnevno). Ranije je jedan od devet stanovnika Brazila živeo ispod te linije, a sada, jedan od 25. Samo četiri zemlje u grupi G20 je smanjilo socijalne nejednakosti od 1990. i to su zemlje u razvoju: Brazil, Koreja, Meksiko i Argentina, ali to je zaobilazilo najugroženije – u Brazilu, Argentini i Meksiku na račun najbogatijih u većoj meri je poboljšan položaj srednje klase nego najsiromašnijih. Ekonomista Đovani Andreja Kornija smanjenje socijalne nejednakosti u Latinskoj Americi objašnjava povećanim dolaskom migranata (2,3 odsto regionalnog BDP-a, a 2,8 odsto BDP-a u Meksiku).
Da smanjivanje nejednakosti u velikoj meri zavisi od vladine politike pokazuje i sledeći primer: Privreda Jermenije je rasla dok se povećavala socijalna jednakost; a privreda Turkmenistana je rasla dok se smanjivala socijalna jednakost.
Učešće najsiromašnijih u ukupnim prihodima, po nalazu Oxfama, u većini zemalja je veoma nisko i često ne prelazi jedan odsto. Po učešću najsiromašnijih deset odsto u ukupnoj populaciji u grupi G20, na vrhu je Indija.
Prosečni prihod deset odsto najbogatijih je oko devet puta veći od prihoda deset odsto najsiromašnijih u zemljama OECD, a pre 25 godina bogati su zarađivali sedam puta više.
Tri najbogatija čoveka (vlasnik kompanije Microsoft Bil Gejts, Voren Bafet i meksički mogul telekomunikacija Karlos Slim Helu) imaju više finansijskih sredstava nego 48 najsiromašnijih nacija.
Polovina sveta, oko tri milijarde ljudi, živi sa manje od dva dolara dnevno. Očekivani životni vek dece rođene u Japanu za 37 godina je duži od očekivanog životnog veka dece u Zimbabveu. Te činjenice stoje u veoma jakom kontrastu s belinom snega i glamurom za sudbinu sveta zabrinutih gostiju na Čarobnom bregu.
