“Nejednaka praksa prema izbeglicama, u zavisnosti od toga iz kog dela sveta dolaze, na jasan način je pokazala da i te kako može da se odgovori na dolazak većeg broja ljudi, što se pokazalo na primeru izbeglica iz Ukrajine, samo je pitanje da li se hoće ili neće. Očigledno je da za izbeglice iz Afrike, Azije i drugih delova sveta koji nisu Evropa to ne važi”
“Najveća inovacija bi bila eliminisanje polarizacije i ideologije kroz medije”, kaže Milan Zirojević. Ivana Petrović naglašava da “medijsko tržište kao takvo, pogotovo na lokalu, zapravo ne postoji”. A Nikola Lazić da mu se uopšte “ne sviđa priča da mediji, pored svoje osnovne uloge, treba da budu i neki preduzimači i biznismeni”
Kroz životopis Luke Bojovića (49) mogla bi da se ispiše istorija srpske mafije. Odrastao je u uglednoj beogradskoj porodici – majka je bila univerzitetski profesor, a otac direktor prestoničkog zoo-vrta. Tek što je Luka stasao za ličnu kartu, zemlja u kojoj je rođen se raspala. Ispaljeni rafali, prolivene suze i krv protegli su se u daleku budućnost i obeležili čitav njegov život. Luka Bojović je postao vojnik, delinkvent, saradnik Državne bezbednosti, pekar, vođa kriminalnog klana, begunac, poslastičar, zarobljenik, slikar, osvetnik... Ovaj čovek poznaje više mrtvih nego živih, sudbina mu je retko kada zavisila od policijske istrage, ali je uvek zavisila od političke odluke. U momentu kada nastaje ovaj tekst, Luka Bojović izlazi iz španskog zatvora
“Naša večita dilema je da li intelektualac gubi identitet ako ponudi usluge vlastima, odnosno da li tada prestaje da bude intelektualac. Mislilo se da je ovaj problem nestao, ali nije. I sirene koje zavode intelektualce su danas lukavije nego ranije, mehanizmi su nevidljiviji. A intelektualac, naročito kome barem mala doza cinizma nije strana, lako nalazi alibi. Izvanredne su danas šanse da se postane kvaziintelektualac”
Srbija je ovim popisom, po onoj staroj floskuli, udarila i poslednji ekser na kovčeg SFRJ koju su ostali već sahranili, neki živu, neki polumrtvu
"Zapadni put bi značio otvaranje dalje nestabilnosti, odlazak Kosova i Metohije, sledeća bi bila Republika Srpska, onda jug centralne Srbije. Imali bismo nestabilnost za narednih 50 godina"
Strepnju nam izaziva, ili bi trebalo da nam izaziva, da je Brazilcima bilo potrebno 83. minuta da Švajcarcima slome odbranu i daju taj jedan jedini gol. Pred nefavorizovanim srpskim fudbalerima je, dakle, zadatak koji su famozni Brazilci ispunili na jedvite jade. Ali, nada da to ipak mogu je realna pa hajde da se nadamo. I navijamo
„Potrebno mi je da pisce tretiramo kao zvezde, fali mi glamura, jer je to dobar način da se skrene pažnja. Sve dok se mi, izdavači, ponašamo kao sirotinja raja, tako će nam i biti. Davno je prošlo vreme one izreke da knjiga sama nađe svoj put do čitaoca“
Na današnji dan pre 80 godina, 26. novembra 1942, je u Bihaću održano Prvo zasedanje AVNOJ-a na kome je postavljen kamen temeljac za izgradnju socijalističke Jugoslavije, a usput su pratktično osnovani i OZNA i Tanjug. Ono će u posleratnom dobu pasti u senku Drugog zasedanja u Jajcu, ali se valja podsetiti šta se tada zbivalo
Slobodne i lepe žene iranske – lepe već i zato što su slobodne – bile su na onom katarskom stadionu gologlave, jer im je tako bilo od volje, i jer nema tog muškarca na svetu koji treba da ima pravo bilo šta da im zapoveda. A kamoli da to čine nadrndani bradati dedaci koji više ni nad sopstvenim mokrenjem nemaju kontrolu
Fudbal je izuzetno popularan u Iranu, reprezentativci imaju kultni status, ali veliko je pitanje šta ih čeka posle otvorenog iskazivanja podrške demonstracijama za prava žena pred početak meča sa Engleskom. Rezultat utakmice je, čini se, bio najmanje bitan
“Umesto da odgovaraju o sprezi države i kriminala o kojoj isplivava sve više saznanja, oni obrću stvari po principu ‘napad je najbolja odbrana’ i preko tabloida optužuju opoziciju. To je zamka koju oni postave tako da si ti sad odjednom optužen i treba da se braniš. I to čak ne ni ja, nego moj mrtvi otac. Meni ne pada na pamet da u tome učestvujem”
