Bilans

Nikada nisam jahao. Zamišljam da je veliko uživanje u rano leto kasom prolaziti kroz šumoviti predeo, preći u galop preko poljane, stići do vikendice, sjahati, pa popiti kriglu hladnog piva. Međutim, kao pitomac škole za rezervne oficire u Bitolju, mesec dana sam dužio konja. Ja sam se njega bojao, a on je mene prezirao. Zapamtio sam da se zvao Sokol, komandant škole Savo Batinica, a imena ostalih oficira se ne sećam. Sokola nikad nisam zajahao, nije mu bio posao da ga jašu, već da nosi minobacač. Morao sam svaki put da ga ubeđujem da ga tegli, a on bi s mukom, mrzovoljno pristajao. Baš kao i ja, shvatio je da je život takav.

Nikad nisam ni luksuznom jahtom jedrio preko Atlantika do Kariba, nisam zaranjao u more u podmornici ili plovio na bojnom brodu, ali jesam se u pratnji generalnog sekretara Komunističke partije Zapadne Nemačke Maksa Rajmana, koji je bio Titov gost, na torpednom čamcu jugoslovenske ratne mornarice po vetru jačine šest bofora probijao kroz jadranske talase visoke tri metara. Rajman je za vreme Prvog svetskog rata radio u brodogradilištima na nemačkim torpiljerima, pa je Tito naredio da ga naši mornari malo provozaju.

Nikad nisam leteo ni ultramlaznim lovačkim avionima, ali jesam luksuznim falkonom negdašnje jugoslovenske vlade i američkim, francuskim i ruskim helikopterima raznih tipova.

Nisam nikada ni dobrovoljno planinario iako su mi se pružale razne prilike po Srbiji i Bosni, Sloveniji i Makedoniji. Bio sam fizički lenj. Po planinama sam se verao samo jednom, na silu, kada sam morao, opet zahvaljujući vojsci, i to na Pelister, malo zapadno od Bitolja, ali ne da bih se divio pejsažu, nego na vojnoj vežbi u trajanju od dva dana, tokom koje smo do pod vrh vukli artiljeriju i mazge, jer su i one bile posustale. Gore smo postavili šatore, pa se onda jurišom stuštili nizbrdo, sve do Prespanskog jezera. Ipak sam se nauživao u pejzažima i vidikovcima najlepših planina Švajcarske i to bez po muke. Bio sam tamo kao prevodilac u pratnji tadašnjeg načelnika generalštaba Viktora Bubnja. Za sedam dana smo helikopterima obišli četiri najpoznatija planinska vrha, najslavnije glečere, i iz orlovske perspektive posmatrali alpiniste kako se veru po strmoglavim obroncima. Alal im vera!

Nisam imao čast da upoznam Brežnjeva i Hruščova, Kenedija ili Klintona, ali relativno mladog Putina kao navodnog novinara sovjetske novinske agencije TAS u Bonu jesam, a dosta dobro i austrijskog premijera Bruna Krajskog, istočnonemačke vođe Valtera Ulbrihta i Eriha Honekera i meni najmilijeg inostranog državnika Vilija Branta.

Nisam nikada osetio ushićenje lovca kada ustreli divlju patku u letu ili jadnog srndaća na proplanku, ali jesam pratio neke važne Titove goste po lovištima i posmatrao kako, na primer, Erih Honeker ubija jelena sa kvalitetnijim rogovima od onog koga je uspeo da upuca njegov ministar unutrašnjih poslova Milke. Honeker je još i vešto, samo malo prestrašen, ustrelio divljeg vepra koji ga je bajagi napadao, a ja sam znao da je sve namešteno, da upravnik lovišta određuje kada će koja divljač pred kime da se pojavi. Za utehu sam drugom prilikom u Sloveniji jeo meso mlade divokoze koju su neki moji drugovi uspeli da ustrele. Ne znam da li sam ikada jeo bolje pečenje, a nisam pre toga morao da gledam kako je ubijaju i deru joj kožu.

Nisam bio u Singapuru, Bombaju, Holivudu, Honolulu, Meksiko Sitiju ili Rio de Žaneiru ili na Mauricijusu, kao ni na mnogim drugim, bezbrojnim, zanimljivim, manje ili više egzotičnim mestima, ali jesam u Njujorku, Moskvi ili Sank Peterburgu, Pekingu i Šangaju i za mene najlepšem gradu na svetu – Dubrovniku.

Nisam se kupao na Kopakabani, u San Sebastijanu, na Jamajci ili Antigvi, ali jesam u Majami Biču, Šarm el Šejku ili Varaderi na Kubi, za koju nemački turoperatori kažu da je bez premca najlepša peščana plaža na svetu. Ja, pak, odgovorno tvrdim da na jadranskoj obali od Portoroža do Ulcinja ima plaža koje se mogu takmičiti sa bilo kojom bajkovitom plažom na svetu. Brione ne mogu da preporučim, isuviše često ima meduza koje dolepršaju iz Venecije ne bi li kupačima pokvarile zadovoljstvo.

Bio sam i u službenoj poseti u Aušvicu i Buhenvaldu i njegovim radnim logorima. Za godinu dana, koliko sam tamo boravio, nisu stigli da me ubiju. Znam da ću na kraju sigurno posetiti i smrt, samo se bojim da neću uspeti da za vas napišem kako sam do nje dospeo, kako sam se proveo.