Znamo šta ste radili svakog leta

Priča je iz Mineapolisa, ovih dana, a ispričana je Njujork tajmsu. Jedna aktivistkinja koja se protivi delovanju ozloglašene imigracione policije (ICE) pratila je svojim automobilom vozilo jednog njihovog agenta. Očigledno svestan njenog prisustva agent je skrenuo u nekoliko uskih ulica, a zatim se zaustavio, izašao iz kola, uputio se ka njoj i oslovio je po imenu upozoravajući je i da je uključio kameru na reveru uniforme. Na njeno zaprepašćenje – kako li zna njeno ime – mirno joj je odgovorio da koristi softver za prepoznavanje lica, a veštačka inteligencija obavi ostalo. Ne samo da zna kako se ona zove već i gde živi i radi, šta piše po društvenim mrežama…

Ono što su građani odobrili kao alat za hvatanje ilegalnih migranata – kriminalaca, sada se u SAD primenjuje i na građane koji samo posmatraju ili protestuju. Granica između bezbednosne operacije i političkog nadzora postaje nevidljiva.

Prepoznavanje lica, baze podataka, alati za praćenje društvenih mreža i sistemi za lociranje mobilnih telefona zajedno stvaraju “organizam” koji vidi više nego bilo koji policajac i pamti duže nego bilo koji dosije. Država više ne mora da pita ko si, sistem to već zna. A ono što je nekada zahtevalo sudski nalog, danas se često svodi na pritisak jednog dugmeta. Jer sve se nalazi u nekoj vrsti institucionalne sive zone. Većina podataka kojom se ovaj sistem hrani su javni, a i kada nisu, građana su dobrovoljno prepušteni tom sistemu u zamenu za neku administrativnu privilegiju.

Ovakav skok u kontroli građana kroz kontrolu podataka nije se desio tako naglo samo zahvaljujući tehnologiji koja je poslednjih godina dramatično odskočila. Za to je bio potreban i ogroman novac, a to je obezbedila administracija Donalda Trampa odmah po stupanju na dužnost. Budžet ICE povećan je sa osam na trideset milijardi dolara što je omogućilo do sada neviđenu tehnološku ekspanziju.

Ulaganja u veštačku inteligenciju, big data i komercijalne nadzorne alate pretvorila su imigracionu politiku u laboratoriju za masovni digitalni nadzor. Spajanjem tehnologije i represivnog aparata dobijena je neverovatna brzina prikupljanja informacija koja rezultira isto tako brzim donošenjem odluka. Jedino što kasni je odgovornost.

Ono što sada sledi je normalizacija. Sistem je napravljen sa, svima se činilo, opravdanim razlogom, da obuzda kriminalce. To što, usput, može da posluži i za kontrolu svih građana je kolateralna korist. A neki od scenarija zvuče zastrašujuće.

Tehnologija prepoznavanja lica postala je toliko efikasna i tačna da se može primeniti i kod masovnih okupljanja. A veštačka inteligencija onda podjednako efikasno može da obradi svakog ko je tu prisutan, poveže ga sa njegovim javnim profilima i, što je još važnije, sa mobilnim uređajima koje koristi, a koji onda mogu da posluže za praćenje.

Uostalom, sličnim metodima već se služe društveni mediji kojima smo klikom odobrili da prate naše kretanje i interakcije na osnovu čega kreiraju reklame koje gađaju neku našu potrebu. Nadzor je postao nova normalnost.