Priča je iz Mineapolisa, ovih dana, a ispričana je Njujork tajmsu. Jedna aktivistkinja koja se protivi delovanju ozloglašene imigracione policije (ICE) pratila je svojim automobilom vozilo jednog njihovog agenta. Očigledno svestan njenog prisustva agent je skrenuo u nekoliko uskih ulica, a zatim se zaustavio, izašao iz kola, uputio se ka njoj i oslovio je po imenu upozoravajući je i da je uključio kameru na reveru uniforme. Na njeno zaprepašćenje – kako li zna njeno ime – mirno joj je odgovorio da koristi softver za prepoznavanje lica, a veštačka inteligencija obavi ostalo. Ne samo da zna kako se ona zove već i gde živi i radi, šta piše po društvenim mrežama…
Ono što su građani odobrili kao alat za hvatanje ilegalnih migranata – kriminalaca, sada se u SAD primenjuje i na građane koji samo posmatraju ili protestuju. Granica između bezbednosne operacije i političkog nadzora postaje nevidljiva.
Prepoznavanje lica, baze podataka, alati za praćenje društvenih mreža i sistemi za lociranje mobilnih telefona zajedno stvaraju “organizam” koji vidi više nego bilo koji policajac i pamti duže nego bilo koji dosije. Država više ne mora da pita ko si, sistem to već zna. A ono što je nekada zahtevalo sudski nalog, danas se često svodi na pritisak jednog dugmeta. Jer sve se nalazi u nekoj vrsti institucionalne sive zone. Većina podataka kojom se ovaj sistem hrani su javni, a i kada nisu, građana su dobrovoljno prepušteni tom sistemu u zamenu za neku administrativnu privilegiju.
Ovakav skok u kontroli građana kroz kontrolu podataka nije se desio tako naglo samo zahvaljujući tehnologiji koja je poslednjih godina dramatično odskočila. Za to je bio potreban i ogroman novac, a to je obezbedila administracija Donalda Trampa odmah po stupanju na dužnost. Budžet ICE povećan je sa osam na trideset milijardi dolara što je omogućilo do sada neviđenu tehnološku ekspanziju.
Ulaganja u veštačku inteligenciju, big data i komercijalne nadzorne alate pretvorila su imigracionu politiku u laboratoriju za masovni digitalni nadzor. Spajanjem tehnologije i represivnog aparata dobijena je neverovatna brzina prikupljanja informacija koja rezultira isto tako brzim donošenjem odluka. Jedino što kasni je odgovornost.
Ono što sada sledi je normalizacija. Sistem je napravljen sa, svima se činilo, opravdanim razlogom, da obuzda kriminalce. To što, usput, može da posluži i za kontrolu svih građana je kolateralna korist. A neki od scenarija zvuče zastrašujuće.
Tehnologija prepoznavanja lica postala je toliko efikasna i tačna da se može primeniti i kod masovnih okupljanja. A veštačka inteligencija onda podjednako efikasno može da obradi svakog ko je tu prisutan, poveže ga sa njegovim javnim profilima i, što je još važnije, sa mobilnim uređajima koje koristi, a koji onda mogu da posluže za praćenje.
Uostalom, sličnim metodima već se služe društveni mediji kojima smo klikom odobrili da prate naše kretanje i interakcije na osnovu čega kreiraju reklame koje gađaju neku našu potrebu. Nadzor je postao nova normalnost.
Kako je Veselin Milić po ko zna koji put dokazao da korupcija ubija? Zašto je to potvrdio lično Vučić? Zbog čega je MUP Srbije pao najniže u novijoj istoriji? Kakve su veze režima i mafije? I šta sa svim ovim ima Slobodan Milošević
Imajući u vidu breme prošlosti i nasleđenog mentaliteta, izgradnja boljeg pravosuđa po meri liberalne demokratije biće golem put. Na tom putu ka kredibilnijim institucijama najhrabriji treba da budu upravo oni koji plediraju da im građani veruju, s tim što nikako ne treba da smetnemo sa uma da je proces izgradnje respektabilnih ustanova dvosmerna ulica u kojoj podjednako mora da učestvuje i srpsko društvo menjajući svoju predstavu o pravosuđu
Pobednica jubilarnog izdanja izbora za pesmu Evrovizije je predstavnica Bugarske, simpatična Dara sa pesmom Bangaranga. Njena pobeda je bila iznenađenje jer je ovom pomalo posustalom i diskreditovanom takmičenju vratila element neizvesnosti, nasuprot kladionicama, društvenim mrežama i lobiranjima
Važno je pitati se i da li je moguće ne zavideti ili je ovo osećanje neizbežno. Realno je reći da svi ljudi osećaju zavist povremeno, do izvesne mere, makar u nekim aspektima života, s razvojem verovatno sve manje. Samo ponekome zavist pojede ostatak života, pretvori se u opsesiju i postane destruktivna za njega samog, potencijalnu žrtvu ili i još nekoga oko njih
Zašto gore poznati lokali? Kakva je tu uloga Ćacilenda, najvećeg skupa kriminogenih osoba na otvorenom posle dvorišta Centralnog zatvora? I kako je MUP postao krovna organizacija konfederacije mafijaških klanova
Zašto je ulično nasilje postalo sve što Vučić može da ponudi građanima? Zbog čega je ono postalo bensendin za najtvrđe naprednjačko-radikalsko biračko telo? I čime je dokazao da ni malo ne poznaje ulicu
Zašto je Vučić muški opaučio po svojim poslušnicima? Je li mu dobro? I šta to znači za studente i njihovu listu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
