Važne stvari

Svake subote, u vreme kada je na prvom programu “Šarenica” a na drugim kanalima defiluju politički propagandisti, na RTS 2 emituje se emisija “Važne stvari” u produkciji kuće Sense. Veoma jednostavan format, gde u 15 minuta gledamo kako frizer Borko šiša troje klinaca. Oni biraju frizure, a diskretni brica ih pušta da spontano govore o važnim stvarima u njihovim životima.

Jedina vidljiva rediteljska intervencija jeste montiranje dečijih odgovora, jer imamo utisak simultane akcije, paralelnog dijaloga sa nekoliko mladih sagovornika i sagovornica.

Deca su oba pola, uglavnom osnovnoškolskog uzrasta, dolaze iz različitih društvenih miljea, dominantno iz gradskih sredina. Ukratko, pomislili biste da je to još jedna emisija u kojoj ćemo se smejati prostodušnim dečijim odgovorima, iskrenoj i čistoj slici sveta kao u emisiji “Kefalica”, koja je doživela nekoliko kopija i varijacija, ne uvek uspelih. Naprotiv. Ovaj format preuzet je iz Holandije, gde se emituje već godinama, frizer je tamo Markus, a naziv emisije bi u prevodu na engleski glasio – “Talking heads”.

Ime ovog njujorškog novotalasnog benda zapravo je izraz za spikere na TV, prvenstveno iz informativnog programa. Pošto mi gledamo iz vizure iza ogledala u frizerskom salonu, deca su zapravo jedini akteri, dok je vešti frizer samo diskretni i veoma taktični voditelj koji ume da postavi pitanje i, što je mnogo važnije, ume da sluša sagovornike. Prva i najvažnija lekcija za roditelje jeste upravo ton razgovora, način kako se razgovara sa mladim ljudima, adolescentima, a naročito je otrežnjujuća i opominjujuća lekcija o strpljivom slušanju. Ovu veštinu smo zaboravili i moramo ponovo da je učimo i praktikujemo.

Druga lekcija je neuporedivo teža i slobodno mogu reći bolnija. Uzmimo na primer prošlu subotu, naizgled običan vikend u vreme miholjskog leta. Pijete kaficu, gledate pametne dečije glavice i bistre okice dok pričaju o važnim stvarima u svojim životima.

Devojčica bi da malo skrati lepu dugu kosu, jedan dečak je zalepio brkove i priča o svom dedi na selu, beskrajno je simpatičan, a tu je još jedan momak koji samo hoće da skrati “malo sa strane”. To mu dođe moderna fudbalerska frizura, ovaj sa brkovima ima dilemu oko voska i gela u kosi, tera ga na prirodno. Uskoro, dok štrickaju makaze, mi slušamo priču o ocu koji je u zatvoru, porodičnom nasilju, alkoholu, o pucnjavi u Ribnikaru, o kojoj devojčica govori izrazima “to” ili “ono”, a simpatični brka priznaje da bi, iako voli da se pentra po senu, ipak odlučio da živi u gradu jer na selu nema ljudi ni njegovih drugara. Vaša subotnja kafica uz razgovor kod frizera postaje najtačnija, najiskrenija i najbolnija slika Srbije u ovom trenutku.

Nije vam potrebno predsednikovo višesatno obraćanje sa beskrajnim meandrima i uvredama, niti panagirici Vođi na svim drugim kanalima. Nije vam potreban ni hor kritičara, opozicionih političara, razočaranih revolucionara ni sveznajućih davalaca univerzalnih rešenja. Za 15 minuta čuli smo sve, uključujući i to kako izgleda njihov najlepši dan. Za onog momka sa problematičnim ćaletom to je doručak sa drugarima, na klupi,’leba, salame, majonez i kečap, uz zezanje. Devojčica je ispričala kako sada izgleda odlazak u školu, strah polako nestaje, samo se svi trznu kada negde lupe vrata ili prozor. Brka sa sela malo sumnja u svoj sportski talenat. Ukratko, već danima ne mogu da zaboravim obične priče ovo troje dece.

Te iste nedelje u toku je suđenje ubici dece iz Malog Orašja i Dubone, uz krvave detalje na naslovnim stranama svih tabloida. Sličan horor prati i suđenje za ubistva u “Ribnikaru”.

Uveče, u pozorištu Boško Buha, izbeglom u UK Vuk Karadžić, predstava Borisa Liješevića “Tvoje i moje”. Autorski projekat sa desetak glumica i glumaca, gde je scenario stvoren od njihovih odgovora na pitanje “koje je tvoje najranije sećanje”. Odrasli ljudi, glumci, navikli da izgovaraju tuđe reči, misli i sećanja, sada govore o svojim, kao na grupnoj psihoterapiji na pozornici pozorišta. Iskreno, duhovito i bolno u isti mah. Baš kao deca u emisiji “Važne stvari”, jer se pokazuje da sva ova sećanja postaju deo nas i pojavljuju se na najrazličitije načine kasnije u našim životima. Obično su to slike rastanaka, operacija, poljubaca ili strahova, a postaje jasno da “vreme ne postoji” – da parafraziram jednu od replika.

Ovaj sinhronicitet priča o deci koji liči na bajku sa dosta strašnih delova mogu da razumem samo kao upozorenje kolektivne podsvesti da smo postali surovi prema onima koji su, navodno, naše najveće blago.

Na društvenim mrežama, deca su zapravo najčešća tema crne hronike, od porodičnog nasilja, preko bolesne dece do neopisive bede koja vapi za korom hleba. Poslednji primer je dečak sa povređenom nogom kojeg vršnjaci zadirkuju i kažu mu da “kupi nogu na kiosku”.

Neko je u KK Crvena Zvezda video ovu priču i doveo dečaka na Zvezdinu utakmicu. Pokušaće da pomognu njemu i njegovoj porodici, ali da li će se neko od onih koji su ga zezali postideti, jer deca su oduvek imala i tu strašnu surovu stranu kada se kao čopor ostrve na najslabije i drugačije.

Mnogo smo zabrljali jer ih zapravo nismo slušali. Pred relativno nepoznatim sagovornikom, pred kamerama, tokom šišanja, deca su nam, kao i glumci u predstavi ili optuženi na sudu, ispričala priču o strahu i neizvesnosti.

Pitanje za nas zapravo glasi, kakvu budućnost možemo da im ponudimo ako je njihov glas moguće čuti na televiziji rano ujutru vikendom na Drugom programu, dok se gledanost nabija narodnim veseljem, političkim pranjem mozga i opštim primitivizmom. Gurnuli smo ih daleko u ćošak i utišali im ton. A oni nam zaista govore Važne stvari.