Gde ste, Beograđani? Gde si, generacijo? Kad smo se i gde smo se izgubili? Zalutali. Odustali. Pobogu, ljudi, Beograd je svet. Mi smo svet. Imamo i moć, i brojnost, i pamćenje. Jedino smo bez vere ostali. Bez vere i bez volje. Ne dajmo im jer će nam sve uzeti. Na kraju će i po nas doći. Poslednji nam je čas. Poslednji voz. Poslednja šansa
Otimaju nam sve. Ruše, brišu, nište. Gaze, bacaju pod noge, razaraju. Ne haju, jer ne znaju. I ne osećaju. Ne vole.
Na red je došla “Poslednja šansa”. Naša “Poslednja šansa”. Naša, nije njihova. Zato je i uništavaju. Sravnjuju sa zemljom.
Nisu ovi prvi što znamenja ovog grada ne poštuju. I ne razumeju. Nisu ni prvi što otimaju. Ni prvi kojima je novo i luksuzno milije od starog u patini. Nažalost nisu. Ama su najbezumniji. Najoholiji, najobesniji. Sami smo krivi. Nismo im na put stali, ne pokušavamo da ih sprečimo i zaustavimo. Pomireni sa sudbinom, sležemo ramenima i puštamo ih. Sklanjamo se. Okrećemo glavu. Dok ne bude dockan. Dok nam na kućni prag ne zakorače. Ne udare na naša vrata. A onda…
Tašmajdan je moj park. “Poslednja šansa” – moja kafana. Tu sam provodio dane i noći, dočekivao jutra, spavao na klupi. U “Šansi” sam proslavio veliku maturu, u “Šansi” su mi drugovi nazdravljali kad sam stekao diplomu Pravnog fakulteta. Do pre neki dan sam u njenoj bašti sedeo sa unučicom i jeo sladoled. Godine, decenije… Uspomene mi niko uzeti ne može. Uspomene su moj zabran. Moja teritorija.
Bombardovanje 1999. s decom sam tu proveo. U društvu Olje Bećković, Dejana Cukića, Dragoljuba Đuričića. Zajedno s desetinama, stotinama Beograđana, užasnutih i nemoćnih. Ljudi što su na Tašu, u “Šansi” tražili tračak normalnosti u opštem ludilu. Neki drugi ljudi, nesrećniji od nas, mnogo nesrećniji, živote izgubiše na pedeset metara odatle. Užas.
Treba li reći da je “Šansa” bila simbol Beograda? Simbol jednog vremena, jedne generacije? Tačka u kojoj smo se sretali i mešali mi iz Osme (danas Treće) i oni iz Pete gimnazije? Rivali u svemu ostalom, u “Šansi” smo bili jedno. Pre podne – “Šansa”, matine u “Zepelinu”, veče u “Akvarijusu”, noć opet u “Šansi”.
Otvorena do četiri izjutra i ponovo od šest. U međuvremenu, ta dva sata, na tašmajdanskoj travi ili na ljuljaškama.
Legenda je bio kelner Meho. Omalenog rasta, sav okrugao i nasmejan, s vrskavim glasom, služio nas je kako mu se prohte ne obazirući se na porudžbinu. Što ti donese, to ti je. Uzmi ili ostavi. Najdraži čovek na svetu.
Zimi smo ulazili jedva se prepoznajući u gustoj magli od duvanskog dima i onog karakterističnog zadaha alkohola. Pila se “stomaklija” ili Rubinov “vinjak”, “banatski rizling” sa sifonom sode, točeno pivo, vitasokovi i oranžada. U drugom delu bašte, ograđenom žičanom ogradom i s pogledom na plivalište, pekao se roštilj na ćumur za koji nikad para nismo imali. Jeli smo viršle sa senfom dole u kiosku kod početne stanice tramvaja na liniji broj šest.
SEĆANJA NAVIRU… TEMPI PASSATI…
Oni što su svoju golemu šapu stavili na našu “Šansu” o ovome o čemu pripovedam pojma nemaju. Nikad nisu doživeli ovaj grad, Tašmajdan, “Šansu”. Nule. Oni bi jedino bogatstvo da zgrću. Da, naravno, “Šansa” je popularno mesto, kažu kultno, e baš tu ćemo mi da se nacrtamo. Preuredimo, modernizujemo, nakitimo, blještavo poput kineske fontane na Slaviji. Glavno je da brojimo novčanice. Milion, dva, tri… Unedogled. Za tradiciju pet para ne damo.
Ne valja vam više Beograd na vodi, zar ne? Dosadio vam. Nije to-to. Ni gostiju nema u poželjnom broju. Zato se hvatate Taša i “Šanse”. Zarađivati na istoriji koju je drugi stvorio.
Nisu samo tuđinci okupatori Beograda. I Srbije. Nisu ni prevashodni. Domaća je okupacija i gora i dugotrajnija. Tuđinca naša tradicija ne zanima. Ovi ovdašnji ne trpe prošlost. Mrze vrednost. Ne podnose stari Beograd.
“Došli divlji, pa isterali pitome.” Dokle?
Niko da ponovi Đurin stih: “Drzneš li dalje?… Čućeš gromove…” Ni stiha, ni gromova. Tišinu čujem, tajac, muk. Rezigniranost, razočaranost, ravnodušnost.
“Poslednja šansa” nije tema. Malo kog se tiče. Malo kog pogađa. Nikog da se suprotstavi.
Gde ste, Beograđani? Gde si, generacijo? Kad smo se i gde smo se izgubili? Zalutali. Odustali. Pobogu, ljudi, Beograd je svet. Mi smo svet. Imamo i moć, i brojnost, i pamćenje. Jedino smo bez vere ostali. Bez vere i bez volje.
Ne dajmo im jer će nam sve uzeti. Na kraju će i po nas doći. Poslednji nam je čas. Poslednji voz. Poslednja šansa.
Zašto Vučić prikazuje Srbiju kao opsednutu tvrđavu koju policija brani od spoljašnjih neprijatelja? Zbog čega bi Vulin da se uveze novi srpski narod? Šta je plesna tačka na obeležavanju Dana policije poručila pozornicima oko Ćaćilenda, inspektorima, saobraćajcima, specijalcima, administrativcima i svim ostalim pripadnicama MUP-a
“Ovaj režim se ruši. I to ne zbog toga što se ruše institucije – režim se na institucije nije nikad ni oslanjao. Već zato što proces kanceroznog kadrovskog osvajanja razgrađuje i institucije i sam režim. U slučaju institucija on stvarno liči na širenje tumora. U slučaju režima više liči na osinjak u kojem se otrovne i nervozne ose sve više otimaju Vučićevoj kontroli. Kad zrelo razmislite, šokantno je koliko malo toga Vučić zaista uspeva da sprovede onako kako želi. I sve manje”
U Srbiji postoji vrlo jako uverenje da je sve uzaludno, da, šta god probali, ne može biti bolje. Meni je, ipak, dok sam zavideo svima koji su 23. maja bili prisutni na Slaviji, delovalo da ova istrajnost spontanih protesta mora biti zasnovana na nekoj nepobedivoj nadi – u ljudima dovoljno mladim da ih razočaranja nisu slomila i čiji je entuzijazam izliva svuda unaokolo. Samo da se ne zaboravi da je ona tek neophodan uvod
Šta spaja Vučićeve ministre unutrašnjih poslova? Kome u Mupu građanin sme da prijavi kakvog mafijaša posle slučaja Milić? Šta je Dačić na uvijen i naprednjačko-politički-korektan način poručio Vučiću? Zašto u režimskim krugovima vrijedi olovno pravilo da se uz zlato u levoj ruci mora imati pištolj u desnoj? I zbog čega bivši načelnik nije uzrok profesionalnog, moralnog i svakog drugog posrnuća policije, već njegova posljedica
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Čarter Er Srbije od Beograda do Tivta pun naprednjačkih lojalista sa kriminalnim dosijeima i najava pripreme ubistva Aleksandra Vučića u Crnoj Gori za vreme samita EU - Zapadni Balkan: šta je šahista sa Andrićevog venca ovim atakom na zdrav razum hteo da postigne
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Si, Tramp, Putin i Dan srpske diplomatije
Nepodnošljiva lakoća šibicarenja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Te noći pred odlazak u JNA s ekipom sam proveo veče u “Šansi”, potom smo pojeli picu kod Vladimira i zaseli da poduvamo na stepeništu Crkve Svetog Marka. Tu mi se dupe navuklo ‘ladnoće pa sam celu noć proveo povraćajući i s tegobnom mučninom odleteo sutradan za Ljubljanu. Po povratku, zimi bi’ redovno zaseo u “Šansu” s drugaricama sa studija, imali su odlične palačinke s orasima. Neposredno pred rat u delu bašte su otvorili bilijar. Flavio i ja nismo izlazili odatle godinama. Flavio igra dinamično i zvao sam ga Cepačoja. Nije mu se dopalo. Rekô bi mi: “Uki, pa nisam ja Cepačoja!” Te noći, imao sam utisak, trajale su beskrajno, dok se stvarnost oko nas urušavala
Kićo Slabinac iz torbe izvadi singlicu, sa osmehom ju je pokazivao, ali nema gramofona. Od susednog stola usta cura i reče da će ona doneti gramofon pošto stanuje blizu. I stvarno, pre nego smo pojeli ogromnu kolenicu, ona nasred stola postavi stari “suprafon” gramofon sa zvučnikom u poklopcu. I sede sa nama. Tada se desi neobična promocija jedne ploče. Uz treće emitovanje pesme Kiću je pratio čudesan hor beogradskih noćnih ptica
