Trulež mozga

Ovogodišnji pojam godine, po izboru Oksfordskog rečnika je brain rot, u prevodu – truljenje mozga. Pojam opisuje propadanje ljudskog mozga koji je duže vreme izložen trivijalnim, neinspirativnim i neizazovnim sadržajima. To je ono kada dangubimo gledajući sadržaje na Tik-toku, rilsove i uopšte sadržaje na Instagramu koji nas se uopšte ne tiču, ali su šareni i skreću nam pažnju sa onoga čime bi u tom trenutku trebalo da se bavimo.

Izraz truljenje nije slučajan. Mi bismo možda radnije rekli da se nekim sadržajem zaglupljujemo, ali to je kudikamo povoljnija aktivnost. Zaglupljivanje je slično gojaznosti i fizičkoj zapuštenosti. Kada čovek odluči da se trgne, on može fizičkim vežbanjem i promenom ishrane da se vrati u koliko-toliko pristojno stanje. Isto je i sa mozgom – ako se ne koristi neko vreme, odnosno ako samo “blejimo”, nešto može da nas pokrene da ponovo počnemo da koristimo mozak i vratimo ga u dobru formu.

Kod truljenja nema povratka, to je poruka. To nije mozak koji nije korišćen, naprotiv, mozak je tokom konzumiranja tih trivijalnih sadržaja stalno aktivan, treba savladati sve te promene boja i ritma, ali u tome nema neke dublje i izazovnije moždane aktivnosti. Prekomerno izlaganje trivijalnom onlajn sadržaju, kažu, može dovesti do smanjenja pažnje, mentalnog zamora i opadanja sposobnosti za kritičko razmišljanje.

Inače, pojam nije nedavno skovan, postoji već 170 godina, prvi put ga je Henri Dejvid Toro upotrebio u svom delu Valden kako bi kritikovao opadanje intelektualnih standarda u društvu. Ali morao je da sačeka 2024. godinu da bude proglašen za ključni pojam, barem u odlazećoj godini.

Ne postoji saglasnost stručnjaka za mozak, neurologa pre svega, oko toga da li nam mozak baš truli od internet bezvezarija. Ima onih koji misle da to ne utiče toliko loše na mozak, možda je čak i stimulativno, ali nema dobru primenu u nedigitalnom životu. Jer je kod onih koji se pretovaruju brzim internet sadržajima primetan nedostatak koncentracije i strpljenja, stalna potreba za nekim novim podsticajem. Ali su zato izuzetno dobri u multitaskingu i filtriranju informacija. Reklo bi se da brejnroteri brže pronalaze iglu u plastu sena, ali nemaju previše ideja šta s tom iglom da rade dok ne pronađu uputstvo na Jutjubu.

To je sledeća stvar; čak i oni koji se groze tik-tok trivijalnosti reći će da se na internetu može vrlo korisno i inspirativno potrošiti vreme ako posećujete kvalitetne onlajn kurseve ili predavanja, to jest ako rešavate kvizove ili igrate šah. Iako će napomenuti da je bolje da to radite u društvu živih ljudi jer to doprinosi socijalizaciji, takođe važnoj za razvoj mozga.

Ozbiljan problem predstavljaju miš i tastatura, odnosno tačskrin jer od nas traže vrlo primitivne umesto finih pokreta koje pravimo kada pišemo ili crtamo olovkom, perom ili četkicom. Razvoj te precizne motorike utiče i na razvoj naših kognitivnih sposobnosti, koje mogu biti ugrožene ako se predamo kucanju po tastaturi, pa još dvoprstom.

Konačno, mogu li se milion godina evolucije koje smo prevalili da bismo imali ovakav mozak poništiti samo u jednoj generaciji, a zapravo samo za poslednjih desetak godina? Naravno da ne mogu, ali se mogu protraćiti, kao što se porodična imovina stvarana vekovima prokocka. Zato bi brain waste odnosno traćenje mozga možda bio mnogo bolji termin, samo je lišen dramatičnosti neophodne da se ukaže na opasnu stranputicu, ne toliku za čovečanstvo koliko za svakog od nas pojedinačno. Jer trulež može da bude vrlo plodna za one koji umeju da je iskoriste.