Tetoviranje mozga

Pripadam generaciji koja je vaspitavana da misli kako je tetoviranje za kriminalce i primitivce. Moguće je da je danas takav stav odraz primitivizma i zatucanosti, tek do početka devedesetih smatralo bi se velikim skandalom ako bi se državni reprezentativac ili popularni pevač vidno istetovirao. Govorim u muškom rodu jer je tetoviranje za žene tek bilo nezamislivo. Beše.

Ovo spominjem zato što sada živimo u vremenu gde je implantacija mikročipa u telo bizarnost koja dospeva na udarne strane portala i televizijskih vesti. A povod je, naravno, objava kompanije Neuralink u vlasništvu Ilona Maska da su izvesnoj osobi ugradili bežični čip u mozak. Nema mnogo daljih informacija, ima samo dosta pretpostavki, a činjenice govore da je Neuralink pre izvesnog vremena dobio dozvolu za eksperimentisanje na ljudima tako da je sve legalno koliko god nam se čini neobičnim.

Kada u svoje telo ugradite neku tehnologiju, postajete kiborg, odnosno kombinacija čoveka i kompjutera. Slobodnije tumačenje ovog termina kreće od veštačkog kuka, nešto striktnije zahteva barem pejsmejker, a oni najozbiljniji smatraju da se kiborgom postaje tek ako vam tehnologija pomaže u nekim bitnim funkcijama i pritom komunicira sa vašim telom, ali i spoljnim svetom. Jedan od najpoznatijih je Nil Harbison, koji ima antenu na temenu pomoću koje može da “sluša” boje jer svet inače vidi crno-belo, pa mu čip boje pretvara u zvukove. Nemali je broj ljudi sa veštačkim rukama, nogama, šakama. Uglavnom su to oni kojima tehnologija pomaže da prevaziđu neki hendikep, urođeni ili stečeni.

U tom smislu normalizacije života za osobe sa invaliditetom, tehnologija je poželjna i ne možemo da dočekamo da bude dovoljno dobra pa da se granica između veštačkog i prirodnog izbriše. Odnosno da tehnologija u potpunosti nadomesti svaki nedostatak. Problemi počinju kada tehnologija tu granicu pređe i kada kiborzi steknu prednost u odnosu na “izvornog” čoveka.

Najpoznatiji, mada tehnološki prilično jednostavan slučaj, jeste paraolimpijac Oskar Pistorijus (nažalost, kasnije poznat po ubistvu, ali to ovde nije tema). Njemu su u detinjstvu amputirane obe potkolenice, ali je zahvaljujući implantima postao vrhunski atletičar. Nije mu dozvoljeno da se takmiči sa “normalnim” trkačima jer se smatralo da bi implanti mogli da budu prednost.

Više treba da nas brine razvoj veštačke inteligencije, opet. Ima razmišljanja da u mnogim zanimanjima čovekov mozak više neće biti dovoljan, to jest da će nam za bržu komunikaciju sa uređajima koji nas okružuju, pa i na radnom mestu, biti potreban čip u glavi. Takvi čipovi će se najpre razvijati za osobe koje su nepokretne, ali bi, kao u Pistorijusovom slučaju, mogli da postanu superiorni u odnosu na sposobnosti prosečnog čoveka. Prema predviđanjima Ilona Maska, a taj je ozbiljan, pomoću takvog čipa čovek (nepokretan) mogao bi nesmetano da koristi sve udaljene uređaje i sa njima komunicira. Ako bi takav čip ugradili bilo kome, to bi bila revolucija radnih mesta, za početak. Ne bismo morali da se hvatamo telefona da bismo izguglali neku informaciju, dovoljno bi bilo da samo pomislimo da nam treba i ona bi nam se “javila u glavi”. Naravno da Mask već ima kompaniju koja se time bavi, zove se Telepatija (Telepathy).

Ako vam ovo zvuči nenormalno, setite se priče o tetovažama sa početka. Za nekoliko decenija, ili kraće, čipovanje će biti uobičajena, poželjna, a možda i obavezujuća stvar ako želite konkurentno radno mesto ili biste da putujete u tehnološki razvijene zemlje. I to neće biti neko čudo. Čudo će biti kada naprave implante koji će od naše kože napraviti ekran pa ćemo tetovaže moći da emitujemo kao kameleoni i menjamo ih prema raspoloženju. Za čipove ne znam, ali za ovo drugo navala bi garantovano bila velika.