Sve množine neuhvatljivog vremena

Složićemo se da vreme ide; kako starimo, čak i da leti. Ali kako i kuda teče, gde stiže? I najpre, kako mi to uopšte znamo?

Siguran sam da su vas ubeđivali u postojanje objektivnog, “fizičkog” vremena, uz koje se vezuju određeni brojevi i mere. Da li ste ih ikad pitali da vam pokažu to vreme koje navodno postoji izvan vašeg doživljaja vremena?

...

Po spoljnim pokazateljima svakako možemo da zaključimo da vreme prolazi: dovoljno je da poređamo slike sa svakog jubilarnog rođendana, posmatramo kretanje sekundare, iznenada prestanemo da koristimo lift – ništa ne ostaje isto. Čak ni piramide, pa ni sunčev sistem, neće zauvek postojati. Šta je naspram toga prolaznost jednog čoveka?! Ko god je to pokušavao da porekne, na kraju se loše proveo.

O VREMENU I VREMENIMA

A gde je tu sāmo vreme, mimo njegovih posledica? Naravno, mnoge stvari ne vidimo, ali znamo da postoje i deluju, poput gravitacije, intuicije ili grupne dinamike. Problem je u tome što se taj fizički, objektivni aspekt vremena dramatično menja pod uticajem subjektivnih doživljaja, toliko da često nismo ni sigurni da postoji.

Pomislite na dve osobe koje odu u operu – ljubitelju će veče proleteti i žaliće što nije trajalo još nekoliko sati, onom drugom svaki tren može delovati kao godina. Ili: zubaru radni dan može izgledati spor i dosadan, kao da se nikada neće završiti; pacijentu sa zuboboljom se i minut čini beskrajan i odviše napet.

Navodno, Ajnštajnova alternativna formulacija teorije relativiteta kaže da dužina jedne sekunde zavisi od toga s koje strane vrata toaleta se nalazite. Mnogi parovi dolaze na psihoterapiju zbog potpuno oprečnih doživljaja vremenskog trajanja istog seksualnog odnosa. Malo je verovatno da postoji još neki “objektivni” fenomen koji može da dovede do ovolikih razlika u pojedinačnim doživljajima.

U severnoj Evropi satovi su omiljeni dekorativni element, dok u južnoj niko ne obraća pažnju na ovo malo što ih ima. Nemcima je sinonim za savršenstvo švajcarska železnička stanica pošto tamo vreme nikad ne ispada iz zgloba; u Napulju je crveno svetlo uvreda i takoreći svako vozi kad, kako i u kom smeru hoće. U nekim društvima vreme je novac i jako je skupo; u drugima, svest o vremenu nije izoštrena i očekuje se da se sve već nekako, kad-tad uklopi.

Svemu ovome treba dodati velike uzrasne razlike u opažanju i doživljavanju vremena. Sa starenjem, vreme većini ljudi postaje manje pregnantno, sa smanjenjem životne strasti postaje praznjikavo; istovremeno, čini im se da sedmica prođe za petnaest minuta. Nasuprot tome, mladost je – ili je makar bila pre društvenih mreža – ispunjena utiscima, doživljajima, osećanjima, obično do te mere da apsorbovanost vodi većoj punoći, “gustini” vremena i doživljaju da se ono kreće sporo, da svaka noć može biti čitav život.

U detinjstvu, svest o protoku vremena jedva da postoji. Za dete, gotovo sve se dešava prvi put u životu – trava je prvi put zelena, oblaci beli, a ulice su, isto prvi put u detinjoj životnoj istoriji, pune najrazličitijih zvukova – i svaki tren nosi toliko utisaka da deca lako padaju od umora, nemajući snage da sve to obrade.

Kao da to nije dovoljno, vreme je jedini fizičko-filozofsko-teološki fenomen kojem nas od malena podučavaju. Nijedan predškolac ne sluša o elektromagnetizmu ili kubnim metrima, o indeterminizmu ili politeizmu, ali svi moraju da znaju za “sutra”, “odavno”, pa čak i da “u pola tri” objasne i kao ideju i kao “sliku na zidu”.

Odraslima, čijim životima vladaju predvidljivost i dosada, deluje da deca to moraju znati jer vreme pruža orijentaciju u svim aspektima socijalnog života. Ako dolazite prekasno, progovarate prerano, pevate noću ili kuvate prekratko, život će vam kad-tad postati pakao. Problem je ovde dvostruk: tu je orijentaciju nemoguće naći intuitivno – ona mora da se uči, pregovara i usklađuje, a s obzirom na ogromne individualne, uzrasne i kulturne razlike, taj proces može biti jako dug i komplikovan; istovremeno, sva poduka u toj oblasti je prilično uopštena i napredak je najčešće moguć samo putem pokušaja i pogrešaka.

Poseban problem je i činjenica da je krajnje nejasno kako mi opažamo vreme pošto ne postoji čulo zaduženo za to. Jasno nam je da neki ljudi to rade bolje od drugih, ali ponovo preko spoljnog kriterijuma – oni imaju razvijeniji “osećaj za ritam”. Ali, time ništa nije rešeno pošto, ponovo, ne znamo otkud taj bolji osećaj za ritam potiče. Takođe, kad se prisećamo nekog događaja i kažemo “pre oko tri godine”, procenu ne iznosimo kao kad su u pitanju temperatura, bol ili boje, već se vezujemo za ključne životne događaje i pravimo više kognitivnu rekonstrukciju. Sve se da nekako opaziti, samo vreme ostane neuhvatljivo.

KAD VREME (NE)STANE

Postoje situacije kada, privremeno ili trajno, izgubimo vremensku orijentaciju. Pod dejstvom alkohola i droga, nekad uopšte nismo u stanju da opažamo vreme na uobičajeni način, pa, recimo, nekim ljudima “puca film” i uopšte se ne sećaju određenog perioda nakon početka pijanstva. Isto može da važi i za stanja potpunog psihičkog rastrojstva ili nekih neuroloških bolesti. Kad se trgnemo iz noćne more, teško nam je da shvatimo koja je godina ili gde smo, a traumatizovanim osobama se i u budnom stanju nekad čini da se ponovo nalaze u “žarištu bitke”.

Postoje, takođe, i momenti “kad vreme stane”, koji su nam dragoceni i u kojima uživamo. Na primer, takvi su trenuci stvaralačke ili religijske ekstaze. Takođe, Francuzi sigurno ne nazivaju orgazam “malom smrću” usled toga što im nedostaje životnog iskustva. Posebni zagrljaj probudi tako intenzivna osećanja da izgubimo svest o ostatku sveta i vremenu, pa nam se čak može učiniti da još dugo nastavlja da “živi” u nama. Da bi bio istaknut značaj tog doživljaja, Tristan i Izolda imaju čarobni napitak koji čini upravo da vreme stane, da bi se njihova ljubav razvila uprkos i socijalnom i fizičkom svetu.

Nekad pak vreme stane usled gubitka bliske osobe, kada deluje da vreme stoji i bol nikako da prođe mada je, najverovatnije, po sredi naša prejaka vezanost za preminulu osobu i nespremnost da priznamo neminovnost konačnog rastanka. Ovo je divno ilustrovano u četvrtom stavu Malerove Treće simfonije, gde se reč “bol” ponavlja desetak puta, a kompozitor pokušava da zaustavi kretanje muzike, čija je suština upravo kretanje.

Izvan vremena je i kategorija večnosti mada mi kolokvijalno pod tim izrazom podrazumevamo nešto što traje neprijatno dugo. Filozofska i teološka ideja o postojanju sveta “s one strane prirode” znači da nešto ili neko živi i izvan vremena, tako da se na njega vreme ne odnosi, ne prolazi mu, ne menja ga. Hrišćanskom bogu se pripisuje i da to vreme stvara, odnosno da je njegov početak i kraj.

Ovo je, takođe, primer različitih koncepcija vremena koje vode drugačijim kosmologijama i teologijama. Dok rani orfički kultovi, mit i tragedija o Edipu (koji pobeđuje Sfingu odgonetnuvši da je biće koje ujutro hoda na četiri, u podne na dve i uveče na tri noge – čovek, na svom putu od bebe do starca) i velike monoteističke religije vide vreme kao linearno, mnoge druge ga posmatraju kao cirkularno i očekuju da će se pojedinačne osobe (“duše”) i čitavi univerzumi vraćati ili iznova rađati, da kraja ne može biti.

Konačno, u životu svakog pojedinca postoje posebno važni trenuci tokom kojih je opažanje vremena bilo drugačije i oko kojih se narativi sada organizuju na “pre” i “posle”. Neke od tih granica su životne prekretnice zajedničke mnogima, poput završetka školovanja, zaposlenja, rođenja dece, odnosno smrti, ratovi, bombardovanja, a neke su “vrhunski doživljaji”, sasvim intimni, jedinstveni i drugima čak nepoznati.

Ovakvi trenuci koji stvaraju epohe postoje i u istorijama društava i kultura, koje posle njih nikada više ne mogu biti iste. Rado ću vam opisati svoj omiljeni primer ako vam nije predugo da sačekate sledeći broj “Vremena”.

Autor je psiholog