Šta su pokušali da zabrane

Pošto naziv “Mirdita” čujem u svom okruženju, bio mi je potreban trenutak da shvatim na koji je “Dobar dan” festival Sabina mislila kada je rekla da dovodi grupu mladih iz Kosova u Beograd i da bi volela da se vidimo. Na festival bih svakako došla, a ovo je bio dodatni razlog. Ne dešava se svaki dan da dolaze drugarice aktivistkinje iz Prištine!

Umesto zagrljaja sa Sabinom na otvaranju festivala, izgrlila sam je u dvorištu hotela u kojem je bila smeštena zajedno sa mladim ljudima iz Kosova i Srbije koji su učestvovali u predfestivalskim radionicama. Zaklonjeno od pogleda, a ipak u centru Beograda, ovo dvorište je primilo dvadesetak gusto zbijenih zumerki i zumera, sređenih za izlazak u noćni provod. Iako se nikada ranije nismo sreli, radost i zahvalnost što smo tu zajedno bili su spontani i obostrani! Tek kroz razgovor shvatam da željno iščekivani noćni život Beograda za njih te noći znači provod u ovom bezličnom hotelskom dvorištu, pod nadstrešnicom koja prokišnjava i nekoliko ljudi iz Inicijative mladih za ljudska prava i prijateljica i prijatelja koji se raduju što se vide. Policija im je rekla da im je bezbednost ugrožena ukoliko napuste hotel – što ujedno znači i da su prepušteni sami sebi i da se sama policija time neće baviti. Ipak, uprkos talačkoj situaciji u koju su gurnuti, uz limenke piva i opšte oduševljenje tek pristiglom rakijom, nisu dozvolili da atmosfera te večeri bude išta manje svečana.

“GËZUAR” I “ŽIVELI”

“Došla sam na festival jer sam oduvek bila znatiželjna da upoznam još neki balkanski grad, a posebno Beograd, tu takozvanu ‘drugu stranu’. Gledala sam fotografije na netu i očekivala da će ljudi biti otvoreni, kul, pomalo fejk otvoreni ili fejk kul, kao u svakom velikom gradu. Za večeras sam baš imala planove, ali ništa od toga…”, kaže dvadesettrogodišnja I. M. iz Prištine, studentkinja prava.

Njoj i dvadesetjednogodišnjem Š. R, studentu medicine iz Uroševca/Ferizaj, zajednički je osećaj razočaranosti zbog zabrane festivala. “Ovde smo zbog izgradnje mira, zbog razgovora o prošlosti, ali na način da stavimo po strani sve naše razlike i da idemo u smeru pomirenja”, kaže Š. R. “Festival vidim kao ne baš lak, ali dobar način za kulturnu razmenu među umetnicima i umetnicama, jer imamo mnogo toga zajedničkog, ali i mnogo razlika zbog kojih često ignorišemo sličnosti i potenciramo podele.”

I pored smeha i razgovora, I. M. ističe da se nikada u životu nije osećala toliko nebezbedno.

“Obično nisam plašljiva, ali ovaj put sam se zaista uplašila”, navodi. “Kada smo pre dva dana došli u Beograd, razgovarali smo o tome da će biti protesta protiv festivala. Jutros smo pričali da ćemo tamo ići u pratnji policije. Za mene je to previše. Samo sam želela da odem na festival, a ne da me prati policija, da me fotografišu, želela sam da nema ljudi koji viču na mene. Nije mi problem da ljudi budu vokalni oko nečega, ali ne želim da mi prete i ne dozvoljavaju da uđem u neki prostor. Postalo je preozbiljno. Za mene bi ovaj festival trebalo da bude kao i svaki drugi redovan kulturni događaj. Ovo je prvi put u životu da sam osetila toliki strah. Svi se trudimo se da nam moral ostane dobar i da budemo pozitivni i nasmejani, ali to nije tako lako.”

Dvorištem je odjekivao albanski, srpski, loš albanski i loš srpski, uz najčešće korišćen engleski, koji je već svima dojadio. Sa svih strana se čulo “gëzuar” i “živeli” – “cheers” se nije koristilo.

Ipak, teskoba zbog ovakve “dobrodošlice” neće lako izbledeti.

“Čini mi se da poslednjih godina atmosfera opet postaje zagrejana”, kaže I. M. “Mnogo je aktivnosti sa srpske strane koje utiču na našu državnost i na našu svakodnevnicu. Teško je ne biti ogorčen, čak i za mene koja sam rođena nakon rata i vrlo sam liberalna; ljude vidim pre svega kao ljude. Teško je ne postavljati zidove pred onima koji osporavaju tvoj identitet i tvoje biće, tvoj svakodnevni život. Jer, naša državnost jeste moja svakodnevnica, neke stvari mogu ili ne mogu da uradim upravo zbog toga. I ono što dodatno pogađa jeste narativ oko rata i nepriznavanje događaja koji su se desili. To prouzrokuje gorčinu čak i kod ljudi koji imaju neke druge vrednosti. Ja sam ovde došla sa pozitivnim stavom, ali mislim da ću se vratiti kući sa lošijim mišljenjem.”

Delovalo je kao da je I. M. neprijatno što je to izgovorila i da se unutar nje odvija borba sa samom sobom.

“Trenutno mi preteže osećaj nesigurnosti. To da mi ljudi kažu ‘nemoj govoriti albanski’, ‘nemoj pominjati Kosovo’, to je tako sjebano. Možda ću promeniti mišljenje kada se malo ‘ohladim’, jer jesam upoznala neke sjajne ljude ovde. Svi imamo različite priče, ali se jedni prema drugima odnosimo sa poštovanjem i trudimo se da se čujemo. Možda nije sve tako crno, ne znam”, nastavlja I. M.

Razgovor je te večeri išao u najrazličitijim smerovima, ali se u grupi nije pričalo o konkretnim događajima od tog dana. Razgovaralo se o trbušnom plesu, belim muškarcima iz UNESKO koji određuju šta jeste a šta nije kulturno nasleđe, o različitim vidovima umetnosti, o balkanskim Fejsbuk grupama iz kojih Srbi, Kosovari i Hrvati zajedno izbacuju Slovaka koji je pokušao da se ušunja… Pevušilo se uz Aleksandru Prijović, Dua Lipu, Bijelo Dugme, a autorki ovog teksta ispunjena je želja da čuje “Rroka Mandolinen” u izvedbi Luan Hajre, čuvenu staru albansku pesmu o tužnom dečku kome bi zvuci mandoline trebalo da ublaže tugu.

Kada sam izrekla ovu “muzičku želju”, komentarisali su kroz smeh: “Pa ti si zaista bila na Kosovu!”

“I bila i igrala u Đakovici u čaršiji, zajedno sa prijateljicama iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Kosova”, odgovorila sam im.

Posle već nekoliko nazdravljanja, Sabina mi je rekla: “Ovo je ono što su pokušali da zabrane. Naše druženje večeras je srce festivala. Zato je važno da održimo kontinuitet. Da je nevažno, ne bi ga zabranili.”

“NADA ZA NEKI DRUGI DAN”

Odjednom su se iza rešetaka koje izlaze na dugačak hodnik prema ulici videla rotaciona svetla i čuli zvuci neke muzike koja je podsećala na crkvenu, a zatim glasni muški glasovi. Nisu bili blizu, ali u dvorištu je zavladao muk, a muzika je ugašena. To je bio jedini spoljni podsetnik na fragilnost atmosfere i činjenicu da se, čak i bukvalno, nalazimo zatočeni iza rešetaka, u strahu od “srpstva” i onoga što se dešava ili (bi) se moglo desiti sa druge strane. O unutrašnjim podsetnicima u vidu straha, ljutnje, razočaranja, zbunjenosti, nemira… Međutim, postojao je prećutan, ali svestan dogovor da se ne razgovara, makar ne večeras.

Pitala sam svoje sagovornike šta bi njima bilo važno da čuju kao reakciju društva u Srbiji na zabranu festivala. I jedno i drugo su kao ključne reči koristili “razgovor” i “slušanje”.

“Mnogo je priča i mnogo je načina da se do njih dođe”, kaže Š. R. “Ovaj festival je trebalo da bude jedan od tih načina da se čuju priče o ratu na Kosovu i stvari sagledaju iz drugačije perspektive. Smatram da je ideologija da je Kosovo Srbija zapravo toliko krhka da vlasti u Srbiji smatraju da će ovaj festival koji okuplja relativno mali broj ljudi na neki način uticati na celo društvo. Zato su ga zabranili. Albanci sa Kosova – to jest mi – pre svega smo ljudi. I mi pijemo, jedemo, imamo porodice, popijemo po koju rakiju, govorimo ‘ajde’ i ‘bre’… I radimo to zajedno sa Srbima u situacijama kada nam dozvole! Ostati otvorenog uma bi bilo važno za sve nas.”

Važno mi je da na ovom mestu dodam da se reakcija dobrog dela civilnog društva koje osporava zakonitost zabrane festivala jeste čula, makar na društvenim mrežama, preplavljenim rečima osude poteza vlasti.

Dok je veče teklo, od prijateljice iz Beograda koja pripada jugoslovenskoj generaciji stigla mi je poruka: “Ovaj zločinački režim je taj koji nas je opet stavio u situaciju da nas bude sramota.” Odgovorila sam joj da sam ekipi sa kojom se nalazim već rekla da me je sramota i da se stalno pitam da li smo mogli da uradimo nešto više za njih. Na to je ona uzvratila: “Bekime, ti ćeš nas razumeti.”

Paralelno, te iste večeri, na ulicama Kruševca, dve aktivistkinje iz Udruženja žena Peščanik stajale su sa transparentnom “Sve za mir, zdravlje i znanje, ništa za naoružanje”. Činilo se kao da njih dve stoje nasuprot cele Srbije.

“Da su odnosi između Kosova i Srbije bolji i da postoje istinsko pomirenje i pravda za žrtve i sa kosovske i sa srpske strane, mogli smo ovaj razgovor završiti nečim što je veće od nas, a bili bismo i u mogućnosti da sarađujemo kao susedne države, i da se podržavamo u procesu pristupanja Evropskoj uniji”, kaže Š. R “Mogli bismo da radimo sjajne stvari i stvaramo snažniji region koji ima mnogo potencijala. Ali, to ostaje kao nada za neki drugi dan.”