Sirkove, brezove i metle korovače

...

U prelepom i neminovno obožavanom Somboru, među njegovim znatnim i osobenim pojedinostima lako se razaznaje – koliko god to čudnovato i neobično zvučalo – jedan njegov stanovnik, jedan originalan i u mnogo čemu poseban pojedinac. Poznat je pod nadimkom Mrkša, koji mnogi od nas doživljavaju kao njegovo umetničko ime. Naime, Mrkša je prilično široko izišao na glas kao istrajan i oštar krtitičar vlasti i države. Njegova kritika ima jedno principijelno dubinsko uporište utemeljeno u njegovom načelnom opredeljenju protiv svake neopravdane prinude, a potom i u njegovom pažljivom i kontinuiranom praćenju javnih događanja, u kojima nalazi mnogo toga što zaziva kritiku.

Srbija je kao poručena da mu bude otadžbina jer se kroz serije izbora uverio da nije bilo ijednih u kojima se nije montirala neka zloupotreba. Uverio se da su elektoralne podvale postale u neku ruku deo srpskog folklora i da može prikupiti mnoštvo dokaza za ozbiljne optužbe svake kolekcije vlastodržaca. On je čvrsto uveren da se ovde ljudi laćaju politike da bi se dočepali nekih pogolemih prednosti i kroz vlast ostvarili dobitke kakvih se pošten svet u normalnom poretku stvari ni slučajno ne može dočepati.

Svoje filozofsko uverenje, kao i praktično opredeljenje, Mrkša je i delatno ispoljio i potvrdio. To je činio u više navrata tako što je uspevao da se ubaci u svečanu salu opštinske skupštine prilikom inauguracije novoizabranih skupštinskih garnitura. U salu se uvek ubacivao oboružan nekom krupnom metlom. Te metle su se menjale iz saziva u saziv – prvo su bile sirkove, potom brezove i najzad one najgrublje, što će reći metle korovače. Novoizabranim članovim Skupštine, svečano ustoličenim odbornicima, obraćao se u najoštrijem tonu podsećajući ih na nestašluke koje su koristili da bi osigurali svoj izbor i naglašavajući da će i oni zasigurno, poput serije prethodnih saziva, klati vola za kilu mesa i svoje privatne ciljeve realizovati po cenu drastičnog zakidanja na javnom interesu.

U svakom takvom kratkom nastupu koji je sam sebi priuštio, Mrkša je uspevao da objasni da su svi izbori makar delimično defektni i nepravični. Nepravda se sastoji u tome što vlast na izborima uvek ima znatne prednosti u odnosu na opoziciju. Izdašan izvor tih prednosti je činjenica da obavljanje javnih funkcija ima snažne promotivne učinke čak i kad se najpoštenije, najsamozatajnije sprovodi. A naše vlasti su svuda i uvek daleko od toga da budu samozatajne.

Može izgledati neobično što je Mrkša uspevao nekoliko puta da očita svoju “vakelu” probivši se u svečanu skupštinsku salu, ali se mora dodati da je to uvek činio uz dobrohotno zatvaranje očiju tobože neveštog skupštinskog obezbeđenja, koje je i samo, poput brojnih građana, steklo simpatije za Mrkšine gromke kritike. Svoje neplanirane i neovlašćene govore Mrkša je uvek završavao jednako gromovitim pretnjama dižući uvis veliku metlu, svaki put sve grublju i izgledom opasniju, uz obaveznu opomenu da će ih sve tom metlom razbucati i, kad se razmahne onako kako je naumio, da će ih razvejati kao plevu i “da će ih biti po rodinim barama”.

U privatnim razgovorima pokušavao sam Mrkšu da dirnem i pokolebam. Govorio sam da u njegovim metlom poduprtim kritikama postoji jedna dubinska logičko-spoznajna greška: kako može kritikovati članove Skupštine koji još nisu počeli ni da dejstvuju i još nijednu odluku u novooktroisanom sazivu nisu doneli?

“Taman posla”, uzvraća mi Mrkša, “znam ih ja kakvi su bili u ranijim garniturama. Oni su se u prošlosti dobro pokazali, pa mogu dobro da proreknem njihov budući rad. Ja mogu da ih kritikujem pre nego što povuku ijedan potez. Sve je to puki goli radikal. Iza skoro svakog od njih vuče se debela, raskuštrana, ružna i higijenski problematična radikalska repina. A radikali su toliko kompromitovani da čak ni sami nemaju hrabrosti da brane ili objašnjavaju svoju skandaloznu radikalsku rabotu. Informacija o radikalskoj prošlosti dovoljna mi je da predvidim kako će se ponašati u budućnosti. Radna pretpostavka je – a što bi bilo drugo – da su kvarni i izopačeni. Takođe je od značaja da su dužina i zastrašujuća odbojnost radikalskog repa rastuća funkcija visine njihovog položaja u partijskoj hijerarhiji i državnoj vlasti. Najveće reponje na lokalnom nivou su ti nepročešljani radikali, a ostavljam ti da sam proceniš veličinu repova onih koji su se visoko etablirali na nivou zemlje kao celine.”

Preostao mi je bio još samo jedan argument. Među novoizabranim članovima Skupštine ima i novajlija, dovoljno mladih da nisu mogli da budu angažovani u radikalnoj stranci (SRS). “Ta me činjenica ni najmanje ne sekira”, spremno uzvraća Mrkša. “Oni su se potpuno legitimisali već samim tim što su se priklonili ovoj vlasti prenapučenoj radikalskim reponjama. S kim si, takv si!”

Kad čovek valjano otvori oči, iznenadiće se brojem mesta i brojem situacija u kojima može tako mnogo toga i tako neočekivano da nauči. Mislio sam da ću ponešto od množine nejasnoća i začkoljica objasniti Mrkši. A stvar se nekako preokrenula. Iz razgovora sa Mrkšom biće da sam bogatiji izišao ja a ne on.

Autor je ekonomista i profesor u penziji