Nije bitno kakav osećaj ja imam dok prepoznajem ljude i događaje, snimke i svedočenja, još od vremena B92, dok Legija traži uslovni otpust jer je odrobijao 20 godina
Važno je da studenti koji danas organizuju proteste, koje mlate policija i huligani koji jednako izgledaju, u seriji vide i prepoznaju isti snažan osećaj potrebe da se nešto promeni i da se pobune.
Ovog vikenda završeno je prikazivanje serije Sablja na RTS-u. Čekali smo predugo na emitovanje ovih osam epizoda, jer je prvobitna ideja autora i produkcije This And That bila da se serija prikaže na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, tako da poslednja epizoda pogodi 12. mart. Nažalost, serija je doživela evropske i svetske premijere i nagrade pre nego što smo mogli da je vidimo kod nas, paradoksalno, na RTS 1 i na striming platformi HBO Max.
Kao da je priča o ubistvu premijera i policijskoj akciji “Sablja” morala da metaforično dobije podršku iz inostranstva da bi se javni servis konačno “smilovao”, progutao knedlu i emitovao je.
Pogibija 15 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu i talas nezadovoljstva građana valjda su dovoljno skrenule pažnju formalne cenzure ili autocenzure, nema izbora na vidiku, a trenutno je predsednik Vučić toliko ljut na RTS da jedna serija više ili manje neće drastično promeniti stvari. Znali smo od samog početka da priča o “Sablji” praktično znači manje ili više dramatizovanu istoriju najmračnijeg trenutka naše skorije istorije, naknadnu metastazu poraženih snaga posle 5. oktobra i da takva istina, ma kako umetnički iskazana, mora biti ne trn nego sablja u oku aktuelne vlasti.
Autori serije Goran Stanković i Vladimir Tagić su kao scenaristički i rediteljski tandem, uz pomoć tima saradnika, pokušali da se ograde od bukvalnog tumačenja dramske serije deklarišući na početku svake epizode da su radili pridržavajući se istorijskih činjenica, arhivskog materijala, ali da su likovi proizvod fikcije. Glavni lik serije je zapravo Zoran Đinđić, pa se serija slobodno mogla zvati i “Zoran”, samo što bi se onda bavili samo poslednjim poglavljima njegovog života i političkog delovanja. Zorana je veoma upečatljivo odigrao Dragan Mićanović prenoseći na ekran ono najsnažnije u Đinđićevoj ličnosti – neverovatnu energiju i želju da menja stvari.
Znao sam takođe da će mi gledanje ove serije vratiti sećanje na vreme, ljude i događaje, medije, nade i razočaranja, pa je potpuno jasno što je svakom ko je iole učestvovao u pokušajima promene od devedesetih do danas tokom gledanja serije stomak bio vezan u čvor. Paradoksalno, setio sam se kako smo bezuspešno pokušavali da sa mojom pokojnom baba Marom, partizanskom udovicom sa Grmeča, gledamo partizanske filmove tokom raspusta. Kako smo bili budalasti da ženu koja je tokom bitke na Kozari u zbegu sa dvoje dece preživela tifus, a muža izgubila tokom bitke na Neretvi, teramo da gleda nečiju viziju ili propagandu onoga što je osetila na svojoj koži. Nikada nije ni želela da traži boračku penziju, nikada se nije ponovo udala, ali ratne filmove nije htela da gleda. Zato sam odlučio da “Sablju” gledamo sa decom.
Mediji su različito reagovali na seriju, ali se mogla primetiti neka vrsta direktive vlasti da se priča u što većoj meri relativizuje. Raspravljalo se ko od glumaca liči na stvarne likove, kakvi su frajeri mlađi glumci, a raznorazni eksperti i teoretičari zavere su oživeli “treći metak” patriote iz JSO ili strane službe koje su naručile ubistvo. Branislav Lečić se, recimo, pred kamerama odrekao izručenja Miloševića Hagu u prisustvu Vojislava Šešelja.
Iako su danas u Srbiji na vlasti politički protivnici Zorana Đinđića, njihovo pojavljivanje je svedeno na Šešelja, zemunski klan i njegove članove, kao i danas nestalu Koštuničinu ekipu iz DSS-a. Priča je ispričana kroz tri fiktivna lika, novinarku izmišljene TV stanice, mladog kriminalca koji napreduje u mafijaškim vodama i policijskog inspektora koji je do guše u govnima “Službe” ili “Službi”.
Zato se serija Sablja zapravo mogla zvati i “Služba” jer je ona preživela, prvo ubivši Zorana, zatim one koji su ga ubili, dokazujući da je osnovni i nepromenjivi stožer svake vlasti do današnjeg dana. “Sablja” je, kao i 5. oktobar, bila veoma kratak period kada se malo zaljuljalo tlo pod nogama tog centra moći, kada je trebalo promeniti kožu poput “zmijinog svlaka” da bi se preživelo. Tada su spaljeni dokazi, sklopljeni novi paktovi i tu novu post Đinđićevu stvarnost živimo i danas.
Zato nije bitno kakav osećaj ja imam dok prepoznajem ljude i događaje, snimke i svedočenja, još od vremena B92, dok Legija traži uslovni otpust jer je odrobijao 20 godina.
Važno je da studenti koji danas organizuju proteste, koje mlate policija i huligani koji jednako izgledaju, u seriji vide i prepoznaju isti snažan osećaj potrebe da se nešto promeni i da se pobune. Verujte, oni su sve skapirali, ovo je dokument vremena koji razumeju, baš kao i seriju Jutro će promeniti sve, koju je napravio isti autorski tim. Neko im je sastavio mozaik i kockice priče koju ne želim da spojlujem budućim gledaocima. Ima tu mnogo likova koji nedostaju, od Tome Nikolića, preko Vučića, Dejana Mihajlova, ali i Svetlane Ražnatović koja je takođe hapšena tokom “Sablje”.
Ovu verziju priče o Zoranu Đinđiću i njegovom ubistvu videće gledaoci u 15 zemalja sveta gde će biti prikazana, za sada. Za mene je važno da je ta priča ispričana i producirana tako da ide u korak sa serijama iz svetske produkcije.
Na kraju serije, u kojoj se osim dokumentarnog materijala koristila i tehnika dramatizacije prema originalnom predlošku, pušten je jedan mini kolaž od Zoranovih govora, završno sa onim iz Valjeva. Taj glas je ostao da rezonuje, uz mučninu u stomaku od količine istorije koju smo gutali kao žabe iz jedne njegove anegdote. Već u ponedeljak, u Skupštini Srbije je opozicija prekinula sednicu, a posle svega u praznoj sali pustili su snimke govora Zorana Đinđića.
Ožiljak od “Sablje” samo je neprijatno podsećanje, zaboli pred promenu vremena i vlasti, podseti da nismo odstranili metastaze i da smo sve teže bolesni, kao tetovaža sa imenom bivše ljubavi koju neko želi da sakrije.
Novi Sad nije toliko mali grad, ali se u njemu izgleda sve zna. I da je Miloš Vučević optužio Mariju Vasić, koja je bila u zatvoru mesecima, da je ona napisala grafit. I da je Vasić obrazovala njegovog sina, ali i da je zbog istog sina posredno postao bivši premijer zemlje
Zvanična biografija mu je, malo je reći, fe-no-me-nal-na, a kad u nju uđu nove biografske jedinice, koje ispisuje u radno vreme i prekovremeno, ima da pobedi sve u svetu
Valjda postojeće oružje nije dovoljno, ni vojska, ni policija, ni paravojske, ni ćaciji, već rešenje stiže sa Pinka. Željko Mitrović na svoj način pokušava da reši problem, jer ako ga sada neko iznervira, on će ga dezintegrisati laserom, pardon, fotonskim snopom
To što je granica moralne pretenzije studenata zgusnuta u proceduralnim sloganima nije loš istorijski ukus nego nemoć protiv hegemone epohalne svesti koja je u Evropi lišena socijalne alternative. U ovom nepovoljnom sklopu možda se od generacijskog proboja studenata previše očekivalo. U protestu jeste snažno markirana neregulisana nezasitost vlasti, ali ne i nezasitost sticanja profita. Iako se tesno prožimaju, ove druge stigme nema u studentskim sloganima. Moralni kompas je pomeren udesno, ka proceduri. Za to studenti nisu odgovorni. U svetu se klatno pomerilo udesno
Pomama za moći, te potpuno odricanje od nje, oblici ponašanja koje je lako opaziti u autoritarnim društvima, nisu posledica samo pohlepe ili nezadovoljstva sobom, već imaju duboke korene u našoj evolucionoj istoriji. Svaki autokrata i diktator, makar u našem dobu, radi sve isto što su naši preci radili poslednjih trista miliona godina, a brojne životinjske vrste rade i danas. I nije nimalo smešno što Trump, Vučić i Erdogan čine sve isto što i neki gušteri, laste, divlji psi ili babuni. Ako su ti instinkti tako duboko ukorenjeni u nama, ima li uopšte leka za opsednutost moći
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Festivalska godina u Srbiji protiče ili bez festivala, ili sa festivalima bez publike koje su naprednjaci napravili u inat umetnicima i narodu
Uz Aleksandra Vučića su većinski jedino penzioneri i oni koji imaju najviše osmoletku. Drugim rečima – sirotinja koju je najviše ojadio i u koju se opet uzda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
