Nije bitno kakav osećaj ja imam dok prepoznajem ljude i događaje, snimke i svedočenja, još od vremena B92, dok Legija traži uslovni otpust jer je odrobijao 20 godina
Važno je da studenti koji danas organizuju proteste, koje mlate policija i huligani koji jednako izgledaju, u seriji vide i prepoznaju isti snažan osećaj potrebe da se nešto promeni i da se pobune.
Ovog vikenda završeno je prikazivanje serije Sablja na RTS-u. Čekali smo predugo na emitovanje ovih osam epizoda, jer je prvobitna ideja autora i produkcije This And That bila da se serija prikaže na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, tako da poslednja epizoda pogodi 12. mart. Nažalost, serija je doživela evropske i svetske premijere i nagrade pre nego što smo mogli da je vidimo kod nas, paradoksalno, na RTS 1 i na striming platformi HBO Max.
Kao da je priča o ubistvu premijera i policijskoj akciji “Sablja” morala da metaforično dobije podršku iz inostranstva da bi se javni servis konačno “smilovao”, progutao knedlu i emitovao je.
Pogibija 15 ljudi pod nadstrešnicom u Novom Sadu i talas nezadovoljstva građana valjda su dovoljno skrenule pažnju formalne cenzure ili autocenzure, nema izbora na vidiku, a trenutno je predsednik Vučić toliko ljut na RTS da jedna serija više ili manje neće drastično promeniti stvari. Znali smo od samog početka da priča o “Sablji” praktično znači manje ili više dramatizovanu istoriju najmračnijeg trenutka naše skorije istorije, naknadnu metastazu poraženih snaga posle 5. oktobra i da takva istina, ma kako umetnički iskazana, mora biti ne trn nego sablja u oku aktuelne vlasti.
Autori serije Goran Stanković i Vladimir Tagić su kao scenaristički i rediteljski tandem, uz pomoć tima saradnika, pokušali da se ograde od bukvalnog tumačenja dramske serije deklarišući na početku svake epizode da su radili pridržavajući se istorijskih činjenica, arhivskog materijala, ali da su likovi proizvod fikcije. Glavni lik serije je zapravo Zoran Đinđić, pa se serija slobodno mogla zvati i “Zoran”, samo što bi se onda bavili samo poslednjim poglavljima njegovog života i političkog delovanja. Zorana je veoma upečatljivo odigrao Dragan Mićanović prenoseći na ekran ono najsnažnije u Đinđićevoj ličnosti – neverovatnu energiju i želju da menja stvari.
Znao sam takođe da će mi gledanje ove serije vratiti sećanje na vreme, ljude i događaje, medije, nade i razočaranja, pa je potpuno jasno što je svakom ko je iole učestvovao u pokušajima promene od devedesetih do danas tokom gledanja serije stomak bio vezan u čvor. Paradoksalno, setio sam se kako smo bezuspešno pokušavali da sa mojom pokojnom baba Marom, partizanskom udovicom sa Grmeča, gledamo partizanske filmove tokom raspusta. Kako smo bili budalasti da ženu koja je tokom bitke na Kozari u zbegu sa dvoje dece preživela tifus, a muža izgubila tokom bitke na Neretvi, teramo da gleda nečiju viziju ili propagandu onoga što je osetila na svojoj koži. Nikada nije ni želela da traži boračku penziju, nikada se nije ponovo udala, ali ratne filmove nije htela da gleda. Zato sam odlučio da “Sablju” gledamo sa decom.
Mediji su različito reagovali na seriju, ali se mogla primetiti neka vrsta direktive vlasti da se priča u što većoj meri relativizuje. Raspravljalo se ko od glumaca liči na stvarne likove, kakvi su frajeri mlađi glumci, a raznorazni eksperti i teoretičari zavere su oživeli “treći metak” patriote iz JSO ili strane službe koje su naručile ubistvo. Branislav Lečić se, recimo, pred kamerama odrekao izručenja Miloševića Hagu u prisustvu Vojislava Šešelja.
Iako su danas u Srbiji na vlasti politički protivnici Zorana Đinđića, njihovo pojavljivanje je svedeno na Šešelja, zemunski klan i njegove članove, kao i danas nestalu Koštuničinu ekipu iz DSS-a. Priča je ispričana kroz tri fiktivna lika, novinarku izmišljene TV stanice, mladog kriminalca koji napreduje u mafijaškim vodama i policijskog inspektora koji je do guše u govnima “Službe” ili “Službi”.
Zato se serija Sablja zapravo mogla zvati i “Služba” jer je ona preživela, prvo ubivši Zorana, zatim one koji su ga ubili, dokazujući da je osnovni i nepromenjivi stožer svake vlasti do današnjeg dana. “Sablja” je, kao i 5. oktobar, bila veoma kratak period kada se malo zaljuljalo tlo pod nogama tog centra moći, kada je trebalo promeniti kožu poput “zmijinog svlaka” da bi se preživelo. Tada su spaljeni dokazi, sklopljeni novi paktovi i tu novu post Đinđićevu stvarnost živimo i danas.
Zato nije bitno kakav osećaj ja imam dok prepoznajem ljude i događaje, snimke i svedočenja, još od vremena B92, dok Legija traži uslovni otpust jer je odrobijao 20 godina.
Važno je da studenti koji danas organizuju proteste, koje mlate policija i huligani koji jednako izgledaju, u seriji vide i prepoznaju isti snažan osećaj potrebe da se nešto promeni i da se pobune. Verujte, oni su sve skapirali, ovo je dokument vremena koji razumeju, baš kao i seriju Jutro će promeniti sve, koju je napravio isti autorski tim. Neko im je sastavio mozaik i kockice priče koju ne želim da spojlujem budućim gledaocima. Ima tu mnogo likova koji nedostaju, od Tome Nikolića, preko Vučića, Dejana Mihajlova, ali i Svetlane Ražnatović koja je takođe hapšena tokom “Sablje”.
Ovu verziju priče o Zoranu Đinđiću i njegovom ubistvu videće gledaoci u 15 zemalja sveta gde će biti prikazana, za sada. Za mene je važno da je ta priča ispričana i producirana tako da ide u korak sa serijama iz svetske produkcije.
Na kraju serije, u kojoj se osim dokumentarnog materijala koristila i tehnika dramatizacije prema originalnom predlošku, pušten je jedan mini kolaž od Zoranovih govora, završno sa onim iz Valjeva. Taj glas je ostao da rezonuje, uz mučninu u stomaku od količine istorije koju smo gutali kao žabe iz jedne njegove anegdote. Već u ponedeljak, u Skupštini Srbije je opozicija prekinula sednicu, a posle svega u praznoj sali pustili su snimke govora Zorana Đinđića.
Ožiljak od “Sablje” samo je neprijatno podsećanje, zaboli pred promenu vremena i vlasti, podseti da nismo odstranili metastaze i da smo sve teže bolesni, kao tetovaža sa imenom bivše ljubavi koju neko želi da sakrije.
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
