Kakva nam budućnost predstoji danas je zaista teško reći, ali je rezultat očigledno postignut, Sabor je uspeo da nas dodatno udalji od komšija sa kojima nismo uspeli da uspostavimo normalne odnose, ali je jednako tako produbio podele unutar Srbije
U Beogradu je 8. juna održan Svesrpski sabor, manifestacija kojom su aktuelne vlasti u Srbiji i Republici Srpskoj želele da pokažu duhovno, političko i nacionalno jedinstvo.
Tom prilikom je potpisana Deklaracija o bratstvu i jedinstvu, o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Kako je najavljeno, Sabor će se organizovati svake dve godine, a zašto je izabrana forma bijenala, zaista nemam pojma. Ceo događaj je počeo molebanom u Hramu Svetog Save, baš kao onomad kada smo ispraćali Aleksandra Vučića u Njujork na sednicu UN, kada se ogrnuo našom zastavom i još jednom protresao temelje svetske organizacije. Izgubili smo tada na poene, Rezolucija o Srebrenici je usvojena, ali mi smo, sudeći po medijima koje kontroliše vlast, ubedljivo pobedili.
Održane su zajedničke sednice vlada Srbije i Republike Srpske, na Trgu Republike su folklorne grupe odigrale Mega-Moravac, a uveče je organizovan spektakularan vatromet.
Televizije su imale potpuno ispunjen program, emitovane su emisije u kojima su rame uz rame radile kolege i koleginice iz RTS-a i RTRS-a, pokazujući da se ovde radi o jedinstvenom nacionalnom, duhovnom, političkom i medijskom prostoru. Vojna avijacija je nadletela Sabor, pokazujući simbolično slobodarski duh srpskog naroda.
Ovaj megapopulistički događaj potpuno je orijentisan ka domaćoj publici posle završenih i priznatih izbora, na kojima je dokazana i potvrđena apsolutna vlast Aleksandra Vučića na svim nivoima. Zato je licemerno zgražavanje stranih zvaničnika, koji se sablažnjavaju nad srbovanjem tokom Sabora, ali nemaju problem da prihvate i verifikuju sve izborne mahinacije aktuelne vlasti.
Za nas koji malo duže pamtimo, ova repriza Gazimestana, ili Ušća, iz vremena Slobodana Miloševića danas, više od trideset godina kasnije, deluje u najmanju ruku neukusno i farsično. Ukoliko želite da razumete poruke ovog skupa, najmanje treba da obraćate pažnju na zvanične govornike, mada se i tu mogla primetiti disonanca sa jedne i druge strane Drine. Dok je Dodik govorio o napuštanju zajednice sa Federacijom BiH, Aleksandar Vučić ga je molio da ne donosi nagle odluke, braneći pozicije Dejtona.
Za mene lično, kao i za desetine hiljada građana i građanki Srbije, bliski odnosi sa Republikom Srpskom znače bliske porodične i prijateljske odnose, pa mi zaista nije bila neophodna Deklaracija da volim brata, majku, oca i ostatak porodice i prijatelja. Sad je i zvanično, jer do sada smo se voleli takoreći vaninstitucionalno, uprkos svim dosadašnjim sporazumima o Specijalnim odnosima i svim drugim međudržavnim sporazumima.
Ova Deklaracija o bratstvu i jedinstvu pokazuje da unutar “srpskog sveta” postoji blago nadmetanje za Vrhovnog Vođu. A postoje i braća i sestre sa kojima se bolje razumemo, i ona koja su nam malo dalje od srca, kao u svakoj porodici. Trenutno su predstavnici Srba u Hrvatskoj malo zapostavljeni na Saboru, baš kao i oni sa Kosova, ali južno od Ibra, jer su van dometa Beograda. One iz dalje dijaspore nisu baš pominjali, delegate iz SAO Beč i SAO Čikago nisam primetio.
Naravno da je ova sličnost sa nacionalnim buđenjem iz devedesetih upadljiva, pošto su lideri isti. Na državnim tabloidnim kanalima istog dana ste mogli da čujete i Šešelja i druge tamne zvezde devedesetih kako ponavljaju priču o jedinstvenoj srpskoj državi. To se na prostorima Balkana, kao što smo se uverili, ne može desiti bez novih sukoba, da ne kažem ratova.
Druga sličnost, koja je možda još dublja, jesu izbori u EU, koje su naši mediji uglavnom ignorisali i prikazivali kao nebitne, jer se radi o “briselskim birokratama”. Rezultati koji su objavljeni još u večeri nakon zatvaranja birališta iznenadili su samo neupućene, dovodeći desnicu i ekstremnu desnicu na vlast. Te večeri su praktično pale dve vlade, u Francuskoj i Belgiji su zakazani novi, preveremeni izbori. Baš kao nekad, samo dan kasnije lansirana je prigodna pesma o “Komandantu Aleksandru” na Pinku, po motivima Breskvičinog hita “Gnezdo orlovo”. Usledila je glorifikacija Vođe.
Predsednik poziva Nikolu Jokića u košarkašku reprezentaciju Srbije. Pobedićemo Ameriku!
Predsednik daje intervju švajcarskim novinama “Veltvohe”, svetski lider iz senke izolovane Srbije. Na nemirnom moru, mi plovimo sigurno!
Predsednik odgovara Američkom ambasadoru u Bosni i Hercegovini, odnosno postavlja pitanja na koja ne očekuje odgovore. Malo morgen!
Ovaj retrogradni Merkur naše politike gotovo automatski je oživeo najmračnije delove DB-a.
Oslobođeni Romić i Radonjić tužili su Mariniku Tepić i Fondaciju Slavko Ćuruvija za uvredu časti i ugleda, po pola miliona dinara, jer su danas oslobođeni svake odgovornosti za ubistvo Slavka Ćuruvije. Ministar Vulin obreo se u Moskvi, na sastanku sa ministrom policije Rusije.
Kakva nam budućnost predstoji danas je zaista teško reći, ali je rezultat očigledno postignut, Sabor je uspeo da nas dodatno udalji od komšija sa kojima nismo uspeli da uspostavimo normalne odnose, ali je jednako tako produbio podele unutar Srbije. U paroli “Jedan narod, jedan Sabor” izgubljen je, ili izostavljen čovek, građanin i njegovo pravo da možda misli drugačije.
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
