“Mi smo na mesec dana od bankrota.” To je moto kompanije NVidia koja se poslednjih nedelja rve sa Eplom koja će biti druga najveća firma na svetu, posle Majkrosofta. Pre par nedelja NVidia je prvi put izbila na drugo mesto, ali se Epl ubrzo tamo vratio. Bitka se vodi na nivou od tri biliona dolara, izmiče onaj koji tog dana doda svojoj vrednosti desetak milijardi. Nemojte se mnogo truditi da razumete ove brojeve, ni prosečan kalkulator na može na ekranu da ispiše više od jednocifrenih milijardi. Kada su (kalkulatori) nastajali, verovalo se da knjigovođama više od toga nikada neće biti potrebno.
Kao i svaka uspešna priča u Silicijumskoj dolini i
NVidia je zanimljivija, ali liči na sve ostale uspešne priče. Tri nezadovoljna inženjera sastali su se u drumskom restoranu “Denis” u aprilu 1993. da se iskukaju zbog slepila svojih tadašnjih poslodavaca. Ubrzo su shvatili da oni sami mogu da urade to što njihovi šefovi ne razmeju – da naprave najbolju grafičku karticu, odnosno čip koji “crta” sliku na ekranu kompjutera i to velikom brzinom, tako da može da podrži komplikovanije animacije umesto običnih slova i brojeva.
Baš kao što je Džef Bezos u slično vreme shvatio da je budućnost u onlajn trgovini i kao prvu stvar zgodnu za prodaju prepoznao knjige (pa smo dugo mislili da je Amazon onlajn knjižara), tako su i osnivači NVidia videli ogroman potencijal u video-igrama, čiji je uzlet na računarima tek počinjao. Početak nije bio lak, otud i pomenuti moto. Zbog pogrešnih procena u prvim godinama postojanja nekoliko puta delili su “poslednju platu” jer u firmi nije bilo ni novca ni posla za sledeću. I svaki put bi se nešto dogodilo.
Ali to je priča o preživljavanju, kakvih je u Kaliforniji mnogo. NVidia je nešto drugo. Ona nam pokazuje kako je jedini način da budeš konkurentan u tehnologiji taj da imaš potpuni monopol. U tom svetu to znači da imaš najbolje inženjere i naučnike koji su u stanju da pomeraju granice mogućeg uključujući u to i pomeranje granica brzine pomeranja granica. Jer tržište od kompanije zahteva da svake godine izbaci novu generaciju čipova, znatno bolju od prethodne.
NVidijin čip je najpre bio sekundarni čip u kompjuteru, onaj koji služi kao podrška za video. Onda se ispostavilo da taj čip neke stvari radi mnogo brže nego osnovni (najpoznatiji su Intel i AMD), to jest da brže računa ono što je potrebno, recimo, za kriptovalute. Održavanje blokčejnova bio je prvi impuls koji je NVidiju izbacio u vrh svetskih kompanija, pre nekih desetak godina. Najednom je postalo teško nabaviti grafičku kartu jer su se prodavale kao lude, razni likovi kupovali su ih masovno i umrežavali da bi rudarili bitkoin.
Onda je došla veštačka inteligencija koja bez NVidijinih čipova ne može da se razvija. Otud i ovi zahtevi tržišta da se novi kreiraju brže i češće. NVidia se bori tako što jede sve što joj se nađe na putu, a deluje hranljivo. Odnosno kupuje ili preuzima sve moguće kompanije u kojima ima pametnih ljudi koji bi mogli da se iskoriste u njihovim razvojnim centrima. Ograničavajući faktor su sankcije koje su SAD uvele Kini, a gde je jedna od najvažnijih stavki upravo proizvodnja čipova i bilo kakva saradnja na tom planu. To će znatno usporiti razvoj veštačke inteligencije i sasvim sigurno stvoriti ozbiljnog konkurenta u Kini.
Što nas dovodi do suštine ove priče. Svetom će dominirati onaj ko bude imao savršeniju veštačku inteligenciju, a koja će omogućiti brži razvoj ostale tehnologije. Današnji Openhajmer radi na razvoju grafičke karte.
Od legendarnih stihova iz 1997. do današnjeg Svetskog prvenstva na Filipinima, srpski odbojkaši i dalje pišu istoriju. Pobedom nad večitim rivalom Brazilom bez izgubljenog seta, „plava četa“ obezbedila je osminu finala s prvog mesta u grupi i pokazala da je spremna da napadne jedinu medalju koja fali u bogatoj kolekciji – svetsko zlato
Kako režim ima sve, a zapravo nema ništa? Ako je Vučić već pobedio, zbog čega nije rasturio studente i drugove ko bugarsku skupštinu? Koliko će još trajati mrcvarenje Srbije? Ima li majčinog sina u Borči koji će skandirati “Bolje vojna parada, nego kanalizacija!” I šta sa svim ovim imaju ruska služba i Evropska unija
U našoj državi strana obaveštajna agencija vređa i targetira medije, novinare i studente, a vlast ne čini ništa da zaštiti svoje građane i svoj integritet
“Društveni metabolizam besa” vanredno je značajan za Srbiju, društvo s viševekovnom istorijom traumatizacije, koje još nije uspostavilo dogovor o osnovnim političkim institucijama, društvo u kojem je većina ljudi nezadovoljna životom i lišena čak i nekih osnovnih prava. Bes izazvan nejednakošću – koliko zbog brzog i protivzakonitog bogaćenja, toliko i zbog neprimenljivosti zakona na privilegovane – potpuno je prirodan, ali mora biti kanalisan u političku akciju koja će to osećanje koristiti samo kao izvor energije za transparentno demokratsko odlučivanje
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
