“Mi smo na mesec dana od bankrota.” To je moto kompanije NVidia koja se poslednjih nedelja rve sa Eplom koja će biti druga najveća firma na svetu, posle Majkrosofta. Pre par nedelja NVidia je prvi put izbila na drugo mesto, ali se Epl ubrzo tamo vratio. Bitka se vodi na nivou od tri biliona dolara, izmiče onaj koji tog dana doda svojoj vrednosti desetak milijardi. Nemojte se mnogo truditi da razumete ove brojeve, ni prosečan kalkulator na može na ekranu da ispiše više od jednocifrenih milijardi. Kada su (kalkulatori) nastajali, verovalo se da knjigovođama više od toga nikada neće biti potrebno.
Kao i svaka uspešna priča u Silicijumskoj dolini i
NVidia je zanimljivija, ali liči na sve ostale uspešne priče. Tri nezadovoljna inženjera sastali su se u drumskom restoranu “Denis” u aprilu 1993. da se iskukaju zbog slepila svojih tadašnjih poslodavaca. Ubrzo su shvatili da oni sami mogu da urade to što njihovi šefovi ne razmeju – da naprave najbolju grafičku karticu, odnosno čip koji “crta” sliku na ekranu kompjutera i to velikom brzinom, tako da može da podrži komplikovanije animacije umesto običnih slova i brojeva.
Baš kao što je Džef Bezos u slično vreme shvatio da je budućnost u onlajn trgovini i kao prvu stvar zgodnu za prodaju prepoznao knjige (pa smo dugo mislili da je Amazon onlajn knjižara), tako su i osnivači NVidia videli ogroman potencijal u video-igrama, čiji je uzlet na računarima tek počinjao. Početak nije bio lak, otud i pomenuti moto. Zbog pogrešnih procena u prvim godinama postojanja nekoliko puta delili su “poslednju platu” jer u firmi nije bilo ni novca ni posla za sledeću. I svaki put bi se nešto dogodilo.
Ali to je priča o preživljavanju, kakvih je u Kaliforniji mnogo. NVidia je nešto drugo. Ona nam pokazuje kako je jedini način da budeš konkurentan u tehnologiji taj da imaš potpuni monopol. U tom svetu to znači da imaš najbolje inženjere i naučnike koji su u stanju da pomeraju granice mogućeg uključujući u to i pomeranje granica brzine pomeranja granica. Jer tržište od kompanije zahteva da svake godine izbaci novu generaciju čipova, znatno bolju od prethodne.
NVidijin čip je najpre bio sekundarni čip u kompjuteru, onaj koji služi kao podrška za video. Onda se ispostavilo da taj čip neke stvari radi mnogo brže nego osnovni (najpoznatiji su Intel i AMD), to jest da brže računa ono što je potrebno, recimo, za kriptovalute. Održavanje blokčejnova bio je prvi impuls koji je NVidiju izbacio u vrh svetskih kompanija, pre nekih desetak godina. Najednom je postalo teško nabaviti grafičku kartu jer su se prodavale kao lude, razni likovi kupovali su ih masovno i umrežavali da bi rudarili bitkoin.
Onda je došla veštačka inteligencija koja bez NVidijinih čipova ne može da se razvija. Otud i ovi zahtevi tržišta da se novi kreiraju brže i češće. NVidia se bori tako što jede sve što joj se nađe na putu, a deluje hranljivo. Odnosno kupuje ili preuzima sve moguće kompanije u kojima ima pametnih ljudi koji bi mogli da se iskoriste u njihovim razvojnim centrima. Ograničavajući faktor su sankcije koje su SAD uvele Kini, a gde je jedna od najvažnijih stavki upravo proizvodnja čipova i bilo kakva saradnja na tom planu. To će znatno usporiti razvoj veštačke inteligencije i sasvim sigurno stvoriti ozbiljnog konkurenta u Kini.
Što nas dovodi do suštine ove priče. Svetom će dominirati onaj ko bude imao savršeniju veštačku inteligenciju, a koja će omogućiti brži razvoj ostale tehnologije. Današnji Openhajmer radi na razvoju grafičke karte.
Dok se polemiše o tome da li je zaista podneo ostavku ili ne, Miloš Vučević kaže da je i dalje predsednik Vlade, ali da je pitanje dana kada će njegova ostavka biti konstatovana u Narodnoj skupštini
Interaktivna mapa Kuda na protest omogućava korisnicima da vide gde, kada i kakav će protest biti održan
Tužilaštvo u Novom Sadu pokrenulo je istragu o mogućoj korupciji tokom rekonstrukcije nadstrešnice Železničke stanice, a predistražni postupak se vodi u saradnji sa Upravom kriminalističke policije
Nijedna „viđenija“ strana ambasada i njihove vlade ne podržavaju studentske proteste. Naprotiv, njima bi više odgovaralo da se sve vrati u „normalne“ tokove
Uspeh protesta valja odmeravati ne prema onome šta bismo sve želeli da se kroz njih postigne nego prema onome što su već postigli. A to što je postignuto ogromno je. Sve i kad bi protesti bili smesta obustavljeni, njihov trag ne bi se izgubio nego bi, naprotiv, delovao kao važna činjenica naše političke budućnosti i ovoj bi vlasti zasigurno skratio životni vek. Protesti mogu da dođu i prođu, ali njihov trag i učinak ostaje kao trajno političko dostignuće
Što duže traje studentska i narodna buna, to se više nameće pitanje da li će zahtevi postati „političkiji“ – recimo, prelazna vlada i pošteni izbori. Ali rastu i šanse za međusobice i zađevice, koje su siguran recept za kraj protesta
Ministar kulture Nikola Selaković je bio svestan pištaljki pod svojim prozorom. Kao što su i kulturnjaci u blokadi njegovog Ministarstva videli da ih sa prozora tog istog Ministarstva ljudi pozdravljaju. Delovali su složno, da su na istoj strani. Selaković je bio sam.
Studenti su shvatili da se odvija borba za značenja, u kojoj se jedno ime ne pominje: ime diktatora. Jer, da se to ime pojavilo u njihovim zahtevima ono bi „pojelo“ same zahteve
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
