“Mi smo na mesec dana od bankrota.” To je moto kompanije NVidia koja se poslednjih nedelja rve sa Eplom koja će biti druga najveća firma na svetu, posle Majkrosofta. Pre par nedelja NVidia je prvi put izbila na drugo mesto, ali se Epl ubrzo tamo vratio. Bitka se vodi na nivou od tri biliona dolara, izmiče onaj koji tog dana doda svojoj vrednosti desetak milijardi. Nemojte se mnogo truditi da razumete ove brojeve, ni prosečan kalkulator na može na ekranu da ispiše više od jednocifrenih milijardi. Kada su (kalkulatori) nastajali, verovalo se da knjigovođama više od toga nikada neće biti potrebno.
Kao i svaka uspešna priča u Silicijumskoj dolini i
NVidia je zanimljivija, ali liči na sve ostale uspešne priče. Tri nezadovoljna inženjera sastali su se u drumskom restoranu “Denis” u aprilu 1993. da se iskukaju zbog slepila svojih tadašnjih poslodavaca. Ubrzo su shvatili da oni sami mogu da urade to što njihovi šefovi ne razmeju – da naprave najbolju grafičku karticu, odnosno čip koji “crta” sliku na ekranu kompjutera i to velikom brzinom, tako da može da podrži komplikovanije animacije umesto običnih slova i brojeva.
Baš kao što je Džef Bezos u slično vreme shvatio da je budućnost u onlajn trgovini i kao prvu stvar zgodnu za prodaju prepoznao knjige (pa smo dugo mislili da je Amazon onlajn knjižara), tako su i osnivači NVidia videli ogroman potencijal u video-igrama, čiji je uzlet na računarima tek počinjao. Početak nije bio lak, otud i pomenuti moto. Zbog pogrešnih procena u prvim godinama postojanja nekoliko puta delili su “poslednju platu” jer u firmi nije bilo ni novca ni posla za sledeću. I svaki put bi se nešto dogodilo.
Ali to je priča o preživljavanju, kakvih je u Kaliforniji mnogo. NVidia je nešto drugo. Ona nam pokazuje kako je jedini način da budeš konkurentan u tehnologiji taj da imaš potpuni monopol. U tom svetu to znači da imaš najbolje inženjere i naučnike koji su u stanju da pomeraju granice mogućeg uključujući u to i pomeranje granica brzine pomeranja granica. Jer tržište od kompanije zahteva da svake godine izbaci novu generaciju čipova, znatno bolju od prethodne.
NVidijin čip je najpre bio sekundarni čip u kompjuteru, onaj koji služi kao podrška za video. Onda se ispostavilo da taj čip neke stvari radi mnogo brže nego osnovni (najpoznatiji su Intel i AMD), to jest da brže računa ono što je potrebno, recimo, za kriptovalute. Održavanje blokčejnova bio je prvi impuls koji je NVidiju izbacio u vrh svetskih kompanija, pre nekih desetak godina. Najednom je postalo teško nabaviti grafičku kartu jer su se prodavale kao lude, razni likovi kupovali su ih masovno i umrežavali da bi rudarili bitkoin.
Onda je došla veštačka inteligencija koja bez NVidijinih čipova ne može da se razvija. Otud i ovi zahtevi tržišta da se novi kreiraju brže i češće. NVidia se bori tako što jede sve što joj se nađe na putu, a deluje hranljivo. Odnosno kupuje ili preuzima sve moguće kompanije u kojima ima pametnih ljudi koji bi mogli da se iskoriste u njihovim razvojnim centrima. Ograničavajući faktor su sankcije koje su SAD uvele Kini, a gde je jedna od najvažnijih stavki upravo proizvodnja čipova i bilo kakva saradnja na tom planu. To će znatno usporiti razvoj veštačke inteligencije i sasvim sigurno stvoriti ozbiljnog konkurenta u Kini.
Što nas dovodi do suštine ove priče. Svetom će dominirati onaj ko bude imao savršeniju veštačku inteligenciju, a koja će omogućiti brži razvoj ostale tehnologije. Današnji Openhajmer radi na razvoju grafičke karte.
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
