Veruje se da je napad pejdžerima izvela izraelska obaveštajna služba, što nije zvanično potvrđeno, preko pejdžera i toki-vokija u koje je prethodno, fabrički, ugrađen eksploziv
Ima tih situacija kada se usred smeha zagrcnete. Tako smo se sprdali sa gazda Jezdom kada je govorio o “herc mašini” koja snagom od 106 herca razara telefonsku slušalicu i bubne opne onoga koji se javlja na telefon izazivajući izliv krvi u mozak i sledstveno, smrt. Verovatno su se najglasnije smejali fizičari i patolozi, jer teško da bi tadašnji telefoni (bananice, na primer) mogli da dovedu do takvih posledica samo od zvuka koji dolazi iz slušalice, niti bi bubne opne bile prve na udaru. Ali, možda bismo se Jezdi smejali i da je tvrdio da pejdžer može da eksplodira, pa sada to više nije smešno.
Prošlonedeljni napad na šiitsku paravojnu i političku organizaciju u Libanu Hezbolah, imao je sve elemente filma o Džejmsu Bondu. Veruje se da ga je izvela izraelska obaveštajna služba, što nije zvanično potvrđeno, a izveden je preko pejdžera i toki-vokija u koje je prethodno, fabrički, ugrađen eksploziv. Aktiviran je posle prijema određene poruke, a uzimajući u obzir aktivnosti korisnika pejdžera, svi su istu poruku dobili istovremeno. Zato nije bilo moguće upozoriti ih da ih ne upotrebljavaju, ko je kliknuo da pročita, stradao je.
Prethodno je lider Hezbolaha svojim saborcima naredio da se oslobode mobilnih telefona, ne samo oni već i svi u njihovoj porodici, jer te sprave mogu da ih prisluškuju. Vaše žene su špijuni, vaša deca su špijuni, poručio im je objašnjavajući kolika je to opasnost. Prešli su na pejdžere koji su obični prijemnici poruka i niko ne može da utvrdi gde se nalaze, niti šta emituju, za razliku od mobilnog telefona koji razmenjuje informacije sa mrežom i obavezno ima mikrofon, a najčešće i kameru. Nije potrebno da vam služba to podmeće u luster i pepeljaru, dobrovoljno nosite prislušna sredstva i tamo gde car ide peške.
I to nas je zgodno podsetilo na dobra vremena pre pametnih telefona kada se, navodno, telefonsko prisluškivanje izbegavalo vađenjem baterije iz aparata. Mada je i tada bilo onih koji su tvrdili da aparati imaju još jednu bateriju (kondenzator) koja održava sistem i može obezbediti struju za slušanje, a ne može se izvaditi jer je integrisana u ploču.
S jedne strane, čovek koji ne nosi telefon ili bilo kakvu drugu komunikacionu tehnologiju mogao bi da se zaštiti od prisluškivanja i špijunaže, ne samo one koju sprovode neke obaveštajne službe već i one za koju se sumnja da je koriste društvene mreže u marketinške svrhe. Ali to bi ga obeležilo u društvu gde mobilni telefon odavno nije statusni simbol već sredstvo za normalan život, plaćanje parkinga, prevoza. Osoba bez telefona već je sumnjiva, kamoli cela porodica, a da nisu amiši u pitanju.
S druge strane, ideja da se eksploziv ugradi u aparat, a onda kutija takvih aparata nekako podmetne bezbednosno interesantnom korisniku napravila je novi, opasan presedan i dala ideje mnogima koji bi da seju strah. Naročito ako mobilni telefon ne kupujete nov i u ovlašćenoj prodavnici, gde je najskuplji. Dovoljno je da se nekoliko nasumično raspoređenih komada detonira i straha će biti na sve strane, kao i zahteva da se sve što radimo i smatramo normalnim preispita. Kao u slučaju avio-saobraćaja posle 11. septembra. Ma, dovoljno je da neko samo objavi da je takve telefone podmetnuo.
Sve što je bilo potrebno je dokaz da “herc mašina” postoji i radi. Sada tih dokaza imamo napretek.
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovica Stanišić, osuđen pred haškim sudom za zločine protiv čovečnosti, podneo je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu. Iako ispunjava uslov za to, sve sudije tribunala smatraju, između ostalog, da su „njegovi zločini velike težine“ i da to govori protiv njegovog prevremenog puštanja na slobodu
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
