Veruje se da je napad pejdžerima izvela izraelska obaveštajna služba, što nije zvanično potvrđeno, preko pejdžera i toki-vokija u koje je prethodno, fabrički, ugrađen eksploziv
Ima tih situacija kada se usred smeha zagrcnete. Tako smo se sprdali sa gazda Jezdom kada je govorio o “herc mašini” koja snagom od 106 herca razara telefonsku slušalicu i bubne opne onoga koji se javlja na telefon izazivajući izliv krvi u mozak i sledstveno, smrt. Verovatno su se najglasnije smejali fizičari i patolozi, jer teško da bi tadašnji telefoni (bananice, na primer) mogli da dovedu do takvih posledica samo od zvuka koji dolazi iz slušalice, niti bi bubne opne bile prve na udaru. Ali, možda bismo se Jezdi smejali i da je tvrdio da pejdžer može da eksplodira, pa sada to više nije smešno.
Prošlonedeljni napad na šiitsku paravojnu i političku organizaciju u Libanu Hezbolah, imao je sve elemente filma o Džejmsu Bondu. Veruje se da ga je izvela izraelska obaveštajna služba, što nije zvanično potvrđeno, a izveden je preko pejdžera i toki-vokija u koje je prethodno, fabrički, ugrađen eksploziv. Aktiviran je posle prijema određene poruke, a uzimajući u obzir aktivnosti korisnika pejdžera, svi su istu poruku dobili istovremeno. Zato nije bilo moguće upozoriti ih da ih ne upotrebljavaju, ko je kliknuo da pročita, stradao je.
Prethodno je lider Hezbolaha svojim saborcima naredio da se oslobode mobilnih telefona, ne samo oni već i svi u njihovoj porodici, jer te sprave mogu da ih prisluškuju. Vaše žene su špijuni, vaša deca su špijuni, poručio im je objašnjavajući kolika je to opasnost. Prešli su na pejdžere koji su obični prijemnici poruka i niko ne može da utvrdi gde se nalaze, niti šta emituju, za razliku od mobilnog telefona koji razmenjuje informacije sa mrežom i obavezno ima mikrofon, a najčešće i kameru. Nije potrebno da vam služba to podmeće u luster i pepeljaru, dobrovoljno nosite prislušna sredstva i tamo gde car ide peške.
I to nas je zgodno podsetilo na dobra vremena pre pametnih telefona kada se, navodno, telefonsko prisluškivanje izbegavalo vađenjem baterije iz aparata. Mada je i tada bilo onih koji su tvrdili da aparati imaju još jednu bateriju (kondenzator) koja održava sistem i može obezbediti struju za slušanje, a ne može se izvaditi jer je integrisana u ploču.
S jedne strane, čovek koji ne nosi telefon ili bilo kakvu drugu komunikacionu tehnologiju mogao bi da se zaštiti od prisluškivanja i špijunaže, ne samo one koju sprovode neke obaveštajne službe već i one za koju se sumnja da je koriste društvene mreže u marketinške svrhe. Ali to bi ga obeležilo u društvu gde mobilni telefon odavno nije statusni simbol već sredstvo za normalan život, plaćanje parkinga, prevoza. Osoba bez telefona već je sumnjiva, kamoli cela porodica, a da nisu amiši u pitanju.
S druge strane, ideja da se eksploziv ugradi u aparat, a onda kutija takvih aparata nekako podmetne bezbednosno interesantnom korisniku napravila je novi, opasan presedan i dala ideje mnogima koji bi da seju strah. Naročito ako mobilni telefon ne kupujete nov i u ovlašćenoj prodavnici, gde je najskuplji. Dovoljno je da se nekoliko nasumično raspoređenih komada detonira i straha će biti na sve strane, kao i zahteva da se sve što radimo i smatramo normalnim preispita. Kao u slučaju avio-saobraćaja posle 11. septembra. Ma, dovoljno je da neko samo objavi da je takve telefone podmetnuo.
Sve što je bilo potrebno je dokaz da “herc mašina” postoji i radi. Sada tih dokaza imamo napretek.
U društvu u kojem više od trideset godina vlada zaglušujući muk u odnosu na devedesete, u kojem smo okruženi muškarcima koji nose neobrađene traume sa ratišta, svaka iskrena reč koja doprinosi suočavanju, posebno izrečena u momentu duboke krize i potrage za pravdom, isceliteljska je
Neko uspe da izrazi sebe, svoj život, identitet, usamljenost, na način istovremeno tako samosvojan i tako precizan, da to pisanje može da dodirne neku drugu osobu, nekoga ko, možda, nema dara, ali iz istog tog osećaja neshvaćenosti i usamljenosti guta knjigu za knjigom dok ne naiđe na autora koga nikad neće upoznati, koji nije više živ ili ne želi da napusti rodni Honduras, a koji mu postaje neka vrsta najboljeg prijatelja, jedina osoba s kojom oseća povezanost, razumevanje i sličnost, zahvaljujući kojoj oseća da nije sam na svetu
Predsednik SAD Donald Tramp poželeo je „srećan Uskrs“ svojim političkim oponentima i zakucao još jedan eksrer u kovčeg političke kulture
Dok studenti i građani šesti dan blokiraju ulaz u zgradu RTS-a, Zbor radnika javnog servisa objavio je četiri zahteva i poručio: javni servis suštinski blokiraju institucije koje odbijaju da regulišu medijsku scenu. Konkretno, zatražili su hitno raspisivanje konkursa za Savet REM-a, čiji je rad paralizovan od novembra
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Ministri često nazivaju Vučića razrednim starešinom. U njegovoj učionici nema radosti ili kritičnog promišljanja. Ima da svi pognu glave nad klupama, bubaju i slušaju. O čemu se ovde radi, čitalac gleda na televiziji svaki dan
RTS je blokiran, univerziteti ne rade, a sa vrha vlasti kuljaju pretnje, uvrede i prozivke tužilaštva i policije da hapse blokadere, te izgrednike i teroriste. Srpska država se pretvorila u farsu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
