Veruje se da je napad pejdžerima izvela izraelska obaveštajna služba, što nije zvanično potvrđeno, preko pejdžera i toki-vokija u koje je prethodno, fabrički, ugrađen eksploziv
Ima tih situacija kada se usred smeha zagrcnete. Tako smo se sprdali sa gazda Jezdom kada je govorio o “herc mašini” koja snagom od 106 herca razara telefonsku slušalicu i bubne opne onoga koji se javlja na telefon izazivajući izliv krvi u mozak i sledstveno, smrt. Verovatno su se najglasnije smejali fizičari i patolozi, jer teško da bi tadašnji telefoni (bananice, na primer) mogli da dovedu do takvih posledica samo od zvuka koji dolazi iz slušalice, niti bi bubne opne bile prve na udaru. Ali, možda bismo se Jezdi smejali i da je tvrdio da pejdžer može da eksplodira, pa sada to više nije smešno.
Prošlonedeljni napad na šiitsku paravojnu i političku organizaciju u Libanu Hezbolah, imao je sve elemente filma o Džejmsu Bondu. Veruje se da ga je izvela izraelska obaveštajna služba, što nije zvanično potvrđeno, a izveden je preko pejdžera i toki-vokija u koje je prethodno, fabrički, ugrađen eksploziv. Aktiviran je posle prijema određene poruke, a uzimajući u obzir aktivnosti korisnika pejdžera, svi su istu poruku dobili istovremeno. Zato nije bilo moguće upozoriti ih da ih ne upotrebljavaju, ko je kliknuo da pročita, stradao je.
Prethodno je lider Hezbolaha svojim saborcima naredio da se oslobode mobilnih telefona, ne samo oni već i svi u njihovoj porodici, jer te sprave mogu da ih prisluškuju. Vaše žene su špijuni, vaša deca su špijuni, poručio im je objašnjavajući kolika je to opasnost. Prešli su na pejdžere koji su obični prijemnici poruka i niko ne može da utvrdi gde se nalaze, niti šta emituju, za razliku od mobilnog telefona koji razmenjuje informacije sa mrežom i obavezno ima mikrofon, a najčešće i kameru. Nije potrebno da vam služba to podmeće u luster i pepeljaru, dobrovoljno nosite prislušna sredstva i tamo gde car ide peške.
I to nas je zgodno podsetilo na dobra vremena pre pametnih telefona kada se, navodno, telefonsko prisluškivanje izbegavalo vađenjem baterije iz aparata. Mada je i tada bilo onih koji su tvrdili da aparati imaju još jednu bateriju (kondenzator) koja održava sistem i može obezbediti struju za slušanje, a ne može se izvaditi jer je integrisana u ploču.
S jedne strane, čovek koji ne nosi telefon ili bilo kakvu drugu komunikacionu tehnologiju mogao bi da se zaštiti od prisluškivanja i špijunaže, ne samo one koju sprovode neke obaveštajne službe već i one za koju se sumnja da je koriste društvene mreže u marketinške svrhe. Ali to bi ga obeležilo u društvu gde mobilni telefon odavno nije statusni simbol već sredstvo za normalan život, plaćanje parkinga, prevoza. Osoba bez telefona već je sumnjiva, kamoli cela porodica, a da nisu amiši u pitanju.
S druge strane, ideja da se eksploziv ugradi u aparat, a onda kutija takvih aparata nekako podmetne bezbednosno interesantnom korisniku napravila je novi, opasan presedan i dala ideje mnogima koji bi da seju strah. Naročito ako mobilni telefon ne kupujete nov i u ovlašćenoj prodavnici, gde je najskuplji. Dovoljno je da se nekoliko nasumično raspoređenih komada detonira i straha će biti na sve strane, kao i zahteva da se sve što radimo i smatramo normalnim preispita. Kao u slučaju avio-saobraćaja posle 11. septembra. Ma, dovoljno je da neko samo objavi da je takve telefone podmetnuo.
Sve što je bilo potrebno je dokaz da “herc mašina” postoji i radi. Sada tih dokaza imamo napretek.
Saša Vuković Boske priznao je da je ubio Aleksandra Nešovića Baju u restoranu „27“, ali tvrdi da je to učinio iz straha za sopstevni život. Govorio je i o Miliću, koji ga je navodno pozvao u restoran, kao i o pokušajima da preko posrednika dođe do Marka Krička
Zašto Vučić najavljuje najave svoje ostavke i datuma raspisivanja izbora? Šta su mu političke kombinacije? Kako nastoji normalizirati nenormalno? Zbog čega naprednjaci više nemaju dobar pobednički model za izbore? I kakva je u svemu ovome uloga tihe i ćutljive većine
Mi smo ustali protiv. U prethodnih deset godina mnogo puta sam upozorila kuda vodi govor mržnje i imam za to pisane dokaze. Međutim, ovde se ništa ne čuje od zaglušujuće buke proizvođene kako bi se mase držale u stanju ludila dobro proučenim metodama za držanje vlasti
Najnoviji podaci o broju i položaju izbeglica, objavljeni uoči 20. juna, Svetskog dana izbeglica, ujedno su i podsetnik i poziv na razmišljanje. Svake godine ovaj dan je povod da se oda priznanje snazi i dostignućima izbeglica, uz uvažavanje teškoća kroz koje su prošle i izazova sa kojima se i dalje suočavaju. Sada je vreme da obnovimo našu posvećenost solidarnosti. Pravo na traženje sigurnosti bilo je stvoreno upravo za ovakve trenutke
Plašim se da će nas ideja o razgovaranju s mašinama – komadićima plastike koji po definiciji ne mogu imati nikakvo životno iskustvo, osećanja, moralnost ili osećati povezanost – ili o zaljubljivanju u njih i seksu te psihoterapiji s njima, izvući izvan nas samih, umrtviti nas, otuđiti od ljudi u tolikoj meri da ne znam kako ćemo sebe prepoznati, da li ćemo i dalje biti ličnosti
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Što treba znati o Vučićevoj najavi ostavke? Zašto neće sesti u fotelju koju mu greje Macut? I zbog čega mora da spoji predsedničke i parlamentarne izbore
Intervju: Radovan Lazić, tužilac
Kako je kontaminiran slućaj Veselina Milića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
