Prijateljstvo, odnos od kojeg zavisi sreća

...

Svi znaju za onu misao da je čovek politička životinja i da izvan zajednice mogu da žive samo zveri ili nadljudi. Čini se da je mnogo manje primećeno kako je Aristotel prijateljstvo smatrao najsrećnijim i najljudskijim oblikom ljubavi, te da niko ne bi izabrao da živi bez prijatelja čak i kad bi dobio sva druga dobra. Šta li je to u prijateljskoj ljubavi što filozofe nagoni da je tako uzdižu i idealizuju? I možemo li mi to da otkrijemo u svojim svakodnevnim životima?

Za razliku od nekolicine oblika ljubavi o kojima sam dosad pisao, prijateljstvo ima jednu neobičnu dozu slobode. Zemlju, maternji jezik i religiju, makar u najvećem broju slučajeva, ne možete da birate, roditelje, decu i rođake još i manje, dok je zaljubljivanje izvan naše kontrole na druge načine. Prijatelji su pak izborna kategorija: od mnogo ljudi koje u životu upoznamo, s nekima ponekad razgovaramo i ako to ne moramo, nekima poveravamo tajne misli i želje, neki nas razočaraju i odlučimo da se od njih udaljimo, a neki ostaju naši partneri za zabavu i naš oslonac decenijama ili i do kraja života. Dok su neki važni ljudi u našim životima pitanje sreće, naši prijatelji su odraz naše zrelosti, požrtvovanosti, iskrenosti i različitih drugih vrlina.

Ako imamo sreće, prijateljstva su s nama od kolevke pa do groba. Neki oblici druženja počinju već u ranom detinjstvu. Deca se igraju zajedno i spontano osećaju s kim se radije igraju i druže, a razlike po tom pitanju prave već u predškolskom uzrastu. Školski drugovi takođe su posebno važna kategorija, često zato što nas za njih vežu rana sećanja i detinja iskrenost. Neki od ovih odnosa prerastu u celoživotna prijateljstva, neke zauvek zaboravimo, a porodica u tom uzrastu i dalje donosi važniji i stabilniji osećaj pripadnosti. Situacija se dramatično menja u adolescenciji, čija je suština udaljavanje od roditelja – često do pune suprotnosti u odnosu na njihove stavove, ukuse i savete – i izrazito intenzivna identifikacija s vršnjačkom grupom. Društvo koje sluša istu muziku, trenira isti sport ili prati iste trendove tada postaje centar i socijalnog i emotivnog života većine mladih, mada i dalje može doći do nagle promene vrednosti i, usled toga, grupe prijatelja.

Ovakvi odnosi postoje, naravno, i u odraslom dobu. Verovatno bi ih trebalo nazivati drugarstvima. S nekim ljudima delimo ukuse, imamo sličan osećaj za humor, džogiramo, idemo na koncerte, ili podržavamo jedni druge u poslovnim projektima, a, u nekim slučajevima, čak i u prevarama. Ali koliko god ovakvi kontakti mogu biti osvežavajući i prijatni, a bez njih životi sumorniji i dosadniji, sumnjam da bi filozofi tako definisali prijateljstvo, da bi ovome posvećivali tekstove i knjige.

RETKE I DRAGOCENE RAZMENE

Prva velika stvar jeste da sebe upoznajete samo u dijalogu s prijateljem. I ne radi se o tome da bi vaš prijatelj trebalo nešto da zna bolje nego vi, ili da vas poznaje bolje nego vi samog sebe, pa da vam objasni kako se u kom trenutku osećate. Upravo suprotno, prijateljstvo pretpostavlja jednakost, a upoznavanje sebe zasniva se na izrazitom stepenu iskrenosti i rizikovanju da se podeli i ono nejasno, postiđujuće ili opasno. Ako nam je neko prijatelj dugo i imamo u njega poverenja, sigurno će biti trenutaka kada ćemo mu otvoreno govoriti o nečemu što krijemo od ljudi koje poznajemo samo površno, a nekad možda i o onome što bismo najradije sakrili od sebe samih. U takvim trenucima možemo dobiti olakšanje i utehu, ali neretko i prvi put shvatimo šta nas je zapravo pogodilo ili kakve su nam bile stvarne namere. Ovo se ne odnosi samo na svet osećanja, pošto nas prijatelji mogu izazvati da preispitamo svoja moralna ili politička načela, obogatiti naš život sopstvenim interesovanjima ili, zašto da ne, kritikovati kada se ne slažu s našim postupcima ili odlukama. A i prijatelji se otvaraju pred nama, pa mi tada ne samo da se radujemo i tugujemo s njima, već moramo uložiti napor da razumemo šta nam govore, da izdržimo razlike među nama i učimo iz njih, rastemo od osećanja odgovornosti i ponosa što oni imaju poverenja u nas, preispitujemo, makar u sebi, naknadno, sebe i svoje stavove, menjamo se inspirisani samom razlikom, drugošću bliske osobe.

Drugo što je važno jeste da je prijatelj posebna osoba. Ovo podrazumeva onu uobičajeniju stvar – da bi neko mogao da bude prijatelj, mora da ima mnogo važnih vrlina. Dugo bi se moglo nabrajati: postojanost, iskrenost, pouzdanost, velikodušnost, posvećenost… Osim što mora i želeti i umeti da sluša, te da povodom toga nešto kaže i/ili uradi, prijatelj mora biti u stanju i da nam beskompromisno saopšti neprijatne istine i ukaže na mane ili propuste, što može biti nelagodno za obe strane, ali je isuviše važno da bi se podleglo slabosti. Jer ko će me korigovati, ako ne pravi prijatelj? I čiju ću kritiku uzeti za ozbiljno, ako ne njegovu?

Pored svega ovoga, prijatelj je osoba čiju posebnost u odnosu na nas same poštujemo i pomažemo. Druge vrste odnosa uključuju posesivnost (različitih tipova i intenziteta) ili ljubomoru, ali ovde takvih stvari nema. Mi se radujemo svakom pokazatelju da se naš prijatelj razvija na svoj način, ima svoj život, izbore i odluke, i ne želimo da bude sputan našima. Da se oslonim ponovo na Aristotela, “što dobar čovek želi sebi, želi i svom prijatelju”.

Psihološka istraživanja sprovedena istovremeno u različitim zemljama potvrđuju da je među “osnovnim pravilima prijateljstva” i to da u tom odnosu ne osećamo ljubomoru, već nastojimo da prijatelje usrećimo.

Treća važna stvar: prijateljstvo je posebna vrsta odnosa – i možda bi trebalo reći, veoma retka. Razmena koju imamo s prijateljima često je dublja i iskrenija nego ona s bilo kim drugim. Ponekad su upravo oni jedine osobe koje znaju određenu tajnu – ili mnoge, ili čak sve, njima se obraćamo za savet i podršku onda kada se svi drugi odnosi uruše, prvi su s kojima trčimo da podelimo radost.

Roditelji su često pristrasni. Deca imaju običaj da ih idealizuju, pa zatim sasvim odbace. Akutno zaljubljenima se svi kapaciteti za razumevanje ljudi i odnosa potpuno “ugase”. Zato je prijateljstvo odnos u kojem je najpametnije potražiti svoje ogledalo (niko, naravno, nije savršen – u svakom ćemo biti bar malo izobličeni – ali u ovom ponajmanje), u kojem možemo upoznavati i otvarati sebe, kao i drugome nuditi sve te iste prilike.

Psihologija takođe potvrđuje ogroman značaj prijateljstva za naš razvoj i blagostanje. Mnogi pozitivni ishodi – zdravlje, imovno stanje, životno zadovoljstvo i osećaj sreće – povezani su upravo s tim da imamo srećne prijatelje. Kao da njihova sreća dopire do nas, ispunjava nas i usrećuje. Ne znam da li je tačnije reći da nas ona inspiriše, ili da nas oni prosto rado i uspešno podržavaju.

Jedna studija, započeta na Harvardu pre gotovo čitav vek, u kojoj su učesnici praćeni od detinjstva do duboke starosti, pokazala je da najbolji prediktor zdravlja i zadovoljstva životom u osamdesetim godinama nisu ni inteligencija, ni obrazovanje, bogatstvo ili uspeh – već bogat i smislen društveni život u četrdesetim.

Zato bi prijateljstvo valjalo tražiti i negovati svuda – u svim odnosima koje život nosi. Mnogim roditeljima to teško pada, ali deca jednom prestanu da budu (samo) deca; tada je neka forma prijateljstva s njima najbolji ishod tog višedecenijskog odnosa. Isto važi i za braću i sestre u odraslom dobu, a gde je sreće već i u adolescenciji. Sumnjam da ijedna romansa ili brak mogu imati budućnost ako nisu utemeljeni na iskrenom prijateljstvu.

Tek ako je ovako nešto moguće, odnosi mogu biti ispunjavajući za sve, a ne puka forma ili nametnuta obaveza. A tamo gde nije moguće – kao, recimo, u strogo hijerarhijskim sistemima – ti odnosi će se, pre ili kasnije, raspasti. Jer nisu građeni po meri čoveka.

OBLIK LJUBAVI KOJIM UPRAVLJA MIR

Pandemijske razmere usamljenosti u zapadnom svetu ukazuju nam na to da ogroman broj ljudi nema nijednog prijatelja, nijednu blisku osobu. Prema nekim pouzdanim istraživanjima na ogromnim uzorcima, radi se o trećini ukupnog broja odraslih. Mnogo je faktora za to – česta preseljenja, mnogo ambicija, uticaj tehnologije, život u velikim gradovima – ali je jedan od ishoda tog nestanka prijateljstva neverovatna potreba za psihoterapijom i još neverovatnije interesovanje za psihoterapiju kao profesiju. Sama ideja o ovoj vezi nije nova. Psihoanaliza je nastala u vreme kad su tradicionalne porodice počele da nestaju, ljudi bivali sve otuđeniji i prestajali da veruju u isceljujuću moć ispovesti. Neki od njih su onda počeli da traže bilo kakav lek od svojih simptoma i poremećaja, užasno često povezanih sa usamljenošću, pa bi se prepuštali i čudnom eksperimentu unajmljivanja pažljivih sagovornika. I mada situacija deluje potpuno veštački – u određeno vreme, u nekoj kancelariji, možeš nekome, o kome ništa ne znaš, da pričaš o svojim najintimnijim patnjama, da bi mu na kraju platio i čekao na sledeći termin – a neki pacijenti je porede sa prostitucijom ili taksiranjem, nama su prijatelji tako očajnički potrebni da pristajemo na sve uslove. A vremenom su i psihoterapeuti naučili (ili se makar ja nadam da jesu) ne samo kako da pažljivije slušaju i više poštuju svoje klijente već i kako da izađu iz svoje udobne i zaštićene pozicije i rizikuju istinski terapijski susret i upoznavanje.

Tako naši životi, koji počinju bolima i strastima, a često ih sadrže i kasnije, neke od svojih najsvetlijih trenutaka dobijaju iz oblika ljubavi koji im je potpuno suprotan, kojim upravljaju mir i posvećenost drugome. Od mnogo škola za životne veštine za koje bih voleo da postoje, “Škola za prijateljstvo” bila bi na jednom od prvih mesta. Jer i ova je ljubav prepuštena slučaju, sreći ili nečijem kapacitetu da uči iz posmatranja, a životi nam od nje zavise u tako dramatičnoj meri.

Autor je psiholog