Nema te institucije niti tog društvenog aktera koji može da produkuje takav haos i tako destruktivan nered kao što je to u stanju da učini postojeća hipertrofirana vlast. Postoji tu i jedna opšta socijalna zakonitost: što je viši neki organ ili pojedinac u hijerarhiji upravljačkih institucija, to je veći odgovarajući kapacitet u generisanju haosa
...…
Neuobičajeno je i ne baš lako objašnjivo kad se neki autor više puta javi povodom istog problemskog spleta, ali u ovom slučaju razjašnjenje tog neobičnog događanja biva lakše no što se u prvi mah moglo očekivati. Odgovor je sadržan u činjenici da se u ovoj zemlji zatekao i dugo već opstaje jedan hiperaktivan i stoga vanstandardan Predsednik Republike (u daljem tekstu PR). Razmahao se on diljem drage nam zemlje, pa nema stvari u koju se nije umešao niti odsečka društvenog tkiva u kome se ne prepoznaje njegov rukopis. Od kiselih krastavčića i jogurta do parizera i šećera. On je neumorno ukazivao na svakojake činjenice i okolnosti, objašnjavao sve i svašta, objašnjivo i neobjašnjivo, obećavao je štedro i neselektivno, a tamo gde mu se činilo da treba davao uputstva i smernice. Podsećao je pomalo na slavne i voljene lidere iz minulih vremena realnog socijalizma kad su te velike vođe davale instrukcije za dalji rad kako u praktičnim stvarima tako čak i u naučnim istraživanjima – od botanike do lingvistike.
Indoktriniran zapadnim teorijama, ja sam bio i nezadovoljan i nesrećan zbog takve prakse jer sam se dao uveriti da društvo generiše efikasnije i razvojno propulzivnije odluke kad se u procesima odlučivanja ukrštaju znanja i ideje velikog broja ljudi i kad se oni decentralizovano spuste na nivo na kome se odvijaju radne i sve druge aktivnosti. Indoktrinacija sa Zapada učvrstila je u meni i uverenje da prevelik angažman bilo kog pojedinca vodi neodmerenoj koncentraciji političke moći koja je uvek velika pretnja za slobode i demokratiju baš kao što se ispoljava i kao velika prepreka za afirmaciju vladavine prava. I razlozi efikasnosti i razlozi afirmacije sloboda i demokratskih načela iziskuju da ceo sistem bude zasnovan na pravilima dosledno sprovedenim i jedanakim za sve, a ovo jačanje pojedinca, pa makar i u liku bilo kakvog predsednika Republike, pomera sistem ka regulativi zasnovanoj na ličnoj vlasti, gde zacelo počinju otkazi racionalnosti, razvojno posustajanje i udvoričko ponašanje kao stil socijalne komunikacije. Prevelik angažman nije mogao da ne izazove svakodnevna ustavna i zakonska prekoračenja, a ti prekršaji postali su deo dnevne rutine. Takvo odstupanje od pravila ispoljeno kroz silne prekršaje važećih pravnih normi ne može biti dobro ni za jednu zajednicu – vodi u političko nasilje, arbitrarno deformisanje društvenih odnosa, eskalaciju drastičnih nejednakosti u raspodeli dohotka, a sva je verovatnoća da generiše i sve druge vrste nepravdi i haos.
Držeći se načela da, u neredu u kome su tolike stvari krenule naopako, svako treba u okviru svojih mogućnosti da doprinese vraćanju zahuktale bujice u redovno korito, napisao sam tekst pod naslovom “Predsednik Republike i ja” (“Vreme” br. 1588) upozoravajući na rizike preterane koncentracije moći i podsećajući da nas plahoviti tokovi arbitrarne intervencije neće prebaciti u mirnu luku kontinuiranog progresa i trajno održivog blagostanja. Trebalo je da se na tome završi moja komunikacija sa najvišom vlašću ove zemlje, ali njeni politički nestašluci ne samo da nisu jenjavali nego su zabrinjavajuće eskalirali. Javila se neodoljiva potreba da se na istu temu napiše još jedan tekst sa novim apelima da sveukupno ovo more ustanova i pojedinaca vrati svojim redovnim poslovima, a to znači, prvo, da oni što su zaboravili šta im je posao konačno pregnu da ga obavljaju i drugo, da oni koji su se razmahali daleko preko svojih ovlašćenja oduzmu gas i okrenu se onome što im je shodno pravilima dužnost i funkcija. Nezadovoljstvo ovim brojnim i razornim iskakanjem iz propisanog poretka urodilo je objavljivanjem drugog po redu teksta koji u naslovu sadrži odredbu “Predsednik i ja” (“Vreme” br. 1713). Treći tekst na istu temu, tj. ovaj, indikacija je da prva dva teksta baš i nisu urodila nekim spomena vrednim plodom.
KONCENTRIČNI KRUGOVI NEREDA INICIRANOG SA VRHA VLASTI
Nema te institucije niti tog društvenog aktera koji može da produkuje takav haos i tako destruktivan nered kao što je to u stanju da učini postojeća hipertrofirana vlast. Postoji tu i jedna opšta socijalna zakonitost: što je viši neki organ ili pojedinac u hijerarhiji upravljačkih institucija, to je veći odgovarajući kapacitet u generisanju haosa. Hijerarhijski nivo opredeljuje mogućnosti datog aktera da ignoriše i zaobilazi važeće norme i pravila, pa iz toga prirodno proističe i mera poremećaja koje ti akteri mogu da produkuju u odvijanju tekućih i razvojnih tokova. Uobičajeno je i opšteprihvaćeno da sa dizanjem nivoa u hijerarhijskoj lokaciji raste sposobnost aktera da produkuje pozitivne efekte koji odražavaju njegovo mesto u društvenoj podeli rada, a manje se uvažava okolnost da, u sistemu sa slabom ili izostalom vladavinom prava, sa dizanjem hijerarhijskog nivoa raste i “potencijal” za ignorisanje važećih normi i tim putem generisanje ekonomskih i drugih šteta i gubitaka.
Štete proizlaze iz okolnosti da preterana koncentracja moći i individualizacija odluka onemogućava kreativnu interakciju više aktera sa njihovim specifičnim informacijama i analitičkim sposobnostima, te se tako gubi mogućnost uvećavanja efikasnosti odluka putem interakcije kompetentnih činilaca upravljačkih procesa. Drugi izvor neefikasnosti jeste skretanje upravljačkih procesa ka pristrasnoj realizaciji partikularnih ciljeva na račun opštih ciljeva sistema kao celine. Treći izvor društveno pojmljene neefikasnosti jeste moralna degradacija pojedinaca. U sistemu zasnovanom na modusima ličnog upravljanja deformiše se funkcionalna struktura na oba kraja upravljačke interakcije: kod aktera koji emituje upravljačke signale kao i kod aktera koji ih prima sa obavezom implementacije. Onaj koji je nadređen bira saradnike po principu lojalnosti i udvorištva, a onaj koji te signale prima kao naređenja motivisan je da ugađa i povlađuje nadređenom nezavisno od toga kako će se odgovarajuće ponašanje odraziti na opšte dobro.
Upečatljiv primer neuvažavanja merodavnih pravila formalizovaih važećim normama jeste silno narastanje moći aktuelnog Predsednika Republike omogućeno činjenicom da je, nakon što je njegova stranka na izborima izvojevala vlast, potpuno poremećena politička konkurencija: stranka koja se dokopala vlasti dolazi takoreći u posed države i njenih obimnih resursa, organizacija u javnom sektoru i agencija. To joj je omogućilo da silno ojača i u neravnoj konkurenciji marginalizuje i desetkuje ostale stranke. Tako ojačala stranka na vlasti ovladala je Skupštinom i vladom kao njenim izvršnim organom. Zahvaljujući monopolu zakonodavne vlasti, spojene su zakonodavna i izvršna vlast, a preko kadrovske politike i mehanizama finansiranja pod kontrolu je stavljena i sudska vlast. Stvorena je situacija u kojoj su svi organi javne uprave i sve druge institucije podređene stranci koja se dočepala vlasti. Vlast je tako sebi pribavila neograničeno područje delovanja što je predvidiva posledica konstelacije bez podele vlasti, koja bi omogućila uzajamnu kontrolu pojedinih grana, i bez institucija koje bi bile izvan i iznad svih operativnih komponenti vlasti i koje bi u slučaju ogrešenja o norme mogle da primene odgovarajuće sankcije. Društveni sistem ostao je bez delotvornog čuvara ustava i zakona, vlast je došla u poziciju da komotno i nekažnjeno ignoriše i krši celokupnu regulativu, počev od one formalizovane Ustavom, sve do normativnih akata na nivou lokalne samouprave i internih akata po javnim preduzećima.
Tako je i naš PR stekao mogućnost nesmetanog ignorisanja Ustava i svojevrsne privatizacije, bolje rečeno personalizacije, upravljačkih funkcija, uključujući one na visokim institucionalnim nivoima društva shvaćenog kao celovit međuzavisan sistem. Naočigled svekolike obaveštene javnosti, on je, suprotno članu 115 Ustava Srbije koji predsedniku Republike zabranjuje obavljanje bilo koje druge javne funkcije, istovremeno bio i predsednik najmoćnije, vladajuće stranke! Bilo je dosta, čak uporno ponavljanih kritika tog dupliranja funcija koje se u izvesnom smislu svodilo na svojevrsnu uzurpaciju. Specijalisti za političke nauke ispitaće da li je ovo drastično kršenje Ustava jedinstven slučaj, ali trebalo bi da je taj slučaj veoma redak, svakako je poguban i mnogostrano štetan oblik nikad bezopasne društvene patologije. U sistemu bez podele vlasti to se neizbežno pretvara u maligno političko oboljenje. Nadovezujući se na štetu i sramotu, PR se prilikom svoje najnovije inauguracije na predsedničko mesto hladnokrvno zakleo na taj Ustav koji je pod punim uvidom javnosti tako bezobzirno kršio. Ne bi trebalo da je teško dokazati da je ovakav postupak ekvivalentan krivokletstvu. Može li iko pri zdravoj pameti verovati krivokletiku?
IZBORNA SABLAZAN KAO LIČNA KARTA VLADAJUĆE KOALICIJE
U nezakonitom i protivustavnom ponašanju kao da postoji nekakav zakon eskalacije. U situaciji kad je protivustavno ponašanje dostiglo nivo koji kao da nije dalje mogao da poodmakne, dogodio se skandal, prava sablazan sa izbornim podvalama. Najpre treba reći da ništa više u vezi sa ovim skandalom nema da se dokazuje. Sve je dokazano i zorno predočeno. Tu su televizijski snimci i izjave ljudi koji su, valjda više nesvesno nego svesno, učestvovali u skandalu. Nepobitno je utvrđena sablazan “izbornog turizma”, provaljen je “kol centar” gde su plaćani odnosno kupovani glasovi, otkriveni su brojni slučajevi svojevrsnog kolektivnog glasanja pri čemu se glasalo po diktatu, kao i druge “izborne nepravilnosti” koje je Marinika Tepić neposredno, jasno i posve ispravno nazvala lopovlukom. Uz sve, “nepravilnosti” su bile tako krupne da su ih jasno uočili i lepo razumeli i stranci uključujući onih 500 poslanika u Parlamentu EU. Njihov stav se jasno ispoljava činjenicom da je čitavih 7/8 glasalo za rezoluciji kojom su one tačno opisane i oštro osuđene. U takvoj situaciji moglo se očekivati da će se kriminalizovana stranka-prekrišilac pokriti ušima, izviniti javnosti i zareći se da tako nešto nikada više neće ponoviti. Umesto toga, ona se ponela sasvim suprotno. Uz neshvatljivu bezobzirnost, sručili su se pretorijanci vladajće stranke na ljude koji su staloženo, argumentovano i neoborivo dokazivali ceo niz nedozvoljenih smicalica kojima se vlast poslužila ne bi li uvećala svoj izborni lov. Nisu se bojovnici vlasti ustručavali ni od korišćenja istinski vulgarnih izraza, takvih koji ovde ne mogu biti reprodukovani. Posebno su se dali uočiti istinski vulgarni atributi koje je koristila čak i jedna dama iz najužeg političkog vrha; neki stranac bi mogao da se zapita kakvi li su obični građani kad im je rukovodeća elita, pa čak i njen ženski deo, tako kočijaški nevaspitana.
Korifeji vlasti optužili su svoje kritičare i za totalno odsustvo patriotizma. Oni su se pritom poslužili rečima koje su s one strane i najliberalnije povučene granice pristojnosti. Čovek u ovakvim prilikama zažali što ga građanski red sprečava da njih okarakeriše rečima iz njihovog vokabulara, jer one bi u toj funkciji bile najprimerenije. O patriotskoj bezobzirnosti opozicije koja se drznula da se obrati institucijama EU može se govoriti samo ako se ignorišu elementarna pravila zdravog razuma i činjenice koje govore same za sebe. Naime, vlast je paralisala i pogasila institucije. U nekoj normalnoj zemlji pokrenula bi sudske postupke sa vrlo, vrlo nepovoljnim ishodom po počinioca ovih besprizornih izbornih mahinacija. Sudsko isterivanje pravde protiv ovih osionih političkih prekršilaca moglo bi da bude samo pusta neostvariva nada. Ustavni sud davno se demobilisao u funkciji čuvara zakonitosti; u javnosti je sa svom jetkošću postavljeno pitanje da li ustavne sudije uopšte čitaju Ustav. Za isterivanje ove političke pravde ostala su stoga samo dva kanala – ulica i institucije EU kojoj, kako još uvek tvrde, želimo da se priključimo. Okrećući se EU a ne isključivo ulici, opozicija i dragocene nevladine organizacije pokazale su poštovanja dostojan stepen samozatajnosti.
Kad vlast kritikuje opoziciju što se “ropski, kolonijalno i rajetinski” obraća organizaciji čiji član želimo da postanemo, u toj zamerci sadržana je apsurdna implikacija da je bolje da skandalozni krivac ostane nekažnjen nego da se nekakva pravda istera uz pomoć međunarodne organizacije kojoj svojom politikom prisajedinjenja očigledno pripisujemo izrazito pozitivne atribute. Alternativno, ako vlast zaista veruje da je sramno sarađivati sa EU, postavlja se pitanje zašto onda ona sa EU sarađuje. A tu je još i činjenica da rado prihvata sredstva iz pretpristupnih fondova; da li je vlast strani plaćenik u službi jedne problematične organizacije?
Neka za kraj bude prikazan jedan pravi politički delikates. PR je demisionirao na predseničko mesto u vladajućoj stranci. Deo javnosti je taj gest pogrešno shvatio kao čin političke odgovornosti: posle dužeg vremena PR je shvatio da zbilja nema smisla da tako upadljivo krši Ustav. No, stvarna situacija nije tome ni izdaleka slična. Ogromna moć koju je akumulirao tokom čitave decenije ostala mu je u rukama – tako dugo sistematski akumulirana, ona se ne može trenutno istopiti jednom ostavkom. Osim toga PR je sačuvao silnu moć i posredstvom stalnih a golemih prekoračivanja ustavnih ovlašćenja, pa je njegova reč ostala prva i poslednja pri donošenju po prirodi stvari malobrojnih krupnih odluka, ali i po teško sagledivom moru sitnijih odluka. Zahvaljujući tome što – kako se veruje – malo spava, on osigurava silno vreme za donošenje odluka, ili bar njihovo korektivno modifikovanje, za koje inače nije nadležan. Ostaje njemu, čini se, dosta vremena i za izmišljanje kojekakvih nedokazanih osuda na račun političkih protivnika. Što bi rekao Zmaj Jova, kad ne može da dušmana svali, bar na svome srce nek iskali.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Generalni direktor Rio Tinta Jakob Stausholm demantuje tvrdnje aktivista da će voda u dolini biti zagađena teškim metalima, i napominje da se takve „lažne informacije“ šire društvenim mrežama. „Kao kompanija nismo odgovarajuće spremni da se nosimo sa takvim dezinformacijama“, naveo je Stausholm
Da bi se privreda vratila u ravnotežu sa živim svetom, treba se osloboditi nepotrebnog rada, smanjiti radnu nedelju, ulagati u javna dobra. Vraćaj koliko uzimaš, a ne kapitalistički „uzmi više nego što vraćaš”, tvrdi Džejson Hikel u knjizi „Manje je više“ koju je objavio Clio
Pobeda nad Danskom bi Srbiju odvela u krug najboljih evropskih timova u Ligi nacija i na lakši put do Mundijala. Remi i poraz smeštaju Srbiju na treće mesto u četvrtoj grupi, pa bi mlorala u doigravanje za ostanak u A diviziju Lige nacija, kao i teži posao u kvalifikacijama za Svetsko prevenstvo 2026.
Građani Srbije sve češće svoje nezadovoljstvo iskazuju na ulici. DW je istraživao šta je zajedničko protestima, šta mlade motiviše da se bune i kako gledaju na nasilne proteste
Malo je psiholoških svojstava tako intrigantnih kao što je stvaralaštvo. Pitanja su brojna i izuzetno uzbudljiva – otkud potiče, od čega zavisi, može li se uvežbati, da li je (uvek) povezano s ludilom... Ako nam pođe za rukom da napravimo nešto originalno, smatramo to svojim, često ga tako i nazivamo, ponosni što smo u tako nečem uspeli. A ako to isto uspe nekome drugom, lako možemo osetiti zavist. Nešto nas kod stvaralaštva mnogo “golica”
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!