Posađeno je seme, gorke plodove ćemo tek jesti

...

Ovaj tekst bi trebalo da bude objavljen u broju koji izlazi na Sretenje kada slavimo Dan državnosti, obeležavamo Prvi srpski ustanak i prvi moderni srpski ustav. Sretenjski ustav iz 1835. godine je po mnogo čemu bio avangardan za tadašnje prilike u Evropi: pre skoro 200 godina njime je proklamovana podela vlasti, a u istome sudska grana imenovana kao “vlast sudejska”.

Aktuelni Ustav iz 2006. godine kao jedno od načela propisuje podelu vlasti na tri grane, između kojih postoji odnos ravnoteže i kontrole. Građani Srbije su 2022. godine na referendumu odlučivali o ustavnim amandmanima kojima su se menjale odredbe Ustava koje se tiču pravosuđa, bez adekvatnih informacija šta se i u kom smeru zapravo menja. Na referendumu sam glasao protiv ustavnih amandmana smatrajući da se istima srpsko pravosuđe uvodi u eksperiment koji se neće dobro završiti. Zbog čega?

ISTAKNUTOST BEZ KRITERIJUMA

Pravosudni saveti oličeni u Visokom savetu sudstva i Visokom savetu tužilaštva, kao donosioci odluka od najvećeg značaja za rad pravosuđa, dobili su nove nadležnosti, a istovremeno je promenjena kompozicija istih u veoma čudnom smeru. Naime, iz postupka prvog izbora sudija i tužilaca isključena je Narodna skupština kao najviše predstavničko telo, te na taj način načinjena opasna distanca između građana kao nosilaca suverenosti i sudske grane vlasti.

Pored ovoga, uz izabrane predstavnike struke iz redova sudija i tužilaca, članovi saveta su postali i tzv. istaknuti pravnici koje bira Narodna skupština, sa radnim iskustvom u trajanju od 10 godina kao jedinim ustavom propisanim uslovom za izbor. Ustavnim amandmanima nije bliže određen bilo kakav kriterijum po kome bi se takvi pravnici smatrali “istaknutim”, kao ni da li bi se ta “istaknutost” ogledala u oblastima koje su od značaja za pravosuđe. Regulisanje “istaknutosti” prepušteno je zakonima, pa je Zakonom o Visokom savetu sudstva predviđeno da istaknuti pravnici, između ostalog, treba da imaju iskustvo i znanje od značaja za rad pravosuđa, da snažno ne utiču na donošenje političkih odluka, da nisu vršili neprimeren uticaj na rad pravosuđa, kao i da u javnosti nisu zastupali stav koji ugrožava nezavisnost sudstva ili samostalnost tužilaštva. Ovo navodi na zaključak da kandidati za istaknute pravnike mogu biti lica koje utiču na donošenje političkih odluka, ali ne “snažno” (!?), kao i da kandidat za istaknutog pravnika nije vršio neprimeren uticaj na nosioce pravosudnih funkcija ili javno zastupao stav koji ugrožava nezavisnost sudstva ili samostalnost tužilaštva. Dakle, zakon ne predviđa i ne propisuje merljive kriterijume i potrebne kvalitete, već samo odsustvo smetnji za izbor i to na veoma uopšten način.

Nažalost, zbog svega navedenog nisam se pokajao zbog zaokruženog “NE” na listiću, budući da je odsustvo jasnih kriterijuma dovelo do toga da u Visokom savetu sudstva, zajedno sa predstavnicima Vrhovnog, apelacionih, viših i osnovnih sudova, glasa istaknuti pravnik koji je izabran sa mesta tužilačkog saradnika, tako da imamo apsurd da o izboru, napredovanju i razrešenju sudija svih nivoa u zemlji odlučuje i neko ko se do pre nekoliko meseci u tužilačkoj hijerarhiji nalazio ispod zamenika javnog tužioca, po novoj terminologiji javnog tužioca. Želim da istaknem da ovim nisam imao nameru da osporim ili umanjim kompetencije kolege koji je kao istaknuti pravnik izabran sa pomenutog radnog mesta, već samo da ukažem na besmisao odredbi koje su ovakvu situaciju omogućile. Posađeno je seme, plodove ćemo tek jesti.

PRAZNA SUDIJSKA MESTA

U razgovoru koji sam 2022. godine vodio sa kolegom iz inostranstva, na pitanje šta, prema mom mišljenju, predstavlja najveću boljku srpskog pravosuđa, rekao sam da je problem u tome što smo postali neatraktivan poslodavac. Već neko vreme kruži urbana legenda kako su pre nekoliko godina državni službenici Ministarstva pravde u legendarnoj “Petici” Pravnog fakulteta u Beogradu ostali iznenađeni odgovorom studenata na pitanje kojim bi pozivom voleli da se bave po završetku studija. Priča se da se tom prilikom tek nekolicina izjasnila kako želi da postane sudija ili tužilac, dok se ogromna većina budućih pravnika opredelila za advokaturu po završetku studija. Odnosi snaga su u vreme dok sam studirao bili obrnuti.

Čini mi se da je odgovor studenata ovog doba inspirisan mestom pravosuđa u našem društvu. Ono je opredeljeno odnosom predstavnika drugih grana vlasti i medija, a posledično i stavom građana prema pravosuđu, te materijalnim položajem i uslovima rada u sudu i tužilaštvu. Komentarisanje postupanja i odluka suda jedna je od tekovina demokratskog društva, istima uvek ne mogu biti svi zadovoljni, ali se u Srbiji češće nego bilo gde pribegava kvalifikacijama i prišivanju etiketa “režimskih” i “žutih” sudija, te stigmatizaciji istih kao korumpiranih, lenjih i nestručnih. Da li bi iko želeo da bude deo branše koja u društvu ima ovakav imidž?

Pored ovoga, materijalni položaj sudija u Srbiji jedan je od najgorih u Evropi. Pre dve godine, stručni deo javnosti je iz teksta sada već bivšeg člana Visokog saveta sudstva obavešten da se po platama iza srpskih sudija u Evropi nalaze samo Kazahstan i Moldavija. Snovi o boljim platama, podstaknuti silnim pregovorima na svim nivoima pravosuđa, raspršeni su 2023. godine jednostavnim “nema” od strane Ministarstva finansija. Činjenica je da plata sudije u Srbiji nije srazmerna znanju i odgovornosti koju ta funkcija nosi. Niske zarade u pravosuđu se često ističu kao faktor korupcije. Ovakvo shvatanje je pogrešno – adekvatna zarada nije garant da će sudija pošteno obavljati svoj posao, a pošten čovek se neće prodati koliko god da je loše plaćen. Plata dostojna sudije ima drugu funkciju, ona treba da motiviše dolazak kvalitetnih mladih ljudi u pravosuđe, kao i ostanak prekaljenih kadrova u istom što je moguće duže.

Država ne sme da dozvoli da u pravosuđe ljudi dolaze i u njemu ostaju zbog čistog entuzijazma, ona mora makar da pokuša da bude konkurentni poslodavac u odnosu na privatni sektor, koji je iz godine u godinu sve jači. “Privatizacija” pravničke struke, oličena ne samo u fenomenu zainteresovanosti mladih za rad u privatnom sektoru, već i u masovnosti privatnih pravnih fakulteta, koji su nikli na sve strane a koje je država akreditovala, svima je poznata. Najupečatljiviji je slogan jednog od takvih, koji je reklamiran skaradnom “sentencom” da “dobar advokat poznaje zakon, a pametniji vodi sudiju na ručak”.

Četiri godine je prošlo od kada sam postao sudija u Prvom osnovnom sudu u Beogradu i mogu da kažem da ljude sa kojima radim niko ne potplaćuje, da ne primaju ničije naredbe i da ih niko zarad uspeha u sporu ne vodi na ručak, naprotiv, reč je o najstručnijim, najposvećenijim, najsavesnijim i najhrabrijim pravnicima koje sam ikada upoznao. Ovakvim su ih načinile pošteno završene studije praćene radom u pravosuđu od najmanje deceniju pre nego što su izabrani.

Istraživanje iz 2022. govori da će do 2030. godine oko 60 odsto sudija otići u starosnu penziju. Pravosuđe nema i, ukoliko se ovako nastavi, neće ni imati spremnu “popunu” kadra. Tradicionalno, sudije se kod nas biraju iz redova sudijskih pomoćnika, pri čemu je u poslednjih desetak godina određeni procenat izabranih dolazio i sa Pravosudne akademije, koja je predstavljala novinu i bila osmišljena kao ustanova koja će služiti za regrutaciju najkvalitetnijih kadrova i pripremu istih za sudijsku i javnotužilačku funkciju. Mimoilaženja zagovornika ova dva koncepta, koja su do pre nekoliko godina neretko znala da prerastu i u ostrašćene rasprave, pokazala su se bespredmetnim budući da će biti daleko više upražnjenih sudijskih mesta nego sudijskih pomoćnika i “akademaca” zajedno. Pitanje je gde će pravosuđe potražiti nove kandidate za sudije. Da li među pravnicima iz prosvete, drugih državnih organa ili javnih preduzeća? Kako će sve to na koncu izgledati?

Srećan nam Dan državnosti!

Autor je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu