Stacioniranje raketa srednjeg dometa u Nemačkoj bila je „ponuda američke vlade“ koja je „rado i spremno prihvaćena“. Tako Jasper Vik, politički savetnik nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa, objašnjava kako je došlo do nemačko-američkog sporazuma o naoružanju. A ministar Pistorijus govori o „izvršnoj odluci američke vlade u saradnji s nemačkim kancelarskim kabinetom“, piše Dojče Vele.
Radi se, dakle, o bilateralnom nemačko-američkom sporazumu, a ne o zajedničkoj odluci članica NATO. Pa ipak, kako kaže jedan portparol nemačkog Ministarstva, taj dogovor je „ugrađen u celokupnu bezbednosnu strategiju i planiranje NATO“.
Štura objašnjenja za poslanike
Na samitu NATO u julu u Vašingtonu nemačka vlada objavila je kratku izjavu da će SAD od 2026. godine „privremeno stacionirati sisteme oružja dugog dometa u Nemačkoj“, i to nakon pauze od više od 20 godina. Mnogi su tada primetili da su kancelar Olaf Šolc i ministar odbrane Pistorius to predstavili javnosti kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
„Ova odluka je dugo pripremana i nije iznenađenje za sve koji su uključeni u bezbednosnu i mirovnu politiku“, rekao je tada Šolc, odgovarajući tako na kritike. Osvrnuo se i na Nacionalnu bezbednosnu strategiju, u kojoj je nemačka vlada izjavila da želi da razvije „precizno oružje sposobno za odbranu“. Međutim, u toj nemačkoj strategiji nema ničega o američkim projektilima, za koje je objašnjeno da će biti stacionirani toliko dugo dok Evropa sama ne razvije slične projektile.
Odluka je u svakom slučaju dalekosežna, jer će sa stacioniranjem od 2026. ciljevi u Rusiji biti ugroženi kopnenim projektilima iz Nemačke po prvi put od stupanja na snagu sporazuma INF iz 1988.
Ako je sve to bilo predvidljivo, kako kaže kancelar, otkud onda otpor prema stacioniranju projektila i to posebno u delu njegovih Socijaldemokrata. I zašto šef poslaničke grupe SPD-a Rolf Micenih, čija reč unutar stranke ima težinu, upozorava na rizik od vojne eskalacije?
Ipak, rukovodstvo stranke izjasnilo se u korist stacioniranja američkog oružja dugog dometa u Nemačkoj. U rezoluciji predsedništva SPD-a, kako su preneli nemački mediji, između ostalog stoji: „Kao SPD, preuzimamo odgovornost da nijedno dete rođeno u Nemačkoj danas ne mora ponovno da doživi rat.“
„Pukotina u sistemu odbrane“
Od samita NATO u Vašingtonu, gde je sporazum postignut, ministar odbrane Pistorijus opravdava stacioniranje američkih projektila srednjeg dometa „ozbiljnim nedostatkom u odbrambenim mogućnostima Nemačke“. Konkretno, ističe da je Rusija u Kalinjingradu stacionirala projektile Iskander koji mogu da nose nuklearno oružje, kao i borbene avione sa hipersoničnim projektilima Kindžal. Udaljenost do Berlina: svega 500 kilometara.
U informativnom, veoma sažetom pismu poslanicima Bundestaga, vlada upozorava na „masovno rusko ponovno naoružavanje, čak i van obima ruskog agresorskog rata protiv Ukrajine“. Vlada zato smatra da u srednjoj Evropi postoji vojna neravnoteža u korist Rusije kojoj se valja suprotstaviti. Zato postoji želja da se od 2026. stacioniraju američki oružani sistemi različitih dometa, krstareće rakete Tomahavk i višenamenski projektili SM-6, kao i novo američko hipersonično oružje Dark igl, koje je, prema rečima nemačkog vojnog stručnjaka i penzionisanog brigadnog generala Hajnriha Fišera, u završnoj fazi razvoja.
Dark Igl (tamni orao) leti brzinom pet puta većom od zvuka i ima domet veći od 2.500 kilometara, piše u specijalizovanom časopisu „Juropijan sekjuriti end teknolodži“. Fišer ukazuje na to da ti projektili imaju veoma kratko vreme upozorenja i otvaraju nove tehnološke mogućnosti ratovanja.
Raspoređivanje po Nemačkoj
Mnogi stručnjaci se slažu da Rusija ima širok spektar kopnenih projektila kratkog i srednjeg dometa koji su korišćeni u ratu u Ukrajini, a ranije i u Siriji. NATO-partneri u Evropi još nemaju takve konvencionalne kopnene krstareće rakete ili rakete srednjeg dometa.
Ali, evropske snage raspolažu „širokim arsenalom oružja iz vazduha i sa mora“, piše Volfgang Rihter u analizi za Fondaciju Fridrih Ebert, koja je bliska SPD. Bivši pukovnik ne smatra da je NATO manje odbrambeno sposoban.
Međutim, stručnjaci iz Fondacije za nauku i politiku (SWP) to vide drugačije. Oni ističu prednosti stacioniranja američkih projektila. Na primer, „tri oružja imaju potpuno različite putanje“ i stoga bi otežala odbranu, čime je efekat odvraćanja veći.
Stručnjaci različito procenjuju i konkretnu opasnost po Nemačku zbog ovog stacioniranja. Očekivano „rusko stacioniranje raketa sposobnih za nošenje nuklearnih bojevih glava izložiće Nemačku povećanoj opasnosti“, strahuje pukovnik Volfgang Rihter. S druge strane, očekuje da će se „nuklearni rizik značajno povećati u slučaju sukoba“.
Jer, Putin već vidi Berlin kao neprijatelja.
Kao logističko središte NATO u slučaju rata, s mnogim američkim kasarnama, Nemačka je već „prioritetna meta za rusko dalekometno naoružanje“. Pet godina nakon isteka INF-ugovora, rasprava o raketama srednjeg dometa dobija na zamahu u Nemačkoj. Pred vladom je još mnogo otvorenih pitanja na koja mora da odgovori – verovatno i u Bundestagu nakon letnje pauze.
Da li je dozvola parlamenta neopšhodna?
Međutim, parlament ne mora biti uključen u odluku o postavljanju američkih oružanih sistema velikih razmera u Nemačkoj. To je zaključak do kojeg je došla naučna služba Bundestaga.
U jednom obaveštenju taj gremijum objašnjava da će se raspoređivanje planirano za 2026. verovatno dogoditi „u okviru NATO“. Pravna osnova na kojoj bi nemačka vlada mogla dati saglasnost bez daljeg uplitanja zakonodavne vlasti zato bi bio NATO-ugovor i tzv. Ugovor o stacioniranju koji reguliše pravni status stranih oružanih snaga u Nemačkoj.
