Plenum

Protekle nedelje, TV programe u Srbiji obeležio je svojevrsni krizni marketing. Neverovatno je kako vlast tretira smrt 15 građana, ostavke dva ministra i više državnih funkcionera, njihovo privođenje, a zatim puštanje da se brane sa slobode ili sa nanogicom, nestanak ministra Momirovića, štrajkove advokata, prosvetnih radnika, studenata, proteste građana u Novom Sadu i Beogradu, ekstremne primere policijske brutalnosti nad građanima, paralizu rada Skupštine Srbije i usvajanje paketa zakona, uključujući i Zakon o budžetu, bez rasprave i proteste zbog rušenja mosta na Savi. Vlast zaista veruje da je moguće preživeti ovoliki stepen nezadovoljstva građana i kao rešenje ponuditi nekakvu preraspodelu resora među aktuelnim ministrima.

Da nesreća i sramota budu veći, u međuvremenu smo imali ekstremne primere vršnjačkog i porodičnog nasilja, kao i neverovatan pritisak na Srbe na severu Kosova. Dodao bih tome i povlačenje predloga Zakona o stranim fakultetima, od kojeg predsednik ne odustaje, kao i najavu predloga Zakona o stranim agentima, koji po ruskom modelu predlažu poslanici Pokreta socijalista. Ukratko, svuda je bušno, pa je valjda zbog toga predsednik često, i dva puta dnevno, u medijima, kao antibiotik širokog spektra, komotan za upotrebu, na 12 časova, obavezno uz probiotik – da izvinite zbog crevne flore. Razumemo se.

Vlast je upregla sve medijske poluge, pa je Kolegijum “Informera” u stalnom zasedanju. Oni praktično prenose programe N1 i Nove S, objašnjavajući kako grupica plaćenika izaziva Rat, dok, naučili smo, Vučić želi Rad. Problem nastaje kada tih grupica ima sve više, pa se pojave na fakultetima ili ispred gimnazije u Novom Sadu. Došlo je do tačke kada premijer u dnevnu politiku uvlači svoje dete, vršeći pritisak na gimnaziju u koju dete ide. Na sreću, aktuelni i bivši učenici gimnazije “Jovan Jovanović Zmaj” ustali su u odbranu časti profesora i škole. Premijer je svom detetu napravio medveđu uslugu ili rečeno “dorčolskim” slengom – zajebo ga čale.

Zapravo, ponosan sam na decu koja su nepogrešivo prepoznala šta ne valja i poželela da odbrane institucije, škole i fakultete, koje očigledno neuporedivo više poštuju od političara na vlasti. Zato je predsednik, evidentno i standardno smoren, morao ad hoc da organizuje susret sa omladincima koji su papagajski ponavljali nabubane floskule, kao pionir Malik ispred omladine Zvorničkog sreza u filmu “Otac na službenom putu”.

Postoji i perfidniji, ali jednako bizaran način da se na televizijama koje kontroliše vlast pokrpi šteta. Jedan je pojačana doza bizarnosti, pa će voditeljka Pinka u programu mahati snajperskom puškom, istom kao ona iz koje je ubijen Zoran Đinđić, vrteće dupetom polugola dok će na drugim kanalima defilovati vidovnjaci, fitoterapeuti, narodni rašljari i zvezde “Elite”. Bizaran je i pokušaj da se u zemlji u kojoj sve novine imaju identične naslovne strane svako obraćanje Vučića u celini, ali bez pitanja novinara, prenosi na 20 kanala, iako svaki iole profesionalan novinar neće iz jednosatnog obraćanja uspeti da izvuče više od jedne rečenice za agencijsku vest. Na takvim kanalima voditelji imaju potrebu da afirmišu svoj “stav”, samo je čudno kako se u novinarstvu “stav” obično pokazuje kao pristrasnost.

Zapravo mnogo manji problem imam sa otvorenom propagandom “Informera” ili Pinka, gde se pristrasnost ne skriva, nego sa kvaziprofesionalcima koji rade isti propagandni posao glumeći objektivnost, samo ni u tim programima nikada nećete ni videti ni čuti bilo koga ko je kritičan prema vlasti.

Na kraju, imam potrebu da se vratim na početak ovog teksta i reč iz naslova – plenum. Decenijama je ovaj izraz označavao relikte vezane za plenarne sednice različitih socijalističkih samoupravnih tela ili Brionski plenum i afere oko Rankovića. Na red je stigla generacija naše dece. Prvi je ustao FDU, i studenti su blokirali svoj fakultet uz podršku profesora i dekana. Kao budući medijski profesionalci, uspeli su da definišu svoje zahteve i predstave ih na društvenim mrežama u formi klipova. Na sličan način su identifikovali nasilnike koji su ih napali tokom mirnog protesta i odavanja pošte nastradalima u Novom Sadu. Za razliku od prethodnih generacija, oni su se distancirali od jeftine politizacije i odlučili da se sve odluke donose plenarno, na okupljanjima isključivo studenata. Naravno, ovakav način odlučivanja zahteva da svako ko želi prvo iznese mišljenje, a to zahteva vreme, strpljenje i toleranciju. Odbili su svaki vid liderstva, odlučuju kolektivno, glasanjem posle diskusije. Naravno, svaki protest ima svoj vek trajanja, završava se ili ispunjenjem zahteva ili stapanjem sa drugim vidovima protesta, institucionalizacijom ili osipanjem, što je ruku na srce najčešće slučaj.

Bilo kako bilo, studenti ove generacije protesta pokazali su da su veoma zainteresovani za društvena pitanja, sudbinu zemlje, pokazali su saosećanje i daleko su od apatije. Za one koji umeju da slušaju, održali su i lekciju o integritetu institucija i promovisanju političkog dijaloga, za koji nažalost ni vlast, ali ni opozicija, ni mediji nisu sazreli. Nastava iz stručnih predmeta možda nije održana, ali su nam održali lekciju iz demokratije, toliko jaku da je nikakva režimska propaganda nije ugušila. Učimo od dece.