Jedan od načina praćenja mentalnog zdravlja neke sredine danas su televizijski programi. Pošto smo se u danima nakon Evrosonga pomno bavili pojmovima roda i pola, binarnim i nebinarnim identitetima, danas bismo kobajagi mogli da kažemo kako smo se individualno i kolektivno seksualno opredelili. Naravno, interes za temu je prošao, pojavila se neka nova senzacija, a mi smo tamo gde smo i bili.
Policija je sprovela nastavak akcije “Armagedon” i ponovo uhapsila priličan broj pedofila koji su na ovim prostorima snimali i razmenjivali video-materijale u kojima su seksualno zloupotrebljene maloletne osobe. Nikako ne bih želeo da pomislite kako postoji asocijacija ili bilo kava veza pedofilije i novih oblika seksualnosti koje postoje danas u svetu. Međutim, uprkos činjenici da već godinama policija hapsi pedofile i zaplenjuje ogromne količine dečije pornografije, danas ne znamo da li je Srbija rizična po rasprostranjenosti ove vrste kriminala.
Mislim da su roditelji, nastavnici i svi oni koji se bave obrazovanjem i vaspitanjem dovoljno informisani o ovom problemu. Retke su emisije koje se na ozbiljan način bave ovom temom o kojoj vlada tabu, što je ime emisije na TV Insajder, koja se upravo i bavila njome.
Inače, u Americi se sve češće umesto reči “pedofil” koristi politički korektan izraz “Minor-Attracted Person”, koji je, navodno, vrednosno neutralan. Nisam siguran da će nam relativizacija zloupotrebe dece pomoći da budemo humanije ili tolerantnije društvo.
U ovom nizu suočavanja sa psihičkim tegobama stižemo do vesti koja je možda promakla gledaocima zaokupljenim lokalnim izborima, ratnim strahotama u Gazi i Ukrajini ili borbi protiv rezolucije o Srebrenici.
Naime, u Holandiji su nadležni sudski organi posle tri godine jednoj mladoj ženi odobrili zahtev za eutanaziju zbog višegodišnje depresije koja je dovela do “nepodnošljive duševne patnje”. Uprkos višedecenijskim terapijama, ova žena odlučila je da se podvrgne eutanaziji, a primera radi, prošle godine je čak 138 osoba iz sličnih razloga svojevoljno prekinulo život.
Ovakve vesti su povod za izuzetno važnu i duboku društvenu raspravu. Ovde ne dovodimo u pitanje smisao eutanazije koja u Holandiji postoji više decenija i ne bih ulazio u polemiku o njenoj suštinskoj opravdanosti iz pravnih ili verskih razloga. Ono što je diskutabilno jeste relevantna percepcija sebe i stvarnosti koji ima (ili nema) osoba koja pati od teškog psihičkog poremećaja. Treba naglasiti da je tokom godina ova osoba imala adekvatnu medicinsku negu i pomoć u zemlji sa solidnom zdravstvenom zaštitom. Nužno ćemo se zapitati da li teške životne okolnosti, ekonomske teškoće, tragična životna iskustva takođe u budućnosti mogu biti razlog za svojevoljan prekid života uz asistenciju države i lekara, što eutanazija podrazumeva. Postavlja se pitanje i smisla našeg postojanja – bilo kada želimo da definišemo zašto smo došli na ovaj svet, a zatim i razloga zašto želimo pre vremena i svojom voljom da odemo iz njega. Holandija je svakako država pristojnog ekonomskog statusa, pa se tako ova osoba može smatrati pripadnicom “zlatne milijarde” odnosno privilegovanog dela čovečanstva.
Možemo se zapitati da li je savremeno društvo u centar životnog smisla stavilo hedonizam, ili stanje bez tegoba, fizičke ili psihičke prirode. U mnogome je, dakle, napušteno hrišćansko verovanje da je život na zemlji “dolina suza”, koja će biti nagrađena tek posle smrti, za one koji veruju. Da li smo danas potpuno odustali od koncepta žrtvovanja za druge, kroz koje bi naš život dobio smisao?
Da li je eutanazija zbog iscrpljujuće depresije konačan poraz ne samo medicine već i psihoterapije, neka vrsta predaje pred gubitkom smisla života i osećaja suvišnosti koji je toliko čest u savremenom svetu?
Na drugoj strani, priznavanje depresije kao teškog stanja koje može biti razlog za eutanaziju potvrđuje dubinu bola sa kojim žive osobe koje se bore sa depresijom. Ovim se obesmišljava društvena stigma koju pacijenti nose ili, još gore, obesmišljava se relativizacija njihovih tegoba. Mnogo puta ste čuli kako se depresija leči radom, brakom, decom, gomilom posla, prisilnom socijalizacijom, alkoholom ili ko zna kakvim bajalicama. Nažalost, u današnjem svetu sve manje ima vremena ili prostora za ozbiljnu diskusiju na ovu temu.
Zato bih na kraju ove sumorne dijagnoze kapnuo zrnce nade koje već pet godina ulivaju tribine “Na kafi sa psihologom”, jednom mesečno u prostoru Dorćol Platz. Imam čast da u saradnji sa Hemofarm fondacijom i Filozofskim fakultetom u Beogradu vodim ove razgovore, kroz koje je prošlo više od 100 stručnjaka iz oblasti psihologije i psihoterapije, osoba koje su podelile lična iskustva suočavanja sa različitim problemima, poznatih i nepoznatih. Sve razgovore danas možete videti na Jutjube kanalu “Na kafi sa psihologom”, a više stotina hiljada pregleda govori o tome da postoji gorući problem bavljenja mentalnim zdravljem. Tokom ovih godina skrenuli smo pažnju javnosti ne samo na probleme i njihovo rešavanje, već smo, nažalost, opominjali na veoma izvesnu mogućnost pojačanja vršnjačkog nasilja nakon perioda izolacije i nedostatka socijalizacije učenika zbog kovida. Kažem nažalost, jer su se neke od najmračnijih prognoza obistinile i o njima danas govorimo kao o novoj realnosti. Uporno se trudimo da razbijemo tabue, stigme i predrasude vezane za mentalno zdravlje, a veoma uspešno je pokrenuta kampanja “Nesalomivi”, koja za cilj ima borbu protiv depresije, koja se opet pojavila kao zajednički sadržalac mnogih drugih problema.
Mogu samo da obećam da ćemo nastaviti sa “Kafama” upravo u želji da pomognemo i ohrabrimo one koji pate da potraže pomoć. Društvo treba da im onda tu pomoć i pruži, bez osude i uslovljavanja.
