Osiguranje putnika u javnom prevozu

...

Mogli bismo da se poslužimo citatom iz kultnog filma Lajanje na zvezde, te da ga u svrhu ovog članka modifikujemo u sledeći citat: “Vidiš li sa kakvim se predznanjem ulazi u gradski prevoz?” Cilj ovog članka je da pouči putnike o njihovim pravima u slučaju da se povrede u javnom prevozu (Zakon kaže osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja).

Pravila koja će biti izložena odnose se na sve grane prevoza (drumski – autobus, tramvaj, trolejbus; šinski – putnički voz; vazdušni – avion) i na sve relacije (gradski, prigradski, međugradski, linijski, vanlinijski itd).

EVO JEDNOG PRIMERA DA BOLJE RAZUMETE

Verica je zaposlena kao nastavnica engleskog jezika u OŠ “Borislav Pekić”, koja se nalazi na Bežanijskoj kosi. Stanuje u Surčinu i svakog radnog dana se vozi autobusom broj 601 i onda u cilju održavanja linije pešači petnaestak minuta do škole.

Jednog jutra, prilikom dolaska na posao, vozač autobusa je naglo zakočio, te je Verica usled gubitka ravnoteže pala i doživela tešku telesnu povredu – prelom desne ruke. Ostali putnici su to primetili, ukazali vozaču na navedeni incident da bi odmah nakon toga vozač pozvao hitnu pomoć i zaustavio vozilo sve dok kola hitne pomoći nisu došla. Verici je ortoped konstatovao prelom desne nadlaktice, te joj je celom dužinom desne ruke stavljen gips. Takođe, ona je usled pada trpela bolove visokog i srednjeg stepena i doživela strah srednjeg intenziteta. Pored toga, nakon izvršenog oporavka, ona je angažovala veštaka ortopeda koji je utvrdio da je trajno umanjena opšta životna aktivnost za 10 odsto usled umanjenje mobilnosti desne ruke.

DA LI VERICA IMA PRAVA NA NAKNADU ŠTETE ZBOG PRETRPLJENIH POVREDA I BOLOVA?

Naravno da ima! Postoje dva osnova po kojima putnici mogu da potražuju naknadu štete.

Prvi proizilazi iz Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Navedenim Zakonom vlasnicima prevoznih sredstava (među kojima su posebno navedeni vlasnici autobusa koji se bave javnim prevozom putnika) nametnuta je obaveza da zaključe ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, kao i da na vidljivim mestima u prevoznom sredstvu (reklamnom prostoru autobusa npr.) učine dostupnim podatke o osiguravajućem društvu, pravima putnika i drugo.

Drugi osnov proizilazi iz istog zakona budući da su vlasnici prevoznih sredstava dužni da se osiguraju od autoodgovornosti (to je ona polisa koju plaćate pred registraciju kola). Cilj tog osiguranja je da umesto vlasnika motornih sredstava, osiguravajuće društvo isplati štetu koja se vozilom prouzrokuje trećim licima, a trećim licima se smatraju i putnici, tako da ih dodatno pokriva ova polisa, posebno ukoliko po osnovu osiguranja putnika u javnom prevozu, ne mogu da nadoknade celokupnu štetu po svim osnovima (npr. ako se ne isplaćuje naknada nematerijalne štete za strah i fizički bol).

U ovom našem primeru, Verica bi nakon zadobijene povrede i izvršenog pregleda kod lekara, trebalo da sastavi odštetni zahtev direktno prema osiguravajućem društvu, a bolje bi bilo ukoliko bi angažovala profesionalca (advokata ili agenciju koja se bavi naknadama šteta) da to učine. U tom zahtevu ona treba da dostavi sve podatke od značaja za nesrećni slučaj (broj linije u kojoj se desila povreda, vreme, podatke o svedocima, izveštaj lekara specijaliste, eventualno ako zatreba i veštačenje ortopeda i neuropsihijatra, račune za lekove, medicinske usluge i dr.), kao i da opredeli vrstu (materijalna i/ili nematerijalna) i visinu štete (iznos) čiju naknadu potražuje.

Uzmimo za primer da Verica zahteva da joj se na ime nematerijalne štete ukupno isplati iznos od 370.000 dinara, od čega:

1. Iznos od 120.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova;

2. Iznos od 200.000 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti;

3. Iznos od 50.000 dinara na ime pretrpljenog straha.

(Novčani iznosi su paušalno određeni.)

Postoje i druge vrste nematerijalne štete (npr. duševni bolovi usled naruženosti, povrede ugleda, časti i slobode) koje u ovom primeru nismo navodili jer se one potražuju u drukčijem sklopu okolnosti. Pored toga, Verica ima pravo da zahteva naknadu materijalne štete. U čemu bi se ogledala naknada materijalne štete u ovom slučaju?

1. Stvarni i nužni troškovi lečenja (npr. lekovi, medicinska pomagala i dr.);

2. Izgubljena dodatna zarada koju ostvaruje (npr. radi dodatno 20% radnog vremena u drugoj školi).

3. Mesečna zarada koju ostvaruje kao nastavnica u OŠ “Borislav Pekić”.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 22, stav 3.) propisano je da se povredom na radu smatra povreda koju osiguranik pretrpi na redovnom putu od stana do mesta rada ili obrnuto, na putu preduzetom radi izvršavanja službenih poslova i na putu preduzetom radi stupanja na rad, što u konačnosti dovodi do toga da će 100 odsto naknade zarade isplaćivati poslodavac iz svojih sredstava, budući da će se ova povreda na putu smatrati kao da se zaposleni povredio na radu (na primer u fabrici, kancelariji ili drugom poslovnom prostoru). Smislenije bi bilo da poslodavac nakon isplate naknade zarade podnese regresni zahtev prema osiguravajućem društvu, ali to nije značajno za zaposlenog jer će on svakako dobiti svojih 100 odsto zarade usled važećeg pravila.

KOLIKA NAKNADA MOŽE DA SE TRAŽI OD OSIGURAVAJUĆEG DRUŠTVA?

Članom 16 Zakona iznos osigurane sume po putniku ne može biti ispod sledećih iznosa:

...

Naravno, prevozilac može sa osiguravajućim društvom ugovoriti veći iznos osigurane sume, ali po pravilu, polisom osiguranja se ograničava iznos osigurane sume u skladu sa zakonskim minimumom.

Kako može da postupi osiguravajuće društvo po prijemu odštetnog zahteva? Može da: 1. Usvoji zahtev u celosti; 2. Delimično usvoji zahtev; 3. Odbije ga u celosti.

Ukoliko zahtev delimično usvoji ili u celosti odbije, Verica ima pravo da izjavi prigovor na takvo rešenje, pa ako ni to ne urodi plodom, onda može da se obrati sudu. Podnošenje prigovora nije obavezno; ako Verica ne želi da podnosi prigovor, može odmah podneti tužbu sudu.

DA LI MOŽE NAKNADA ŠTETE DA SE POTRAŽUJE OD SAMOG PREVOZIOCA?

Apsolutno može. I ne samo to, putnik koji je pretrpeo povredu, u ovom našem slučaju Verica, može da sabere/objedini potraživanja tako što će se obratiti osiguravajućem društvu po osnovu osiguranja putnika od posledica nesrećnog slučaja, a prevoziocu se može obratiti po osnovu odgovornosti prevozica za štetu prouzrokovanu putniku. Znači, putnik može da istakne odštetne zahteve (po različitim pravnim osnovima) i osiguravajućem društvu i prevoziocu. Samim tim, moguće je da Verica po osnovu osiguranja putnika od osiguravajućeg društva dobije 250.000 dinara i da od prevozioca po drugom osnovu (odgovornost za štetu pričinjenu putniku) dobije, recimo, 150.000 dinara. Ovo pravilo proizilazi iz člana 17 Zakona kojim je propisano da putnik ima pravo na osiguranu sumu, nezavisno od toga da li ima pravo na naknadu štete po osnovu odgovornosti prevozioca.

DA LI SU PUTNICI KOJI NISU KUPILI KARTU OSIGURANI I DA LI IMAJU PRAVO DA PODNESU ODŠTETNI ZAHTEV OSIGURANJU?

Odgovor je, na sreću povećeg broja putnika u Beogradu, da su osigurani po osnovu osiguranja putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja bez obzira što nemaju kupljenu kartu, jer Zakon decidno propisuje da se putnicima smatraju lica koja se nalaze u prevoznom sredstvu kojim se obavlja javni prevoz i koja imaju nameru da putuju, bez obzira da li su kupila voznu kartu ili nisu.

Ostaje sporno da li putnik bez karte u autobuskom prevozu ima pravo da potražuje naknadu od prevozioca po osnovu odgovornosti prevozioca za štetu prouzrokovanu putniku budući da Zakon o ugovorima u drumskom prevozu ne sadrži izričitu odredbu kao što to sadrži ovaj Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju.

U KOM ROKU ZASTAREVA POTRAŽIVANJE NAKNADE ŠTETE U OVOM SLUČAJU?

Opšti rok zastarelosti za potraživanje naknade štete propisan je Zakonom o obligacionim odnosima (u daljem tekstu ZOO) i on iznosi 3 godine od dana saznanja za štetu i učinioca, a svakako zastareva u roku od 5 godina računajući od dana kada je nastala šteta. Međutim, treba imati u vidu da postoje posebni propisi za svaku granu prevoza kojim bi se moglo na drugačiji način urediti ovo pitanje.

Recimo da je u ovom našem primeru Verica pretrpela povredu u autobusu dana 10.9.2024. godine, prema ZOO će moći da podnese tužbu najkasnije do 10.9.2027. godine, dok bi prema posebnom zakonu kojim se uređuje prevoz putnika u drumskom saobraćaju, tužbu mogla da podnese u roku od 6 meseci, odnosno do 10.3.2025. godine.

ŠTA AKO SE PUTNIK VOZIO U AUTOBUSU KOJI NIJE OSIGURAN (SAMIM TIM I NEREGISTROVAN)?

Shodno Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju, ukoliko prevozilac nema zaključen ugovor o osiguranju putnika, putnik se obraća Garantnom fondu, koji će štetu nadoknaditi kao i svako drugo osiguravajuće društvo. Isto pravilo važi i ako je ugovor o osiguranju putnika/autoosiguranju zaključen sa osiguravajućim društvom nad kojim je otvoren stečajni postupak.

1. Videti zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju (“Sl. glasnik RS”, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013 – odluka US, u daljem tekstu: “Zakon”).

2. Detaljan spisak lica koja su obavezna da zaključe ugovor o osiguranju putnika u javnom prevozu možete videti u članu 14 Zakona.

3. Član 17. Zakona

4. Ovakvo pravno stanovište zauzeo je Ustavni sud u odluci po ustavnoj žalbi poslovni broj 5096/2015. Izneto pravno stanovište prihvatio je i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi br. 859/16 od 28. 6. 2016. godine. U navedenoj presudi Apelacionog suda, izričito je u obrazloženju presude (strana 3) navedeno: “Organizacija za osiguranje ne isplaćuje po ovom osnovu naknadu štete već ugovoreni iznos od sume osiguranja, pa putnik na ovaj ugovoreni iznos ima pravo bez obzira na krivicu prevozioca. Stoga nije ni bitno da li je tuženi kao prevozilac odgovoran za štetu”.

5. Član 15. stav 1. tačka 1 Zakona

6. Za više videti član 21. Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju (“Sl. list SRJ”, br. 26/95 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja).

Autor je spoljni saradnik u advokatskoj kancelariji Drašković