Opojni ukus moći

...

Jedino pitanje od prvorazrednog značaja u domenu politike jeste pitanje slobode, kaže Jaspers. Teško je to sporiti. Ipak, makar s psihološke tačke gledišta, sledi sledeće: zašto bi to bilo tako? Da, svi volimo slobodu, što nije ograničeno samo na ljude, a s vremenom naučimo i da je život u društvu ograničava te da nam to najčešće ne predstavlja preveliku frustraciju. Pre će biti da je problem u tome da mojoj slobodi preti nečija preterana žudnja za moći – ili čak zavisnost od nje – pa bi pitanje možda trebalo da glasi: kako odbraniti potrebu za slobodom od svoje i tuđe težnje ka ponekad čak i apsolutnoj moći?

Sve i ako mislite isključivo psihološki, ovo je izuzetno važna tema. Jedva da se iko dobrovoljno odriče moći, bez obzira na to koliko bi ona objektivno mogla biti beznačajna. Tako ne čudi što mnogi gradovi u Srbiji gore, pošto je reč o takvim zloupotrebama moći da bi trebalo očekivati i strah od krivične odgovornosti, ali i ozbiljnu zavisnost, nemogućnost da se podnese i pomisao na građanski život bez važne funkcije i prilike da se učestvuje u lancu korupcije. Ali strašno mnogo ljudi voli da bude u centru pažnje, da neko sledi njihove odluke, zapisuje njihove reči, donosi im poklone, hvali ih… Već mala deca vole da naređuju, slatko im je da imaju uticaj na ponašanje drugih, da mogu da menjaju imena i pravila. I sve je to prirodno, bez tog osećaja ne bi bilo inicijativa, inovacija i rizikovanja.

Svi volimo moć i svakoga od nas ona može da promeni. Poslovica kaže da ćete nečiju pravu prirodu upoznati tek kad mu budete dali moć. Verovatno svi svoje slabosti držimo pod kontrolom u strahu da bi ih neko mogao iskoristiti ili da ne bismo bili kažnjeni, a moć nam donese osećaj da nam niko ništa ne može i onda te sputavane slabosti – mržnja, zavist, požuda, strahovi ili nesigurnosti – izmaknu kontroli. Čovek pomisli da se zakoni i pravila na njega ne odnose, da zaslužuje da dobije više no drugi, a jedan se pitao i da li je moguće biti moćniji od istorije i savesti.

Kao i u svim drugim slučajevima, ne shvatamo koliko volimo moć dok je ne izgubimo. Već u svakodnevnom životu, svaki oblik bespomoćnosti za većinu ljudi je neprijatno, čak bolno iskustvo. Dovoljno je da pomislite na blagu temperaturu koja vam ne da da s društvom odete u bioskop. U tom trenutku vas ništa ne boli jako, znate da će proći za nekoliko dana, da neće biti trajnih posledica, ali sputanost može jako da vas iznervira. Sve je neuporedivo gore u slučaju prirodnih kataklizmi, koje mogu da vam sruše sve što ste godinama gradili, pa i još neuporedivo gore ako vas neki ljudi zlostavljaju i dehumanizuju, i to namerno. Biti lišen autonomije, moći odlučivanja, slobode kretanja ili govora – sve su to iskustva koja mogu da nam oduzmu doživljaj identiteta, samostalnosti, pa čak i ljudskosti.

Zbog svih ovih slabosti u našem moralnom tkanju, neophodna su ograničenja individualne moći u društvu. Slobodni izbori, ograničeni broj mandata koje neko može provesti na vlasti i međusobno ograničavanje različitih grana vlasti – sve su to načini za borbu protiv žudnje za apsolutnom političkom moći. Ali to očigledno nije dovoljno, čak i kad funkcioniše. Neman potčinjavanja ima bezbroj glava, a moć i bogatstvo umanjuju kapacitet za empatično reagovanje. Moćnik vidi samo svoju perspektivu i svoj interes, za suptilnosti je previše zauzet. Sumnjam da su i u najdemokratskijim društvima žene uistinu jednako plaćene kao muškarci, da odrasli stvarno uvažavaju mišljenje dece koje se razlikuje od njihovog, da ima društva bez rasizma ako se u njemu pojavi vidan broj stranaca, da neko stiže da se seti toga da i životinje imaju osećanja…

VELIKI VOĐA, MEĐU MAJMUNIMA I LJUDIMA

Mnogi mislioci videli su u gladi za moći odraz neke duboke manjkavosti na nekoj drugoj strani, kompenzaciju za neki oblik nemoći. Pišući o usponu fašizma u Nemačkoj, Vilhelm Rajh je povezivao političku moć sa zabranjenom i nikad upoznatom ličnom seksualnošću. Zbog uverenja da su ljudi podržavali Hitlera zato što im je kao deci bilo zabranjeno da istražuju svoju seksualnost i govore o njoj, Rajh je tvrdio da socijalističku revoluciju mora da prati i seksualna revolucija, i u te svrhe predložio da Kominterna osnuje komisiju koja bi radila na tome. (Sve ovo može da vam objasni lik Milene, u tumačenju Milene Dravić, iz višestruko cenzurisanog filma “WR: Misterije organizma” Dušana Makavejeva.)

Mada nema dileme da je seksualnost izrazito važan izvor motivacije, te da ona može biti blisko povezana s agresivnošću i moći (uostalom, latinska reč za moć je potentia), deluje mi nemoguće da je sve svodivo na nju, posebno ako znamo koliko faktora igra ulogu u političkom odlučivanju.

Jedna sofisticirana filozofska koncepcija kaže da je moćan onaj ko definiše pravila za sebe i za druge. Moglo bi se dodati da je moćan i onaj ko se izborio za pravo da imenuje, kategoriše, etiketira. Svakako je moguće da sve tako funkcioniše među ljudima, gde moćni zakone ili čak sportska pravila prilagođavaju svojim potrebama. Ali problemi socijalne dominacije, oštrih hijerarhija i vođa koje svoju moć ispoljavaju brutalno postoje u ogromnom broju nepripitomljenih životinjskih vrsta (gmizavaca, riba, ptica i sisara), i to već trista miliona godina.

Naučnici koji sistematski posmatraju životinje u njihovim prirodnim sredinama uočili su najrazličitije važne pravilnosti, koje sada u svet psihoanalize i političke teorije uvodi moj prijatelj Džej Frenkl. Radi se o tome da sve “društvene životinje” imaju dve vrste strategija u slučaju opasnosti – ili beže u skloništa ili beže k vođi. U takozvanim agoničkim grupama (agon je starogrčka reč za borbu, otud pozorišni izraz “protagonista”, mada je tu često reč o unutrašnjoj borbi), vođa se izdvaja po tome što je najsnažniji i/ili najagresivniji pojedinac, a prepoznaje po tome što dobija najviše pažnje od pripadnika svoje grupe. On je važan zato što organizuje grupne odbrane pri napadu od spolja (a među ljudima i po tome što može stalno da izmišlja spoljašnu opasnost), ali i zato što stalno preti slabijima i traži da mu se potčinjavanje iznova dokazuje. Drugi članovi grupe otud neprestano osećaju agresivnost koju moraju da obuzdavaju, pa im je potreban “ventil” da je odvrati od vođe, koji je njena prava meta. Ovim grupama vladaju vrlo rigidne hijerarhije, praktično nema komunikacije izvan nečije hijerarhijske grupe, a vođa obeshrabruje komunikaciju u koju nije uključen zbog straha od zavere.

Ostali članovi ovakvih grupa imaju različite načine da iskažu svoju potčinjenost: obaraju pogled i pokazuju da su bezopasni, spuštaju glavu i prikazuju se manjim no što jesu, ili čak puze.

Vođa ih povremeno napadne i oni onda svoju submisivnost izražavaju gotovo ritualno, često uz jake emocionalne izraze (kod majmuna, na primer, kroz čišćenje od vaši i buva). Vođa im namerno izaziva sramotu, pošto je ona socijalni poraz i ubija samopouzdanje i spremnost za borbu i pobunu. I pošto ovolika agresivnost iscrpi svu energiju neophodnu za učenje i igru, ove grupe su rigidne i konzervativne.

RAZIGRANOST POBEĐUJE RATOBORNOST

U meni su ovi opisi izazvali dubok strah i pesimizam. Pomama za moći, te potpuno odricanje od nje, oblici ponašanja koje je lako opaziti u autoritarnim društvima, nisu, dakle, posledica samo pohlepe ili nezadovoljstva sobom (ili sputane seksualnosti), već imaju neverovatno duboke korene u našoj evolucionoj istoriji. Svaki autokrata i diktator, makar u našem dobu, radi sve isto što su naši preci radili poslednjih trista miliona godina, a brojne životinjske vrste rade i danas! I nije mi nimalo smešno to što Trump, Vučić i Erdogan čine sve isto što i neki gušteri, laste, divlji psi ili babuni. Ako su ti instinkti tako duboko ukorenjeni u nama, ima li uopšte leka za opsednutost moći, ima li nade za ravnopravnost i saradnju? Da li je ovo razlog iz kog svaka revolucionarna grupa – od ranih hrišćanskih zajednica do komunističkih partija – mora da završi sa strogom hijerarhijom, vođama i sledbenicima? Odnosno, “šta da se radi”?

U prirodi postoje i takozvane hedoničke grupe (usmerene, dakle, na uživanje), kao što su poznati “Hippy Apes”, koji uistinu vode ljubav a ne ratove. I ove grupe imaju vođe, ali oni ne moraju da prete, već pomažu drugim članovima, ističu se, hvale se, pokazuju svoje šareno perje. Hijerarhija je u ovim grupama ravnija, a mnogo vremena se provodi u igranju. Mada hedoničke grupe postoje “tek” deset miliona godina, jedna stvar koja daje nadu jeste to što, kad se desi da mladunci vrste majmuna iz prvog modela slučajno odrastu u drugom, oni usvoje obrasce u kojima su odgojeni. Razigrana sredina pobedi ratoborno nasleđe.

Važno je znati da one počivaju na nekoliko preduslova: predvidljivost, bezbednost, poverenje i dostupnost hrane, što zvuči potpuno isto kao porodice u kojima deca stiču sigurni obrazac vezanosti. Ponovo treba primetiti da autoritarne vođe sistematski rade na unošenju panike, nemira, razjedinjavanju, zastrašivanju, širenju osećanja opasnosti od siromaštva, na promeni poreza da bi pojačali ekonomske nejednakosti itd. S druge strane, dobro je da imamo jasne smernice kuda društva treba da idu, kako ih učiniti “dosadnim” (kako što je SAD, po predlogu jednog tamošnjeg političara, trebalo pretvoriti u Dansku).

A još važnija poenta je, zapravo, da bi svako od nas morao da nalazi efikasne izvore za kontrolu sopstvene težnje neograničenoj moći – u porodicama, romantičnim vezama, radnim ili sportskim timovima, kućnom savetu i diskusionim grupama. Pošto je moć – poput kokaina, kajsijevače, nutele, interneta ili novca – očigledno opojna droga kojoj se naša priroda teško može samostalno odupreti, a kad nas zgrabi, ona nas menja i pretvara u svoje robove.

Autor je psiholog