Nisam protivnica neučestvovanja na izborima (takozvanog bojkota) ako bi to moglo dati ikakve, makar i dugoročne rezultate. Ali, u ovoj prilici uslova za takve rezultate nema, a nije ih bilo ni pre no što se opozicija podelila. Za sebe, odlučila sam da glasam rukovodeći se ne samo razumom nego i osećajem: nešto aktivno se mora učiniti i to baš sada. Verujem da mnogo nas deli taj osećaj
Iako se desilo ono što nije trebalo da se desi – razjedinjenost opozicije na temi beogradskih izbora – s vremenom se na to navikavamo. Svako ko je opoziciono nastrojen traži svoj odgovor. Da li je odista sudelovanje na izborima pridavanje legitimiteta sve nepodnošljivijem režimu? A da li je izostanak sa izbora predaja? Ko je želeo, mogao je da sluša zastupnike oba gledišta i da odmerava njihove argumente. Na racionalnom planu odista je argumentacija približno ravnopravna, s tim što sam uverena da odustajanje od izbora ne pridaje Vučićevom režimu ni mrvu legitimiteta. Taj režim nije legitiman po načinu na koji dolazi na vlast putem neslobodnih i nepoštenih izbora, ni po načinu na koji vlast vrši, spletkareći, olako dajući obećanja koja se ne ispunjavaju, potcenjujući građane, koruptivno potkopavajući samu fizičku supstancu ovog društva, ukratko – uskraćujući prava koja po Ustavu imamo i atakujući na običan zdrav razum. Sve tvrdnje vlasti o sopstvenoj legitimnosti nije teško oboriti i zato ne treba da brine bojazan da će neko kasnije iz vlasti tvrditi da je opozicija izlaskom na izbore legitimisala vlast. Neće. Oni su već davno sami sebe delegitimisali.
Teorijski, nisam protivnica neučestvovanja na izborima (takozvanog bojkota) ako bi to moglo dati ikakve, makar i dugoročne rezultate. Ali, u ovoj prilici uslova za takve rezultate nema, a nije ih bilo ni pre no što se opozicija podelila. Za sebe, odlučila sam da glasam rukovodeći se ne samo razumom nego i osećajem: nešto aktivno se mora učiniti i to baš sada. Verujem da mnogo nas deli taj osećaj.
Na izbore se ne ide samo onda kad ste sigurni da ćete pobediti. Takođe, na izbore u autokratijama se ne ide ako su “čisti”. Jer, nikad nisu takvi dogod se vlada autokratski. I onda kad opozicija ne osvoji vlast, dugoročni efekti njenog makar relativnog uspeha na lokalnim izborima, u državi kao što je Srbija, postoje. Teme malih i velikih sredina koje su važne za mnogo ljudi dobijaju pravo građanstva. Sužava se arbitriranost omnipotentne političke stranke. Građani zadobijaju mogućnost izvesne kontrole ili makar saznanja koruptivnih poteza vladajuće stranke. Tanak građanski sloj naročito u malim sredinama postaje svesniji sebe zahvaljujući delovanju prodemokratskih stranaka koje nisu na vlasti. Aktivan opozicioni stav umanjuje strah od ucena svojstvenih autokratijama. Iako je teško tako nešto zamisliti pri svađalačkom diskursu koji neguje Srpska napredna stranka, uspeh opozicionih stranaka daje šanse da se, ipak, sedne za isti sto. I razgovara. U početku prividno i neiskreno. Za suštinski razgovor – videćemo.
A jednom građani će pobediti autokratiju. Izuzetno su retki takozvani izborni hibridni režimi koji predugo traju. Iako je ovo već preteško dugo.
Čak i da Tužilaštvo za organizovani kriminal u slučajevima Nadstrešnica i Generalštab, ali i mnogim drugim, uradi svoj posao, sporno je da li će policija pristati da hapsi osumnjičene
Dva čoveka na dve stolice simbolizuju propast naše politike, jer ni Bajatovićevi Rusi ni Đurićevi Amerikanci sada nisu prijateljski nastrojeni ka Srbiji. Doduše, po izrazu lica, kod rusofila vlada veća apatija. Treća stolica, pored Đurića, simbolično je prazna, što nam poručuje da nema nade da će neko treći, recimo braća Kinezi, da nam pomogne. Šta još govori slika “tihog hoda”
Pisanje romana predstavlja za Rilkea potpuno iscrpljujuće iskustvo i nakon njega on nekoliko godina neće moći da napiše ništa novo, živeće u potpunoj agoniji da je presahnuo i da kao pesnik više ništa neće biti u stanju da stvori. Za pomoć se, naravno, obraća Lu Salome, a ona ga 1913. upoznaje sa Frojdom. Ni jedan od tih susreta ne donosi mu nikakvu pomoć ili olakšanje. On ostaje u strahu da bi izlečenje uništilo njegovu kreativnost, da bi “s nestankom njegovih đavola nestali i njegovi anđeli”
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
U nedelju 2. juna biće održani izbori u 66 lokalnih samouprava. Među njima su i oni za skupštinu Beograda. Opozicija koja ne bojkotuje izbore u glavnom gradu ima dva relevantna kandidata – Dobricu Veselinovića, jednog od lidera Zeleno-levog fronta, ispred koalicije “Biram borbu”, te Savu Manojlovića koji predvodi Pokret “Kreni-promeni”. U tom kontekstu valja podsetiti ko su sve bili prvi čelnici Beograda od demokratskih promena 2000. do aktuelnih izbora. Zaključci se nameću sami
