O ukusima se mora raspravljati

...

Sigurno se sećate da antička mudrost tvrdi da se o ukusima ne smeju voditi rasprave. To je, valjda, trebalo da znači da su ukusi tako različiti, a pride iracionalni, neshvatljivi i neobjašnjivi, da je razgovor u kome bismo drugima uspeli da predočimo zašto nam se više sviđa, recimo, određena vrsta kafe uzaludan ili čak neprijatan.

Mnogi ljudi lako steknu utisak da se zapravo radi o pokušaju ubeđivanja – da bi valjalo da promene svoj izbor i preuzmu vaš. I, naravno, nije da se to nikad ne dešava, posebno u doba neverovatno česte površne komunikacije kakvo je naše, gde su brojevi važniji nego poštovanje tuđih izbora. Čak i ako nije reč o osobama koje nazivamo influenserima, među kojima bi mnogi za lajk uradili sve, pomislite na nekoga ko, neopravdano i ničim izazvano, dobije prostor u medijima i počne publiku da ubeđuje da bi svi trebalo da pola odraslog doba provedu u univerzitetskim bibliotekama, koncertnim dvoranama i muzejima. Naravno da se to ne sme tolerisati, odnosno da se od toga moramo braniti.

OPIRANJE TUĐEM UTICAJU

Neka vrsta odbrane sopstvenog ukusa može biti neophodna. Ne biti konformista, slediti svoju intuiciju, izabrati nakon što ste proverili – sve to zvuči dobro. U vreme u kojem pošasti advertajzinga i političke propagande sve vreme pokušavaju da oblikuju vaš ukus (pa i čitave ličnosti), to je i nešto što treba poštovati. Jedan od razloga za raspravu o ukusima jeste i da naučimo da sebi objasnimo zašto se opiremo uticaju. Ne zalažem se, naravno, za sukobe po pitanju “tulumba ili baklava”, a još manje “šljivovica ili kajsijevača”, iz sasvim očiglednih razloga. Ali o tome mora da se razgovara. Veoma je važno da umemo da artikulišemo svoje ukuse, da objasnimo, pre svega sebi, zašto nam se nešto sviđa. Ne mislim pritom na psihološke razloge, iskustva iz detinjstva ili uticaj časopisa i kritike. Upravo suprotno. Bitno je da razvijemo kapacitet za razaznavanje finesa u svojim čulnim užicima i onda uviđamo zašto, recimo, blagi a ne ljuti ajvar ide uz određenu vrstu sira, a da ne govorim o različitim vrstama vina.

TAČKE (NE)PODUDARANJA

Psiholozi sve češće pišu koliko je značajno reflektovati emocionalna iskustva i po pravilu smatraju mišljenje superiornim u odnosu na osećanja. Ali, možda i zbog toga što su ove ideje najrazvijenije u anglosaksonskoj tradiciji, reflektovanje čulnih iskustava i dalje je zanemareno. A svest o tome kako, zašto i u čemu uživate može da olakša i pojača buduća uživanja u hrani i piću, seksualnosti, umetnosti, odmaranju, uređenju enterijera ili izboru odeće i tipu godišnjeg odmora.

Ukus takođe imamo i kad su pitanju ljudi. Za neke nam se odmah učini da nam prijaju i odgovaraju, neki su nam antipatični i deluju nam nepouzdano i manipulativno… Ali kako zapravo pravimo te procene? I sećate li se svih svojih pokušaja i pogrešaka u socijalnom životu, svih razočaranja i iznenađenja, čak i kad verujete da imate dovoljnu “kilometražu”? Odnosno, iz drugog ugla, koliki deo adolescencije protiče u učenju kako izabrati parfem, bend ili farmerke, odnosno kako definisati jawline, ne bismo li drugima bili više po ukusu?

To, naravno, nije sve. Izrazito je važno šta o drugome znamo, ili možemo naučiti, samo ako upoznamo ukuse te osobe. Prisetite se onih situacija kada su vam nečiji vulgarni komentari potpuno pokvarili inicijalni pozitivan utisak. Ovo je izuzetno važna granica između humora i prostote, a različiti ljudi je povlače na drugačijim mestima. Da ne ulazim u to da mnoge institucije u gotovo svim zemljama na svetu i dan-danas cenzurišu humor, da je savremena cancel culture izrazito stroga u vezi s ,,politički nekorektnim” vicevima, te da emancipacija izgleda mora da prođe i kroz to da su u svetu američke stand–up komedije poslednjih godina žene znatno vulgarnije nego muškarci.

Slična granica postoji i pri flertovanju i u romantičnim odnosima. Bili svesni toga ili ne, vi proveravate podudaranje svojih ukusa sa ukusima osobe koju upoznajete: da li slušate sličnu vrstu muzike, volite isti tip letovanja, izlazite na slična mesta, stavljate biber na eggs benedict, pijete slična pića… I ako ste poželeli da vam ta osoba postane bliska i važna, mora biti da vam se ukusi poklapaju u najvećem broju kategorija koje, makar nesvesno, smatrate vrlo važnim, odnosno da ni u jednoj od njih nema potpunog razmimoilaženja. Odnosno, “akutno” zaljubljeni parovi su obično ushićeni stepenom podudaranja koja otkrivaju u najranijim razmenama.

Poklapanja u ukusima barem su isto tako važna i u prijateljstvima. To bi moglo biti najupadljivije u adolescenciji, kada promeniti ukus (ili stil) može lako biti jednako “društvenom samoubistvu” – prestaneš da nosiš crno ili dolaziš na utakmice i za dojučerašnje drugare više ne postojiš. Ali to ostaje sastavni deo svih druženja i u odraslo doba: neukusno je da namećete svoje mišljenje, izbore, preferencije koje su drugima strane. Ili se svi od srca smejete istom tipu viceva i omiljene knjige su vam sličnog žanra, ili je nametati sebe kao standard neukusno i kontraproduktivno.

Romantičnim parovima ostaje još i taj izazov da im se moraju podudarati, ili makar uklapati, ukusi vezani za erotičnost. Ovo nekad može biti jedina tačka razdora, ali ju je često teško ili čak nemoguće prevazići. Jedan partner, na primer, želi da seksualni odnosi uključuju grubost i bol (pošto prestanak bola donosi dodatno zadovoljstvo), a drugome je to potpuno strano. Ništa ne mora biti tako dramatično, naravno. Dovoljni su stidljivost, drugačiji higijenski standardi i odsustvo razgovara o tome ko u čemu uživa da bi došlo do hroničnog nezadovoljstva i problema. (To bi sve u današnje vreme trebalo da je manja muka, ali ne treba zaboraviti da je psihoanaliza nastala kao posledica toga što je ženama razgovor o seksualnosti bio prećutno u potpunosti zabranjen.)

Ako ste se nedvosmisleno uverili u nečije hronično odsustvo ukusa, to verovatno znači da ćete tu osobu izbegavati koliko god možete, zajedno sa onima koji to ne primećuju ili ih makar to ne užasava. Priznaću odmah, pomirljivi stavovi prema uništiteljima civilizacijskih i kulturnih vrednosti strani su mi do te mere da mislim da neke oblike i stepene neukusa treba zabraniti. Naravno da turbo-folk i rijaliti programi imaju svoju publiku, u to ne može biti sumnje, ali to ne znači da ću ikada provesti i sekund gledajući takvo nešto, preporučiti ga drugome ili čak tolerisati njegovo propagiranje. Mladi čitaoci se najverovatnije ne sećaju kako je skupština Jugoslavije (kako god da se ona tada zvala) posle prvih višestranačkih izbora pretvorena u poligon za ispoljavanje najrazličitijih oblika apsolutnog neukusa. I to je, po mom mišljenju, sasvim dovoljno ne samo za etički ili estetski već i za politički stav. Pošto je jasno ko je neukus u našem političkom životu doveo do vrhunca, otpisano je svako poverenje ne samo u Vojislava Šešelja već i u svakoga ko je dobrovoljno došao da s njim po drugi put sedi u istoj sobi.

UKUS KAO IDENTITET

Razumem, naravno, da je ovakva isključivost mnogim ljudima strana. Zahvaljujući tome postoje obrazovanje i kultura. Društva, naime, imaju manje ili više suptilne načine raspravljanja o neukusu. Deo svakog procesa socijalizacije jeste i usvajanje vrednosti, razumevanje šta je prihvatljivo u kojoj situaciji, kom društvu ili kom rečniku. I većina dece brzo nauči da se učitelju ne obraćaš kao svojoj mami, nepoznatima kao starim znancima, odraslima kao vršnjacima. Neka, nažalost, imaju smetnje u razvoju, a neka su neverovatno arogantna ili se njima niko nije bavio…

Ne nauči svako. Ali razvoj je svakako moguć, promene ukusa se dešavaju u svim uzrastima, u nekim slučajevima može se govoriti čak i o rafiniranosti. Neko sve više razume u kojim aspektima sveta umetnosti uživa (a neko je u školi morao da objašnjava u čemu je lepota pesme, slike ili kompozicije, ne dolazi to baš spontano), drugi sve preciznije zamišlja čaša kog vina mu se najbolje uklapa uz aktuelno raspoloženje, ili mu kafa ne služi samo rasanjivanju, već se bira po tome kako, kojom aromom, želi da otvori dan.

Jedno relativno nedavno istraživanje donelo je odličnu potvrdu za tezu o značaju naših ukusa. Neuronaučnici, naime, veruju da su identifikovali sklop moždanih centara koji je aktivan kada iznosimo “duboke” stavove o sebi, kada ispoljavamo lični identitet. U sledećem koraku, istraživači su se interesovali za to da li postoji još neka aktivnost koja dovodi do slične reakcije. Ispostavilo se da je u pitanju jednostavna aktivnost: kada gledate veliki broj slika i ocenama od jedan do četiri ocenjujete koje vam se najviše sviđaju, nešto najsličnije vašem ličnom identitetu jeste reakcija na slike kojima dajete najviše ocene. Ne na najbolje slike, ili određeni stil, epohu, motiv. Naprosto na ono što se svakome od nas, subjektivno, najviše sviđa.

Ne seks, ne politika, ne pohlepa, ne destruktivnost – kako su tvrdile različite teorije. Mi smo naše intenzivne estetske reakcije. Da, mi se povezujemo s ljudima, ideologijama, idejama, karijerama, ali nas istovremeno najintenzivnije i najintimnije definiše onaj oblik lepote koji nam izaziva najjaču tahikardiju.

Nije, dakle, stil čovek, kako Francuzi vole da kažu, već ukus. A ako izbegavate rasprave o ukusima, to je onda kao da nikada u dijalogu ne artikulišete svoj identitet i ne pružite drugome priliku da upozna i izoštri svoj.

Autor je psiholog