Za razliku od starih algoritama, veštačka inteligencija trebalo bi da bude sposobna da prepozna kontekst, da razlikuje cinizam i duhovitost od zle namere, kao i da odmeri koje su krajnje granice političke korektnosti
Ima stvari koje bismo voleli da nismo videli. Jednostavno nam se slika ureže u pamćenje i nemoguće ju je zaboraviti, a deluje krajnje negativno na našu psihu. Isto važi i za nešto što smo čuli ili pročitali. U današnje vreme mnogo toga se pojavljuje na društvenim medijima, ali to što mi vidimo samo je deo onoga što ljudi tamo postavljaju. Jer većina društvenih medija takve sadržaje filtrira sprečavajući da u javnost ode nešto totalno neprihvatljivo i odvratno.
Recimo, jezivi snimci odsecanja glave taocima ISIS-a, čega je bilo mnogo pre nekoliko godina, potom snimci samoubistava, teških nesreća, posledica terorističkih napada, svašta ljudi požele da podele sa svetom iz ovih ili onih razloga, ponekad i iz iskrenog uverenja da neke tragedije svi treba da vide kako bi izvukli neku pouku.
Potom, tu su i audio-snimci koji takođe mogu biti jezivi, kao i razne zastrašujuće pisane poruke. Svako ko napravi nalog na društvenoj mreži može na nju da postavi šta god hoće, svestan ili nesvestan posledica po sebe i okolinu. Kada su društveni mediji nastajali, očekivalo se da će tu ljudi razmenjivati samo duhovitosti i kreativne dosetke, sve za dobrobit čovečanstva. Kao i u svemu ostalom i ovde se izvrglo pa se od tog predivnog jezera lepih misli napravila deponija najgoreg što ljudski mozak može da smisli, pa još gore od toga.
Na to sve dodajte i gerila marketing, jer su mnogi otkrili da se kroz postove gotovo bez ulaganja može postići odličan poslovni rezultat te su krenuli da zatrpavaju društvene medije reklamama, naročito za proizvode koji se inače ne bi smeli reklamirati, lažna lekovita sredstva, prostitucija i slično.
Zato je nastala moderacija postova i komentara na postove i tekstove. Sa time i posao moderatora koji će se ispostaviti kao nešto najjezivije što vas može snaći kada radite sedeći u stolici pred kompjuterom. Najgore je bilo biti moderator u Fejsbuku i o tome smo dosta saznali pre nekoliko godina kada su moderatori krenuli da tuže kompaniju zbog stresa i ozbiljnih psihičkih problema stečenih na ne preterano dobro plaćenom poslu. Za tridesetak dolara na sat, šest sati dnevno pregledali su ono najjezivije što im je prosleđivao algoritam kako bi živ čovek doneo odluku da li je za objavu ili ne.
Algoritmi koriste nešto što se zove heš, što je neka vrsta šifre u koju se tekst, audio ili video pretvaraju, a na osnovu onoga što je kompjuter iz njih pročitao. Onda se poređenjem utvrđuje da li je sadržaj štetan ili ne. Tako se vrši prva, najgrublja filtracija koja se koristi i za zaštitu autorskih prava (na primer, kada stavite nečiju muziku na post bez dozvole). Hešovi su bazirani na mašinskom učenju i imaju svoja ograničenja zbog čega je Fejsbuk nedavno objavio da u moderaciju uključuje veštačku inteligenciju baziranu na LLM (veliki jezički modeli).
Ideja je da veštačka inteligencija uči od pravih moderatora šta jeste, a šta nije prihvatljivo i da radi znatno finiju filtraciju od ove sa hešovima. Čvršće bi se poštovala pravila ponašanja na mreži, takoreći Fejsbuk bi vaspitavao korisnike šta je prihvatljivo za objavljivanje. Ono što se ne uklopi u propise VI će ukloniti ostavljajući tek mali procenat živom čoveku na procenu. Jer je (još uvek) prisutan stav da se veštačkoj inteligenciji ne sme prepustiti sav posao, bez humane kontrole.
Za razliku od starih algoritama, veštačka inteligencija trebalo bi da bude sposobna da prepozna kontekst, da razlikuje cinizam i duhovitost od zle namere, kao i da odmeri koje su krajnje granice političke korektnosti, naročito u slučaju manjih jezika gde je do sada moderacija dosta trokirala. Dodatna posledica moglo bi da bude prevaspitavanje korisnika. Ako VI bude efikasna, svi će morati da poštuju pravila i s vremenom će se nepristojnost i neprikladnost izgubiti. Zar to nije fenomenalno? Nije, zapravo, jer koliko god da je to sada preterano i sa katastrofalnim posledicama, ipak nam daje uvid u to kakvih radikalnih stavova ima u meandrima društva. Druga krajnost, totalno štirkanje sadržaja, vodilo bi autoritarnim demokratijama gde bi bilo zabranjeno sve što nije dozvoljeno. Za naše dobro, naravno.
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
