Ljubav prema slobodi

...

Nisam istoričar, ne znam dovoljno o okolnostima onog poznatog 27. marta iz 1941, po kome su se zvale ulice. Sigurno tu ima kontroverzi ili makar teorija zavere i priča o špijunima. Ali za mene je to oduvek bila priča o jedinstvenom događaju: Francuska je već pala, Britanci su dozvolili da im kod Dankerka bude ubijeno i zarobljeno skoro 50000 vojnika, Poljsku i Češku da ne pominjem, a ni Sovjeti ni Amerikanci još nisu u ratu, dok u Beogradu hiljade demonstranata odbijaju saradnju s vojnom silom čiji ih saveznici okružuju sa svih strana (Italijani su već u Albaniji i Grčkoj), uzvikujući “Bolje grob nego rob”. Nemoguće je znati da li bismo bili bombardovani i okupirani sve i da je prethodno potpisani pakt ostao na snazi, pošto je Hitler kršio sporazume čim mu više nisu bili od koristi, ali demonstracije jesu direktno vodile nezamislivom broju grobova i sveopštom razaranju.

Da li je to sve priča o ljubavi prema slobodi? I mora li cena slobode da bude baš toliko visoka?

Kada čujemo parole poput ovih, one koje slobodu stavljaju čak i iznad samog života, najčešće mislimo na političke slobode. Politika je domen pregovaranja o tome koja će društvena grupa imati koliki uticaj i gde mogu da se pojave tendencije ka prisvajanju tolike moći da neko drugi izgubi mnoga ili sva prava i slobode, bilo da govorimo o ratovima, porobljavanju ili ukidanju i oduzimanju prava i dostojanstva. Od antike do danas, ljudi pokušavaju da osmisle “društvene ugovore” koji bi sprečili (prevelike) zloupotrebe vojne i političke moći i osigurali slobodu i za manjine, za slabije i siromašnije.

Očiti deo ovog problema jesu oni zavojevači iz prethodnih vekova čija vojska uništi vašu, oni preuzmu direktnu vlast i počnu da vam, manje ili više lukavo, nameću svoj jezik, običaje, religiju, zakone, sistem vrednosti i umetničke trendove. Mnogi narodi imaju i herojske priče iz svoje istorije o otporima zavojevaču, uspešnim ili neuspešnim, i spremnosti da se za odbranu slobode žrtvuje sve drugo, pa i život, ili čak životi svojih sinova. I prema tome je najčešće lako imati jasan stav – biti za otpor ili saradnju, za potpisivanje ili za odbijanje. Različite kulture svoje stavove prenose na mlade generacije vrlo rano i često izrazito nedvosmisleno. Ovde je primer Srbije, uz naravno Crnu Goru i Grčku, paradigmatičan, pošto viševekovno ropstvo direktno vodi epskoj poeziji koja oplakuje gubitak slobode i sanja o njenom ponovnom osvajanju, a potom i nepristajanju na bilo kakvo novo robovanje.

(NE)VIDLJIVI OKOVI

Složenije je sa savremenim oblicima porobljavanja, takozvanim neokolonijalizmom. Zavojevači danas ne dovode svoje vojske, posebno ne žive vojnike, na vašu teritoriju, ako mogu da dobiju ono što im treba na druge načine. Instaliraju vam ili iskoriste potkupljive političare, zaduže vas dok ne počnete da se davite u dugovima, izvezu vam prljavu tehnologiju i budzašto kupe vodu, zemlju, rudnike, naftu – šta god koja zemlja ima. I onda, sve i ako biste se borili za slobodu, nije vam lako ni da prepoznate da ste je izgubili, da vas je neko nekome prodao, niti da shvatite kako i protiv koga da se borite, kako da objasnite sapatnicima u kakvim nevidljivim okovima žive. Da ne govorim o tome da svi to svojim konzumerizmom podržavamo, počev od mene koji ovaj tekst kucam na računaru koji su možda sklapala deca u dalekoj azijskoj zemlji, prinuđena da rade i za pedeset centi na dan, kao što sigurno proizvode gotovo svu odeću ili obuću koju nosimo, kao što je činjenica da uzgajivači kakaoa u Africi ni ne znaju šta je čokolada, a u Tajlandu i makaki majmuni i primati beru kokose i žive u lancima.

Dodatna vrsta problema pojavljuje se kad se treba osloboditi autokrate ili diktatora čije se prezime rimuje s vašim. Mnogi ljudi tada ne uviđaju da im različite slobode mogu biti uskraćene uprkos tome što nema spoljnog zavojevača, da, na primer, gotovo u potpunosti nestaje sloboda govora, koju, kao što vidimo u Srbiji poslednjih decenija, prepoznajemo pre svega kroz gušenje medijskih sloboda. Bilo je i perioda kad su deca potkazivala roditelje, a u Sibir se išlo zbog pesama koje nikad nisu ni bile zapisane. Najrašireniji i najdugotrajniji oblik uzurpacije nečijih sloboda svakako predstavlja insistiranje većine kultura, a poglavito velikih monoteističkih religija, na superiornosti muškaraca, uz učene diskusije o tome da li žene imaju dušu i zabranjivanje ženama da se čak i elementarno obrazuju, pa i da budu profesionalno i finansijski samostalne. Ideja da je i dalje neophodno oslobođenje žena, ili makar borba za njihovu jednakost, zvuči potpuno apsurdno kad se ima u vidu da one čine statističku većinu u gotovo svim društvima na svetu.

Ne sme se prevideti, međutim, da problemi sa slobodom postoje i izvan političke sfere. Kad su u pitanju društvena očekivanja i moralni zahtevi, koliko spoljašnji, toliko i unutrašnji, slobode lako padaju. Često borce za njih posmatramo s mešavinom divljenja i podozrenja. Brojni psihološki eksperimenti pokazuju snagu tendencije da se konformiramo i govorimo očigledne besmislice samo da se ne bismo razlikovali od grupe. Ako posmatrate malu decu, može vam delovati da im je strah od podsmeha urođen. Tolika je snaga potrebe da se pripada. Zbog ovoga su istorije, civilizacije i kulture zapravo nizovi inicijalno neshvaćenih inovacija, odnosno priče o ljudima koji su bili spremni da mnogo toga žrtvuju ne bi li mogli da izraze novootkrivenu istinu ili lepotu na koju svet nikad nije dovoljno pripremljen.

ODRICANJE OD SLOBODE

Ovo je neobično mesto na kojem ljubav prema slobodi dolazi u sukob s drugim vidovima ljubavi. Nema, naime, mnogo doživljaja koji nas mogu ponukati da se odreknemo slobode, a među njima se ističe strah od gubitka ljubavi (pa mi kažemo “vezanost”, Englezi “bond”, itd). Deca su dugo spremna na sve samo da ne bi izgubila roditeljsku ljubav ili da se tetka/baka/učiteljica ne bi naljutila, pa Rilke piše celu parabolu o bludnom sinu kao ilustraciju za pokušaj bega od ograničenja koja donosi ta vrsta ljubavi. Istovremeno, mnogi savremeni parovi osećaju da bi ih roditeljstvo suviše sputalo i biraju slobodu u organizaciji sopstvenog vremena nauštrb roditeljstva. Sve je ovo još očiglednije u romantičnim odnosima, gde možemo pokušavati da sputamo slobodu druge osobe, na primer iz straha da bismo je mogli “izgubiti”, ili se odricati sopstvene slobode u želji da “popravimo vezu” ili sprečimo da budemo ostavljeni (Kješlovski kaže da je ovo bila jedna od poenti scenarija za Tri bolje: Plavo, ali on se toliko trudio da sakrije pravi smisao tih filmova da ne znam koliko mu je verovati).

Još jedan važan razlog iz kojeg se odričemo slobode jeste odgovornost. Tako kraj adolescencije ili završetak studija mogu buditi anksioznost upravo zbog toga što se ravnoteža menja i obaveze počinju da odnose prevagu nad bezbrižnošću. U nama mogu postojati trajne tendencije ili trenuci slabosti, kada poželimo da neko drugi donosi odluke umesto nas, preuzima odgovornost i daje nam bezrezervnu podršku, pa pristanemo na moguću zavisnost i odreknemo se samostalnosti.

GLASOVI U NAMA

Ovaj primer dovodi nas i do najsloženijeg aspekta ovog problema – unutrašnje slobode. S jedne strane imamo pitanje o moralnom razvoju, odnosno kapacitetu da se odupremo pritiscima i postupimo u skladu sa sopstvenim uverenjima. Pred ovakvim testovima nalazimo se gotovo svakodnevno, pri iskušenjima da se odreknemo iskrenosti, donesemo odluke pod pritiskom, budemo licemerno ljubazni. Ovde ne moramo da branimo slobodu govora koliko nezavisnost i slobodu mišljenja. Mada to može delovati kao zamorna hamletovština, neophodno je redovno, ako ne i stalno, preispitivati sebe, svoje snage i oslobođenost, jer smo svi skloni da posrnemo i prihvatimo tuđe misli i načela kao svoja (a još smo i svi bombardovani po definiciji površnim medijskim predstavama, dok sloboda mišljenja i istraživanja na univerzitetima sve više i više zavisi od onih koji odobravaju novac za istraživanja određenih tema).

S druge strane stoji misterija nesvesnog, osnovno pitanje psihoanalize i najveća nevolja naših života. Mi volimo osećaj moći i važnosti koji nam donosi ideja da sebe dobro poznajemo, da smo samostalni, da u nama nema “različitih glasova”. Ipak, najrazličitiji fenomeni, da ne idem dalje od snova, posthipnotičke sugestije ili omaški u govoru, pisanju i pamćenju, pokazuju da u nama postoje delovi koji su nam nepoznati, nejasni i nedostupni, a koji utiču na naše ponašanje, odluke ili osećanja, te da, što je još gore, iza toga stoji neki smisao do koga mi možemo da dopremo tek uz mnogo napora. Kad to po prvi put direktno osetite, što obično bude u psihoterapijskoj seansi (ili uz pomoć mrlja od mastila, nekog sna ili za vas posebno važnog umetničkog dela), shvatite da je unutrašnja sloboda do izvesne mere iluzija i možete poželeti da se, koliko je to moguće, oslobodite unutrašnje tiranije anksioznosti, nagona, traumatskih iskustava ili ambicija. Napredak u tome obično donosi veliko olakšanje i motivaciju za dalju borbu, ali ne treba gajiti iluziju da je u njoj moguće pobediti i postići neku apsolutnu unutrašnju slobodu, da ne kažem nirvanu.

Veća unutrašnja sloboda donosi i više kreativne slobode, kada ne samo da razumemo i analiziramo na svoj način već možemo da se igramo tako što stvaramo nešto potpuno samosvojno, nešto čega nikad nije bilo. I mada to ne mora biti objektivno važno delo ili izazivati reakcije u drugima, za nas može biti izraz možda i najveće slobode koja je ljudima dostupna, čak i kada je daleko, ili potpuno odvojeno, od sfere političkih (ne)sloboda.

Autor je psiholog