Ljubav i bogovi

...

Verovatno niko ne može da utvrdi ni približan broj bogova u koje su ljudi tokom istorije civilizacije verovali. I možda pojednostavljujem, ali deluje da je većina tih bogova u početku imala jasan zadatak – da ostave utisak kako uređuju neki domen, donose neko naivno objašnjenje presudno važnih prirodnih fenomena. Tako je, u zavisnosti od svog raspoloženja i ljudske poslušnosti, jedan bog davao mirno ili vetrovito more, drugi dobru žetvu, treći zdravlje ili bolesti. I tako nekoliko hiljada godina.

Bilo da danas u neke bogove verujete ili ne, neće biti teško da se složimo da svi oni (osim onoga u koga vi sami eventualno verujete) imaju jasnu psihološku funkciju da obuzdavaju strahove i podržavaju aktuelne društvene poretke kroz ideju nagrade i kazne od koje nema odbrane. Dobar broj drevnih bogova nosi sa sobom ideju velike surovosti – da ne idem dalje od Boga iz “Starog zaveta”, koji Jova zlostavlja bez ijednog pravog razloga, a kad je nezadovoljan ljudima, umesto da im ugradi neku 2.0 verziju softvera, prosto napravi potop i skoro sve ih pobije – pa nije ni čudo da su ih se ljudi bojali i prinosili im žrtve.

Zašto onda ljudi tvrde da vole neke bogove i veruju da bogovi vole njih? Kako bi mogla da postoji ljubav između tako neravnopravnih bića i kako bismo, ako postoji, uopšte mogli da naučimo da je prepoznajemo?

SLIČNOSTI SA LJUDIMA

U antici, odnosi ljudi i bogova neretko su bili puni strasti. Bogovi su imali sve ljudske osobine, samo znatno intenzivnije prisutne i aktivne. Jedna od njih bila je i požuda, bogovi su bili u brakovima, imali decu, varali, bili ljubomorni… Posebno se Zevs služio trikovima, maskiranjem, pa i silom, ne bi li utolio svoju strast za nekom smrtnom ženom, s nekima i dobijao sinove i kćeri (bića s polubožanskim statusom), mada ne deluje da bi se moglo reći da se tu radi o ljubavi. Boginja ljubavi, lepote i seksualnosti bila je Afrodita, mada je ona kroz vekove dobijala različite oblike, među kojima i ratnički. Ona sama je imala muža, decu, ljubavnike, inspiriše osećanja u drugima (dovoljno je setiti se Parisovog izbora), može ljubav da podari, oduzme ili njome kažnjava. Afroditin polubrat Dionis (oboma im je otac Zevs) predstavlja božanstvo neumerenosti, ekstatičnosti, pa on (kao jedini od bogova koji se kreće među ljudima i ima dugu kosu, tako da nije jasno da li je muškarac ili žena) podstiče nekontrolisano zaljubljivanje i neobuzdane seksualne žudlje, pa i rituale, među kojima su oni atinski, pozorišni, verovatno najčedniji. Često je povezan sa onim što bismo mi danas nazvali nagonskim, a neki od njegovih sledbenika prikazivani su kao poluživotinje koje ne mare ni za šta osim uživanja u vinu i seksu.

ULOGA ISUSA HRISTA

Dok su ti bogovi bili slični ljudima, ali nedvojbeno živeli u svom svetu i povremeno uzburkivali naš, hrišćanstvo je donelo istovremeno sličan i fundamentalno drugačiji narativ, radikalnu poruku o ljubavi koju su zamaglile beskrajno sofisticirane intelektualne diskusije (koje su čak i u vezi s najosnovnijim pitanjima trajale nekoliko vekova) i izneverile hijerarhizacija i “tri sile, jedine tri sile – čudo, tajna i autoritet”.

Na jednom nivou, hrišćanstvo je ljubav uzdiglo na nivo ontološkog entiteta. Kada se tipično grčka okupiranost pitanjima od čega je svet sačinjen suočila s njoj dotad nepoznatim problemom nebića koji je donosila jevrejska tradicija gde Bog stvara ex nihilo (“tame nad bezdanom”), kao odgovor je mogla biti viđena jedino ljubav. Hrišćanski teolozi nisu svet videli kao sačinjen od vatre ili vode ili bilo kojeg materijalnog elementa, već kao nastao činom slobodne božje volje i ljubavi, jer je teško zamisliti usamljenog Boga. Zato su mu potrebni svet, životinje i ljudi ne bi li imao kakvu-takvu zabavu, i sastoji se od na različite načine uobličene božje ljubavi, kao mosta preko ništavila i “tkiva” od kojeg je izgrađeno sve ono što jeste.

Ovde, međutim, počinju komplikacije. Hrišćanska ljubav je i ontološka i personalna, a na razvoj doktrina o tome su potrošeni vekovi. Hrišćanski Bog definisan je kao tri ličnosti sa jednom suštinom, iz čega, kako se smatra, proističe da je temelj tih božanskih ličnosti u njihovom međusobnom odnosu, da ih definiše ljubav, a ne nužda. Pretpostavljam da svaki čitalac mora o ovome imati hiljade pitanja, ali još je komplikovanije s idejom o dve prirode i volje Hrista, takozvanog Boga sina. Osim što je bio božanstvo, on je dobio i telesno obličje, zadobio čovečansku prirodu, pa je osećaj neravnopravnopravnosti između Boga i ljudi i smanjen i povećan, a identifikacija sa onim koga smatraju spasiteljem pojačana. Time što je bio čovek, osetio patnju, strah, bol, užas smrtnosti i žrtvovao se iako, naravno, nije morao, pokazao je, veruje se, koliko voli ljude.

Ova ljubav je agape – uzvišena ljubav, toliko duhovna da je iznad bračne, roditeljske ili porodične ljubavi. Njen puritanizam možda je nastao kao otklon od dionizijskih kultova (jednako kao i više od hiljadu godina zabrane pozorišta ili uništenje Akademije i mnogih antičkih hramova), jer je nelogično da ljudska priroda, na trenutke gladna, besna ili umorna, nije poznavala putenu ljubav i telesnu želju. Bilo kako bilo, možda bi se moglo reći da se cela poruka “Novog zaveta” svodi na to da ovu sublimisanu ljubav treba staviti u centar ljudske moralnosti, međuljudskih odnosa i svakodnevnog ponašanja.

Osnovni aspekt toga je Jovanovo “Bog je ljubav” – misao tako važna da bi bez nje Jevanđelja imala potpuno drugi smisao i da bi mogla da stoji sama bez ijedne druge parabole ili moralisanja. Iz nje bi bilo jasno da je ljubav jedini put i da je od nje sve sačinjeno, te da je naš zadatak da je otkrijemo u svojim srcima, a ne da gradimo institucije.

“LJUBI BLIŽNJEGA SVOGA…”

Možete se pitati zašto je bilo bitno da čitamo o tome kako je Isus, navodno, pretvorio vodu u vino, odnosno koga je to trebalo da impresionira i u koje svrhe. Odgovor je najverovatnije samo u našoj ograničenosti. Hriščanska tumačenja vam na pristojan kažu da je Bog shvatio da smo mi isuviše ograničeni da bismo razumeli poruku o ljubavi, pa su bila neophodna čuda da bismo uopšte obratili pažnju, odnosno da je Sin poslat zato što smo previše ograničeni da bismo razumeli ljubav kao ontološki princip, otvorili svoja srca za njega i živeli u skladu s njim. To je, zamišljam, i Niče mislio kad je hrišćanstvo nazivao platonizmom za mase. Ovaj princip sad je dobio ime, lice, mesto rođenja, anegdote, poznanike…

Njegova osnovna poruka (preuzeta, uzgred budi rečeno, iz “Starog zaveta”) kaže jednostavno “Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe”. Ne kažem da je to lako sprovesti u delo (a ne zaboravljam ni da je Ivan Karamazov mislio da je nemoguće), ali smisao mu je prilično jednostavan: mi, ko god da smo i kakvi god da smo, manje smo važni nego princip ljubavi, te da je, namesto naših sebičnih ciljeva, jedino važno boriti se da ljubav neizostavno da pobedi. Uzvišenost ove ljubavi ogleda se u imperativnom “Ljubite neprijatelje svoje”. Naravno da ne znam odgovora na pitanje ko bi mogao biti sposoban za to da na kamen uzvrati hlebom. Ali poenta možda nije u tome, već u nalaženju centra u ljubavi, nastojanju da otkrijemo da je nje svako vredan i da su osobine ličnosti ili sukobi prolazne i beznačajne stvari.

Jedna od poslanica tvrdiće čak da nikakvi darovi ništa ne vrede onima koji su bez ljubavi, te da je ona iznad svih drugih vrlina i načela. To se odnosi čak i na božanske moći i čuda. Tumačenja kažu da Isus odbija da se brani od rimskih vojnika i pokazuje da bi to mogao zato što bi raspeće trebalo da bude čin ljubavi prema čovečanstvu, iskupljenje ljudskih greha i prevazilaženje grešne prirode. Ko god ne veruje da se to uistinu dogodilo, ne bi trebalo da zaboravi osnovnu poruku – da za ljubav nema previsokih cena, previše bolnih iskustava, prevelikih rizika.

U svojoj površnosti i kukavičluku, mi smo dozvolili da se veliki deo smisla ovih poruka izgubi, pa su vekovima u ime tog Boga koji je definisan kao ljubav vođeni ratovi, porobljavani drugi kontinenti, otimano zlato i silovanie devojčice i dečaci, a vernici očekuju da će njegov sledeći dolazak označiti kraj vremena i kaznu za grešne, mada meni deluje verovatnije da će morati da nas vrati u prethodni razred i lekciju iz ljubavi dodatno uprosti.

A GDE SU ANTIBIOTICI

Neki delovi Biblije užasno su zastareli i/ili naprosto besmisleni. “Postanje” je napisano onako kako ga je mogao opisati neki relativno pismen čovek u Judeji pre više od 2500 godina i ne sadrži nijednu informaciju o nečemu što on ne bi mogao videti golim okom (recimo upozorenje da je pametno čuvati se ultraljubičastog zračenja), a da ne govorimo o tome koliko zaostaje za Njutnom i Keplerom, ili tek Ajnštajnom. Sve i ako prihvatite da je božji glasnogovornik morao na popravni iz prirodnih nauka, njegova etika je još čudnija. Ne samo da više puta gnjavi s detaljima kao što je onaj da žene moraju da pokrivaju kosu maramama, što nije modni intermeco već početak direktnog ugnjetavanja, on je, nekim slučajem, zaboravio i da objasni antibiotike, lek od dečje leukemije i kako se pravi aparat za ultrazvučni pregled. I tako vidite da ni “Novi zavet” nigde nije ispred svog vremena i izvan vremena osim u posvećenosti ljubavi, stavljanju ljubavi na centralno mesto, kako naših života tako i čitavog sveta i svemira, što bi mogla biti svačija privatna “religija”, bez obzira na to da li verujete u ostatak te knjige ili u bilo koju drugu. Odnosno – da smo se mi uhvatili za “ornamente” ove drevne knjige, često je uzimamo doslovno i napisali smo po stotinu tumačenja svakog njenog slova, što ni na koji način ne doprinosi razvoju jedine – ili makar najvažnije – stvari koju ona od nas traži – samo da svoje bližnje volimo kao što volimo same sebe.

Autor je psiholog