Refleks moralne panike tipična je tehnika koju u svrhu izobličavanja moći rasuđivanja javnog mnenja koristi nedemokratski, najčešće populistički režim. Ovde vidimo kako “druga strana” počinje da se ponaša na isti način
Profesor
Ako društveni poredak stoji na nezdravim temeljima, ništa u njemu ne može biti zdravo i nedotaknuto toksičnim materijama koje iz nezdravog temelja izbijaju. U takvom društvu javni prostor je neminovno opasno zagađen, ma šta god podrazumevali pod javnim prostorom: od vazduha koji udišemo do kulture, vrednosti i nivoa javne debate o bilo čemu. Propadanje i truljenje su neizbežni, opadanje i zaglupljenje varljivo spori ali pouzdano postojani, a što više vremena prolazi u tako zagađenom okruženju, to je zaraza “sveopštija”, to jest u nekom trentku nužno počinje da zahvata i one koji se, vidi paradoksa, bore protiv nje i odupiru joj se kako znaju i umeju.
Nemojmo se zavaravati ni prenemagati: nedemokratski temelji uvek su nezdravi temelji. Srpsko je društvo već nekoliko puta u istoriji na njima zasnivano – što bi rezultiralo uvek tihim ali temeljnim nazadovanjem, a često spektakularnim odlascima u tandariju, kao u poslednjoj deceniji prošlog veka – a ovaj poslednji ciklus propadanja još uveliko traje. Štaviše, traje dovoljno predugo da su vlast i njeni sateliti ne samo korumpirani i nasilni – što su od početka – nego već i otvoreno mahniti i neuračunljivi, ali je dugoročno ozbiljniji problem što je proces srozavanja već poodmakao i na drugoj strani, gde se nalaze, ili bi trebalo da se nalaze, politička opozicija, građanska i nevladina udruženja, od vlasti nezavisni mediji (radikalno marginalizovani, ali to je druga priča), akademska zajednica itd. A baš su oni kakva-takva brana i odbrana javnog interesa ali i zdravog razuma pred implicitnim i eksplicitnim terorom gluposti i laži. Ako ostane i bez njih, ili ga ovi iznevere, slobodan građanin ostaje bez makar i simboličke zaštite, sveden na ne mnogo više od haotičnosti i proizvoljnosti puke biološke egzistencije, kao poslovična “slamka među vihorove”.
U gore opisanom okruženju nestaje mogućnost svake suvisle javne debate, naročito one među tzv. neistomišljenicima – a ne vidim kakva je debata osim te uopšte moguća. Ona je neophodna za zdravlje društva ne zarad “postizanja sloge” – što je slatkorečivi, ali totalitarni fantazam – nego baš zato da se shvati da će “nepomirljive razlike” uvek biti srž slobodnog društva (i da to, štaviše, nije ništa inherentno loše!), a da je demokratija pre svega način učenja da se živi s njima i njihovog artikulisanja na način koji nikoga neće ekskomunicirati iz, recimo tako, društva dostojnih.
Ako smo se dovoljno nateoretisali, hajde da vidimo na kojem smo stepenu na skali propadanja zatečeni u ovom trenutku. Upečatljiv primer stiže nam iz “belog Valjeva” (Radovan Beli Marković), u kojem su profesora Retorike i besedništva u Valjevskoj gimnaziji (taj predmet slušaju četvrtaci, da ne kažemo maturanti) upravo u demokratskoj javnosti rastrgli konjima na repove zbog navodno strašnog pedagoško-moralno-političkog zločina koji je počinio zadajući đacima temu i tezu za obradu i odbranu: pisati o najvrućijoj srpskoj temi današnjice, o rudarenju litijuma, ali tako što će se braniti pozicija “za” iskopavanje. Ah, zar kao neki mladi SNS-ovac? – zgroženo je upitala učenica-pametnica. Da, kao mladi SNS-ovac! – veselo joj je odgovorio profesor. Sve to je izazvalo buru protesta i neslaganja, pozivani su roditelji koji su ritualno popadali u fras “kakvo se nasilje vrši nad njihovom decom”, stvar je procurela u javnost, prvo na jedan lokalni portal, a onda je došla i do nacionalnog nivoa, a profesor je preko noći postao figura “režimske botine” koja prisiljava našu naprednu omladinu da postane naprednjačka omladina…
Ovakvo je nepromišljeno reagovanje tipično za refleks tzv. moralne panike: pojmovi-okidači automatski izazivaju kostrešenje, zgražanje i osudu – sve do i preko granice character assassination navodnog grešnika – bez udubljivanja u to o čemu se uopšte radi. Refleks moralne panike tipična je tehnika koju u svrhu izobličavanja moći rasuđivanja javnog mnenja koristi nedemokratski, najčešće populistički režim. Ovde vidimo kako “druga strana” počinje da se ponaša na isti način. Time se propadanje zaokružuje; ostaje samo beznađe.
Predmet koji ozloglašeni profesor predaje ne tamo nekoj “jadnoj deci” nego uglavnom već punoletnim mladim ljudima uči ih kritičkom mišljenju, a pre svega njegovom javnom artikulisanju, izražavanju, obrazlaganju; može li se bez tih znanja i veština sutra biti dobar advokat, profesor, novinar? Profesorovo nije da ugađa mladenačkoj samouverenosti i sveznajućem narcisizmu (kroz koje smo svi prošli) nego da mu postavlja izazove i ukazuje na granice, i da pametne, ali neiskusne glave suočava sa složenošću sveta, koju je nemoguće ozbiljno pojmiti bez razvijanja sposobnosti da se uživiš u poziciju drugog – makar i samo zato da bi je bolje demantovao. Usudiću se da ponudim lični primer: tvrdokorni sam ateista, ali za moj ateizam je više učinilo svojevremeno proučavanje verske nego bistrenje kontrareligijske lektire…
A da li je tema litijuma “politička” – što je profesoru takođe zamereno? Jeste, u širem smislu, pa šta? Politika je, ništa manje nego seks, normalna zanimacija odraslih ljudi. Ako je čovek odrastao da glasa, da sedi za volanom ili da legalno naručuje viski po valjevskim kafićima, bogme je odrastao i za litijum.
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
