Lični pečat

Veliki državnici ostavljaju lični pečat u istoriji svoje zemlje. Diktatori i autokrate taj pečat ostavljaju u životima građana. Nedavna pojavljivanja Aleksandra Vučića na televizijama najavila su njegove političke planove za budućnost. Posle povratka iz Davosa, sa vrha Čarobnog brega, očekivali smo proročansko ukazanje budućnosti Srbije Aleksandra Vučića, odnosno odgovor na pitanje – gde je to sigurno mesto gde ćemo privezati naš čamčić u nemirnim vodama svetske politike? Ako sam dobro razumeo, najbolje bi bilo da se sakrijemo pod kamen dok nevreme ne prođe.

Međutim, Vučić svakako nije spreman da se pritaji. Naprotiv, ovog vikenda sam je sebe pozvao na specijalnu sednicu Vlade Srbije gde je praktično raspustio Vladu, a sebe kandidovao za jedinog i nespornog izvršitelja “narodne volje”. Zato je svom biračkom telu priredio gotovo dvosatni šou u kojem je ponizio i uvredio premijera, kao i brojne ministre i direktore javnih preduzeća. Prost narod je verovatno uživao u maltretiranju moćnika, koalicionih partnera i direktora koji drhte pred Vođom, svesni da je došao red na ceremonijalno pišanje sa balkona. Nema smisla bežati pred zlatnim tušem, već samo pognete glavu i primite svoju porciju. Naravno, ništa se neće promeniti, niko neće zaglaviti robiju, milioni i milijarde će i dalje curiti iz državne kase, pa će nešto da kapne i u njihove džepove. Narod voli ovaj šou pred izbore, jer kroz taj ventil izađe nezadovoljstvo svakidašnje muke mada suštinski neće biti bolje. Tako u Kini ili Severnoj Koreji povremeno pronađete izdajnike, pa im sudite, ali se autoritet vođe nikada ne dovodi u pitanje.

Kako godine prolaze, potrebno je sve češće ukazivanje Vođe koji u svojim obraćanjima postaje ne samo agresivniji, već i ličniji. Umesto značajnih tema, u obraćanjima se pojavljuju lične fantazije, opservacije, razmišljanja i postulati koji važe poput zakona.

Ukoliko je tema vodovod, slušamo o žutoj vodi koju je na biciklu u kantama mali Aleksandar vozio po Vojvodini tokom raspusta. Ako je tema članstvo u EU, čućemo sagu o ostavljenom Aleksandru kojeg je sa 16 godina ostavila devojka, a on je godinu dana čekao da se vrati. To je metafora za ovo naše višedecenijsko muvanje sa EU. Poslušnost direktora zahteva se zbog platice, sekretarice i kombinacijice, a ne zbog obaveze da rade svoj posao. Da nam nije Vučića, Lončar kaže da bi se svi razboleli, smrtno. Da nam nije Vučića, Dubravka kaže da bi zavladala zima i mrak bez gasa i struje. Dejan Vuk postaje pitom kao jagnje i odgovara Vučiću rečima “razumeo” i “biće urađeno”. Vučić nema pojma koliko miliona ili milijardi evra košta sanacija vodovoda u Užicu ili Srbiji, ali će pred kamerama gaziti i ministra poljoprivrede koji je na sednicu došao previjenog nosa. Vrhunac poniženja doživljava premijer Macut koji je konfuzan do te mere da više nije siguran ko je na sednici Vlade domaćin, a ko pozvan gost.

Posle pobede vaterpolista na prvenstvu Evrope, umesto dočeka na balkonu, prirediće prijem na kojem će glavna tema biti premije i virusna dijareja. Ukratko, narod će se radovati dok gleda “kako ih je utegao” ili nategao, ali je jasno da će sledeća predizborna kampanja biti najsurovija, jer samo možemo da naslutimo koliko će Vučić biti bezobrazan, surov i vulgaran prema svojim političkim protivnicima, naročito studentima.

Tu sam zapravo imao lični doživljaj njegovog nebuloznog pojavljivanja ili generalne probe za funkciju premijera. U nekoliko navrata Vučić je provukao svoje planove za Srbiju koji dobacuju do 2035. U jednom momentu sam shvatio da Vučić, Dačić i ekipa žele da iz vlasti mirno odu u starosnu penziju. Još gore od toga, shvatio sam da ću ja napuniti 66 godina, a da će u ovoj zemlji na vlasti biti ista ekipa koju gledamo od prvih višestranačkih izbora.

Oni su predvideli sebi još dva mandata, tokom kojih verovatno žele da kod studenata ubiju svaku nadu da je u ovoj zemlji promena moguća. U dva mandata će dve generacije završiti osnovne studije, a ministar će imati vremena da stvori poslušne studente sa privatnih univerziteta kojima neće pasti na pamet da blokiraju fakultete. Uskoro ćemo imati veliku prezentaciju novog “Kvantnog skoka u budućnost” do 2035.

Pošto moja generacija ima decu koja su među studentima, logično je da se upitamo o sopstvenim rezultatima, odnosno o svojim planovima za budućnost. Da li će naš doprinos društvu biti meren brojem diktatora koje smo s mukom skinuli s vrata, Tita, Miloševića, ili danas Vučića? Kakvu zemlju ostavljamo deci, koju Vučić naziva blokaderima i izdajnicima i koju policija i kriminalci mlate i gaze po ulicama?

Zbog toga me zapravo zabole za Vučićeva sado-mazo iživljavanja nad svojim poslušnicima, za nekog Peru (iz trojca Pera, Mika, Laza iz svedočenja Ane Brnabić) koji će biti na čelu komiteta za ubrzanu saradnju Srbije sa EU i njegove komplekse iz mladosti. Zapravo, mi nečiju neutaživu želju za vlašću i moći plaćamo jedinim resursom koji ne možete uvećati ni kupiti – danima, mesecima i godinama svojih života.

Zamislite svet u kojem biste vreme potrošeno na Vučića potrošili na stvari i ljude koje volite i do kojih vam je zaista stalo. U naredna dva potencijalna mandata, do njegove penzije, to je vreme za koje možete da završite dva fakulteta, da osam godina volite nekog, da vam se rodi dete i napuni osam godina, da otplatite kredit za kola ili da vam mašina za pranje veša ili suđa izađe iz garancije. Ovi izbori će zapravo biti odluka da li će Vučić vama udariti pečat ili ćete vi njega poslati u penziju. Smislite samo šta ćete onda korisno da uradite sa viškom slobodnog vremena.