Kopanje, crtanje i grupisanje

Popularno je mišljenje da je tokom leta, posebno takozvanih pasjih vrućina, politika u hladnom pogodnu i da utihne. Uz to, bilo je Evropsko prvenstvo, a dolaze i Olimpijske igre. To je tačno ukoliko se ima u vidu da je mnogo ljudi na odmorima i da je nezdravo izlaziti iz kuće ili boraviti napolju, te da je manje velikih okupljanja i javnih događaja. Često je to, posebno za vlast, vreme da se obave poslovi u kojima prevelika pažnja javnosti nije poželjna, a neki od njih daleko od očiju javnosti.

Međutim, ako se pogledaju najave i raspored događaja, vidi se da nije u potpunosti tako. Vlast još nije konstituisana u mnogim lokalnim zajednicama, Narodnu skupštinu čeka rasprava o “Deklaraciji o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda”, čedu novorođenog Svesrpskog sabora, nemački premijer Olaf Šolc dolazi u posetu sa najavljenom vrućom agendom, sukobi oko iskopavanja jadarita i prerade litijuma svakim danom postaju sve intenzivniji, a tu su i takozvani Ekspo, rebalans budžeta. Uz sve to, lokalni izbori su otvorili procese pregrupisavanja kako među akterima na vlasti, tako i među opozicionim akterima i organizacijama.

Nekima se čini da to i jesu letnje teme za zamajavanje javnosti ili njeno izbegavanje. Ali, ako je već o vrućinama reč, može se povući još jedna analogija između meteorologije i politike. Politička dinamika je, kao i atmosferska, osetljiva na male promene početnog stanja. Naime, ni u jednom ni u drugom slučaju ne možete davati dugoročne prognoze zbog nepravilnog i nepredvidljivog ponašanja nelinearnih dinamičnih sistema i male varijacije mogu da utiču na promene velikih sistema. U teoriji haosa ovo je popularno nazvano “efekat leptira”, jer mali potez može da pokrene velike promene u nepredvidljivom pravcu i dovede do radikalno drugačijih ishoda. Potezi koji se vuku tokom pasjih vrućina, kada toplotni talasi kod ljudi izazvaju razdražljivost, agresivnost i pokreću poremećaje pokrenute anksioznošću i stresom, mogu imati takav učinak, posebno što se radi o temama koje izazivaju dovoljno anksioznosti i stresa i bez vrućine.

KOPANJE

Otvaranje rudnika Rio Tinta i omogućavanje kopanja litijuma po Srbiji je, posle Kosova, najveća žaba koju će Aleksandar Vučić morati da proguta ako želi da povrati poljuljanu podršku zapadnih država, jednog od napuklih stubova svoje spoljne politike. Ako se o gotovo potpunoj integraciji severnog dela Kosova u prištinske institucije ne govori niti se ovo pitanje, kao prethodnim slučajevima, ne diže na nivo političke i bezbednosne krize, tako nešto nije moguće u slučaju projekta Jadar. On je ispred nosa, nije fizički odvojen granicama i ne postoji politička kontrola nad lokalnim akterima i njihovim saveznicima. Osim toga, projekat je potencijalno visoko koruptivan, prepun pravnih i političkih kontroverzi, ekoloških rizika i egzistencijalna pretnja i za lokalno stanovništvo i šire.

Vlast se svim sredstvima trudi da amortizuje potencijalnu političku štetu od prihvatanja ovog projekta. Upaljen je crveni alarm. Pokrenuta je retko viđena mašinerija za sluđivanje javnosti, ubeđivanje javnosti u istorijski značaj pokretanja ovog projekta, prikrivanje vlastite odgovornosti i upletenosti i delegitimisanje protivnika projekta kao plaćenika, eksponenata tajnih službi, čak izdajnika. Otvorena je, neformalno u intervjuu Siniše Malog, javna rasprava o ovoj temi, a javni servis je odmah dobio spiskove podobnih sagovornika. Za provladine tabloide i televizije sa nacionalnom frekvencijom, Srbija sa rudnikom je neko rajsko mesto, a Rio Tinto dobrotvorna organizacija. Bez rudnika nas, prema predsednikovom ispisu sa table u studiju RTS-a, čeka kraj Srbije. Čak je i sam Rio Tinto otvorio raspravu o radnim nacrtima tri studije o procenama uticaja na životnu sredinu, negde oko dve hiljade strana teksta, ali bez punih podataka o onima koji su radili te studije i sa napomenom da oni ne garantuju za tačnost podataka. Manje-više, raspravu o nečemu što ne znamo šta je, ali koja može poslužiti da se opipa puls javnosti i eventualno operu ruke.

Vrhunac je tika-taka igra na relaciji Vlada Republike Srbije, Rio Tinto i Ustavni sud. Vlada poništi, Rio Tinto se žali, a onda vlada vrati. Tako smo opet dobili novu-staru Uredbu o primeni Uredbe o utvrđivanju Prostornog plana područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita “Jadar”, istog onog koji je prethodno bio ukinut u januaru 2022. nakon protesta građana, a čije ukidanje je Ustavni sud ukinuo i vratio loptu vladi koja ju je prosledila Rio Tintu. Ovim potezima je lopta ostala kod igrača istog tima, nije morala da ide u Skupštinu, gde ima igrača protivničkog tima. Očigledna instrumentalizacija Ustavnog suda u ovom slučaju, donošenje loše obrazložene odluke o ukidanju Uredbe Vlade i privilegovani tretman Rio Tinta pred Ustavnim sudom urušili su i ono malo poverenja da institucije u Srbiji rade svoj posao onda kada se umešaju politika i interesi velikih igrača.

Da vlast u Srbiji misli kako je ova priča gotova, govori i poseta nemačkog predsednika vlade Olafa Šolca i potpredsednika Evropske komisije za energetiku Maroša Šefčoviča, jer je došlo vreme dogovaranja i potpisivanja memoranduma i sporazuma. Kritična sirovina, litijum, toliko potrebna automobiskoj industriji Evropske unije, pre svega Nemačke, obezbeđena je. Da je tako, pokazuju i proračuni akademika SANU Bogdana Šolaje, koji pokazuju da je za planiranu prizvodnju automobila u Srbiji “dovoljno samo sedam odsto ili ukupno oko 800 tona od 11.400 tona litijuma, koliko su projektovani godišnji kapaciteti Rio Save”.

U ovom pogledu, razumljivo je zadovoljstvo evropskih i američkih političara i diplomata realizacijom ovog projekta, ali je teško razumljivo ponašanje predstavnika ovdašnje vlasti i njihovih satelita koji dugoročno uništavaju jedno područje, a reč je o poljoprivrednom zemljištu, rasprodaju prirodne resurse uz nejasne računice, raseljavaju stanovništvo, rizikuju ekološke katastrofe širih razmera i, ne najmanje važno, rizikuju duboke društvene podele i moguće društvene sukobe, čak i podele u vlastitim redovima. Veoma uticajni narodni poslanik Socijalističke partije Srbije i direktor “Srbijašuma” Igor Braunović, koji je izjavio da je “od litijuma do litija veoma tanka linija”, prošao je medijskog toplog zeca i pozvan je da da ostavku na sve funkcije.

Razlozi za ovakvu žurbu nisu pouzdano poznati, ali da je vlast očekivala ovakav razvoj događaja, možda i sve planirala, govori i potreba da se po svaku cenu učvrsti i konsoliduje vlast pre donošenja najvažnijih odluka i realizacije projekta. Srbija pre i posle iskustva sa Rio Tintom svakako neće biti ista – pitanje je samo koliko će to ići u prilog vlastima. Očigledno je da su očekivanja stratega vlasti suprotna i da će ovaj projekat, čak i ovako na silu izguran, naknadno legitimizovati, jer, kako kaže predsednik, tako je bilo i sa Beogradom na vodi, pa kad su ljudi videli kako to izgleda, bili su srećni što nisu uspeli da spreče gradnju.

Ono što predsednik ne pominje i ne vidi jeste institucionalna pustoš koju je već ostavio pokušaj realizacije ovog projekta. Sad znamo da imamo vladu koja piše neustavne uredbe i Ustavni sud koji radi i donosi odluke na daljinski upravljač ne poštujući čak ni vlastita pravila. Pitanje je treba li nam takva vlada i takav ustavni sud.

PREGRUPISAVANJA I PRELETANJA

Leto i vrućine su vreme i za različita pregrupisavanja. Već između decembra i juna, u dva izborna ciklusa došlo je ozbiljnih pregrupisavanja, i u vlasti i u opoziciji. O podelama u opoziciji mnogo je pisano, ali je u senci ostalo pregrupisavanje u vlasti i pregrupisavanje na relaciji opozicija-vlast. Nakon neuspeha formiranja pokreta čiji je cilj bio da objedini sve “državotvorne” političke snage, vlast je pribegla jednostavnijim potezima, sastavljanju jedne liste sa dojučerašnjim koalicionim partnerima i novim partnerima iz opozicije. Nakon decembarskih izbora profilisao se i novi partner, pokret MI Glas iz naroda, koji se odmah podelio na lojalnu i manje lojalnu struju.

Nakon junskih izbora, prilikom sastavljanja lokalnih vlasti, SNS je dobio još partnera iz opozicije, stranaka i pokreta koji su vodili opozicionu kampanju i uzimali glasove onih koji su mislili da glasaju za promenu vlasti. Ovom neravnopravnom partnerstvu priključili su se Narodna stranka, Marko Bastać i Čuvari Starog grada, Dejan Žujović i njegov pokret, kao najpoznatiji primeri. Sve ovo dosta govori o stanju unutar SNS-a, gubitku podrške i potrebi za rebrendiranjem, ali još više govori o veštini vlasti da sama sebi stvara opoziciju, stvarajući od izbora do izbora pometnju na političkoj sceni. Za to su potrebni ogromni resursi, ali i ozbiljan angažman državnih službi.

Ova pregrupisavanja, koja su još u toku, govore mnogo i o opoziciji. Svaki izborni ciklus nam donese neki transfer, neko “iznenađenje”. Na videlo izlazi važnost organizacije i ideja rasta organizacije zasnovana na privrženosti aktivista. Preskakanje ovog koraka i oslanjanje isključivo na medije, preuzimanje kadrova ili popularnost lidera i poznatih ličnosti najčešće ne daje očekivane rezultate, ponekad daje jednokratne uspehe, ali se tako teško može izvojevati pobeda nad ovoliko moćnim protivnikom koji na raspolaganju ima, i spreman je da ih zloupotrebi, sve državne institucije, najrazličitije organizacije koje finansira, medije i raspolaže ogromnim resursima pomoću kojih može da imenuje i postavlja, plaća, kupuje, zapošljava, preti, ucenjuje, medijski blati i izmišlja afere, da ne nabrajam.

Da biste se suprostavili svemu tome, potreban je veliki broj ljudi u koje se možete pouzdati i koji će odoleti izazovima i iskušenjima ili će raditi uprkos njima. To nisu ljudi koji se mogu pronaći u prevozu ili na ulici, koji su kivni na vlast zato što im se zamerila, nisu ni ljudi koji imaju bogato političko iskustvo ali još nisu pronašli pravu partiju za sebe i koji svaku sledeću partiju vide kao novu šansu. Najčešće to nisu ni uspešni profesionalci ili javne ličnosti van organizacija, jednom nogom u politici, kojima je potrebna radna snaga za ostvarenje svojih ideja. Da ne bude zabune, svi ljudi su važni i velika pomoć i bez njh uspeh ne bi bio moguć, ali pre toga moraju da postoje oni koji su spremni da nose žute prsluke, crtaju i drže transparentne, dele letke, prevoze sve svojim automobilima, angažuju rodbinu i prijatelje i troše svoj socijalni kapital. Kada ste u opoziciji, ne može sve to da se plati, a vlast uvek može više.

U ovom kontekstu, zanimljivo je da je u tekućim opozicionim pregrupisavanjima, Zeleno levi front partija koja je od mnogih ocrnjena i označena kao razbijač opozicionog jedinstva i jedinstvenog fronta borbe protiv režima Aleksandra Vučića. Ali reč je o retkoj partiji koja se, ni kao partija niti kao pokret i inicijativa Ne davimo Beograd, nije delila i cepala, koja nije imala preletače, čiji funkcioneri nisu privatno ili u četiri oka sedeli i dogovarali se sa visokim predstavnicima vlasti, koja u svojim redovima nema “iskusnih” političara sa kontroverznom karijerom, koja nema bogate finansijere i čiji aktivisti su bezbroj puta dobrovoljno i besplatno radili za sve. I nastaviće da se organizuje i deluje na ovaj način.

CRTANJE LINIJA

Potencijalno najdalekosežnija stvar koju vlast ovog leta hoće da uradi jeste novo iscrtavanje linija ko je je prihvatljiv politički akter na sceni a ko ne. Svesrpski sabor, formiran tokom toplotnog udara 8. juna ove godine, doneo je “Deklaraciju o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda”. Tekst deklaracije je po sebi beznačajan, loše napisan i pun praznih i neobavezujućih fraza. Važnije od samog teksta jeste šta vlast sa ovom deklaracijom želi da uradi.

Najpre, nju je već usvojila Skupština Republike Srpske, a planirano je i njeno letnje usvajanje u Skupštini Republike Srbije. Ne zna se još da li će ići zajedno sa nekom od deklaracija o Srebrenici koje su predložili Marijan Rističević i NDSS. To je prilika da se još jednom uspostavi uvek korisna “patriotska” linija koja preseca, pre svega, opoziciono političko telo. Ovim će vlast još jednom pokušati da utvrdi i proširi vlastito tumačenje starije i novije srpske istorije i tradicije i da da smernice obrazovnom sistemu koje su to vrednosti koje treba promovisati, i da zacementira to stanje na duže vreme. Oni koji se ne uklapaju, koji nisu konzervativna nova desnica, ispadaju iz igre.

Drugo, ovim se formira jedno natpolitičko telo u kome učestvuju odabrani, nalik na feudalne staleške skupštine i time obezbeđuje još jedan forum za plasiranje svoje politike i generisanje podrške preko crkve, obrazovnih institucija i svesrpskih projekata. Ova elitistička forma urušava ulogu formalnih političkih institucija, a njihova velika prednost jeste što je samo deo biran na izborima, sve druge imenuje sam sabor i po volji sabora. Ovo je opasna ideja koja Srbiju vodi daje od demokratije i rešavanja ozbiljnih problema, jer svi problemi moraju biti nacionalizovani u svesrpskom ključu definisanom na sverspskom saboru. Srećna okolnost jeste da ovakvi projekti, u poslednje vreme, ne idu baš od ruke predsedniku Srbije.

Autor je Narodni poslanik ZLF