Ko validira, profitira

Pre izvesnog vremena promenio sam automobil i posle nekoliko meseci vožnje učinilo mi se da kilometar sat, takozvani odometar, pokazuje da prelazim više. Auto nije nov, posumnjao sam da se neko “igrao” kompjuterom da bi smanjio kilometražu ili utisak o potrošnji, pa sam primenio jednostavan test. Na Gugl mapama sam odredio neku putanju, ustanovio udaljenost i onda se odvezao do tamo i uporedio podatke. Sve je bilo kako treba. Taj proces se zove validacija i mogao je da je obavi i kompjuter u servisu, ali ja se ne bih smirio dok se lično ne uverim.

Validacija je najveća brana da veštačka inteligencija preuzme većinu poslova koje trenutno rade funkcionalno pismeni i srednje do visoko obrazovani ljudi. Upravo su oni prvi na udaru jer VI najveće uspehe ima u pisanju i prevođenju, bilo da se radi o poslovnoj korespnodenciji ili softveru. Mašine su sposobne da u sekundi izbace više stranica smislenog teksta ili vrlo kvalitetnog prevoda, uz jednu ozbiljnu falinku. Nesposobne su da otkriju đavole u detaljima. I zato moraju biti pod striktnom kontrolom živog čoveka, to jest validatora. Koliko god sistem da unapredimo i automatizujemo, pre nego što rezultat rada VI pustimo u promet, neko to mora da prekontroliše.

Dobar primer je baš prevođenje, profesija koja bi ubrzo nestala da nam nije potrebna validacija. Jer najnoviji modeli čet botova ne samo da brzo i veoma dobro prevode velike količine teksta već mogu i naš glas da prevedu u glas na stranom jeziku u vremenu bliskom realnom. Dakle, ugroženi su i konsekutivni prevodioci, oni koji prevode na konferencijama ili u televizijskim prenosima.

Mašinsko prevođenje došlo je do izuzetno visokog nivoa preciznosti. Kada se radi o formalnom jeziku, kakav se koristi u diplomatiji ili sudovima, moglo bi se reći da je gotovo savršeno, nešto teže se snalazi sa kreativnim pisanjem. Međutim, niko nije spreman da automatski preveden pravni dokument, recimo neki ugovor, potpiše bez dodatne kontrole od strane stručnog lica, najčešće advokata. Ono što kompjuter ubrzava je fizički deo posla, čitanje, prekucavanje, traženje dobrih reči za prevod. Ali na kraju neko ko je dovoljno verziran mora da uporedi original i prevod i potvrdi da je posao urađen valjano. Ili da ispravi nepravilnosti. Taj proces sada traje znatno kraće nego kada su sve radili ljudi, ali i dalje zahteva određeno vreme koje se ne meri u sekundama, verovatno ni u minutima.

Zaključak je da uz svu silu veštačke inteligencije, koja će s vremenom postati još silnija, moramo intenzivno da školujemo prevodioce koji će moći da je nadgledaju. Tačno je da će jedan prevodilac sada biti mnogo efikasniji i da će uz pomoć veštačke inteligencije višestruko ubrzati svoj posao, ali to mu neće doneti više slobodnog vremena već mnogo više posla, podjednako plaćenog kao i do sada. To što važi za prevodioce važi i za sve druge profesije. Gde god neki proces prepustite kompjuterima, moraćete da zaposlite i čoveka da ih kontroliše ili makar da bude odgovorno lice koje će zaglaviti kaznu ako mašina zabrlja u njegovoj smeni.

Ukratko, veštačka inteligencija ima funkciju lifta ili pokretnih stepenica, može nam olakšati naporan posao, ali i dalje moramo da budemo sposobni da se sami popnemo kuda treba ako nestane struje ili se nešto pokvari. Plus ćemo morati da budemo veoma fit, jer će se stepenice produžiti.