Upravo je završen najčudniji prolećni raspust u Srbiji. Tokom desetak prazničnih dana prošli smo čitav niz godišnjica i državnih i verskih praznika, uz prateći medijski rolekoster.
Obeležili smo Prvi maj, zatim godišnjicu ubistava u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju, oni stariji su se prisetili i godišnjice Titove smrti, usledio je Vaskrs i konačno, Đurđevdan.
Na malim ekranima pomešalo se profano i duhovno, post i ćevapi, sindikati i popovi, duboka tuga i euforično slavlje. Predsednik je dodatno zgusnuo raspored kada je predložio (čitaj naredio) da se nova vlada mandatara Vučevića izglasa u Skupštini upravo tokom neradnih dana. To je u ovaj kolažni program unelo nezaobilaznu dozu dnevne politike, a poslanici su radili i tokom praznika. Ovim je biračima pokazano kako vlast radi dok građani spajaju po deset neradnih dana. Ubacivanje nove medijske teme smanjilo je fokus pažnje na neprijatno podsećanje na “Ribnikar”, Dubonu i Malo Orašje, ali i na proteste građana koji su u velikoj meri oblikovali današnju opoziciju.
Ekspoze je bio podugačak, cirka tri sata brzog čitanja, a Vlada Srbije ima 31 člana, od kojih su pet ministri bez portfelja. U sali nije bilo dovoljno stolica za sve pa su uneta dodatna sedišta. U sastavu je vidljiva reciklaža kadrova, a zanimljivo je da su nekoliko dana u različitim informativnim programima neki ljudi studiozno raspravljali o kadrovskim rešenjima procenjujući da li u zbiru Vlada preteže ka Zapadu ili Istoku. Nisam siguran da je tu neko apotekarski merio ministre, baš kao što je sve teže posle tri ekspozea Ane Brnabić, pa kvantnog skoka i Ekspa 2027. smisliti nešto novo za budućnost Srbije. Teško je posle letećih automobila naći dovoljno mašte za nove vizije.
Čak ni incidenti u Skupštini nisu novi ni originalni jer su se sveli na borbu oko plakata između nestrpljivog Bore Novakovića iz opozicije i neumornog Kene koji će uvek prvi da skoči na plakat, jer on je sada vlast.
Novi premijer je čak malo i plagirao pa je svoju buduću politiku prema susedima opisao izrazom “novi optimizam” previđajući da se građanski pokret istog imena već 20 godina zalaže za prevazilaženje nasleđa 90-ih godina kada smo se i zakrvili, ne samo sa susedima već i međusobno. Ukoliko vam je ministar u vladi Vulin, plašim se da od optimizma, starog ili novog, nema ništa.
Usledila su dva dana podsećanja na ubistva i zločine od kojih se još nismo oporavili. Emitovane su dokumentarne emisije, prvenstveno mislim na one na RTS-u, gde smo se podsetili na živote dece i mladih ljudi koji su zbrisani u dva bezumna čina, a pojavila se prvi put nada da će roditelji žrtava uz pomoć multidisciplinarnog tima uspeti da nađu pravi način da se sačuva sećanje na žrtve i njihove živote. Nije, dakle, u pitanju samo izgradnja memorijalnog kompleksa već izgradnja nove i drugačije kulture sećanja.
Onda smo stigli do Uskrsa. Poslanice, sada već po običaju, daje patrijarh, ali i Predsednik, pa premijer, mnogi ministri, a oglasio se i Dodik. Svoju poslanicu na temu večnog života i trijumfa nad smrti dao je čak i Željko Mitrović, u kratkoj ali nejasnoj paraboli o “predavanju jačem”. Priznajem da nisam dostojan dubine njegove misli, ali sam siguran da Milanu Mladenoviću ne bi bilo preterano drago što mu pesme obrađuje i izvodi vlasnik Pinka. Kada je Mitrović zaradio na berzi, obradio je Novac u rukama, a za Vaskrs je to bio valjda Krug. Priznajem da sam prvi put pomislio kako je restriktivna politika upotrebe Balaševićevih pesama koju sprovodi njegova porodica zaista svrsishodna. I to je takođe briga o nasleđu i kultura sećanja.
Ovogodišnji TV program tokom Ukrsa ipak je radikalno drugačiji. Svake godine tu je prenos liturgije, dopisnici se javljaju iz domova gde za trpezom sede gosti, gledamo tucanje jajima, pozdravljanje i reviju narodnjaka. Ove godine su Pink i Informer od hrišćanskog praznika napravili medijske vašare i privatnu žurku. Pink je na jedinstven način pokazao spoj estrade, politike, političke propagande i biznisa u privatnom izdanju rijaliti programa Jovane Jeremić. Falio je samo Vučić, on je pokazivao šarena jaja na društvenim mrežama. Bio je tamo ministar Ivica, a bila je i ministarka Milica, uz punu sofru onih stručnjaka što šetaju od jednog do drugog državnog ili paradržavnog kanala. Estradna umetnica i rijaliti učesnica Zorica da izvinete Marković, čuvena po rečenici “ima da ti se userem u život”, plivala je obučena u bazenu, dok su pevaljke ostale na suvom. TV Informer je prigodno emitovao snimak prošlogodišnje žurke u selu Rosići, pod šatorom sa pevaljkama i gazdom, sa celokupnim imaginarujumom od Kapetana Dragana do Kije Kockar. Uskrs je dobio potpuno novu medijsku reprezentaciju koja je potpuno izmeštena iz duhovne sfere, postao je prilika da se vladajući establišment pokaže gledaocima, da ne kažem biračima, vernom narodu, ali i konkurenciji unutar vlasti. Što veći cirkus napravite, veća će biti gledanost, a to onda znači i veći politički rejting.
Uskrs tako postaje, poput srpske nove godine, sve više svetovna žurka, nekakvo narodno veselje gde je samo važno biti viđen. Medijska slava, na kojoj ni domaćin u zdravici ne može da nabode da l’ se Hrist rodio ili vaskrsao. Samo veselo.
