Kakvu pouku šalje nacionalna čitanka?

...

Naša škola već dugo nema definisanu ideju postojanja, kao što ni naše društvo i država nemaju već 34 godine kulturni obrazac. Ne postoje obrazovni i vaspitni cilj za sve to vreme. Škola ne zna kakvog građanina treba da stvori, po kakvom obrascu, po kakvom uzoru.

Svaka država na prvo mesto postavi profil građanina kakvog treba da stvori od svoje omladine, kakav sistem vrednosti treba da usvoji od prvog dana škole, kao opšte načelo koje zadrži i kad učenik sutra postane obrazovan čovek bilo kog zanimanja i bilo koje stručne spreme. To nije ideologija već moralni kodeks. To nije skup fraza, već stvarni osećaj koji će imati od prvog razreda osnovne škole do četvrtog razreda srednje. Pogledajte zakletve učenika iz 1881, 1911, 1914, 1934, 1964, 1984… Poslednji je zakletvu polagao pionir 1990, ta zakletva je bila skoro ista kao zakletva u kneževini ili kraljevini Srbiji sto godina ranije, obaveza da postane dobar čovek, vredan, savestan, pošten, moralan, koristan član društva i budući građanin koji će voleti i poštovati svoje drugove, roditelje, kolege na poslu i svoju zemlju. Itd, itd…

Tada je škola u Srbiji imala ideju postojanja, kao što ih imaju sve škole na svetu i danas – osim u Srbiji, gde je ideja škole izgubljena pre više od tri decenije. Ne znamo zašto škola postoji i šta ona treba da stvori. Kakve vrednosti da usadi detetu? Kakvog građanina da vaspita i stvori? Po kojim vrlinama treba da se prepoznaje kao uzoran građanin. Šta treba da voli. Koji sistem vrednosti da poštuje? Koja načela?

Bez tog temelja nema ni ideje škole ni škole u pravom smislu reči. Bez ideje ostaje samo improvizacija “nečega” što niko ne zna šta je i stihijsko odlaženje u školu i učenika i nastavnika jer “tako treba”, po inerciji. Šta treba? Šta je suština škole? Odavno su svi zaboravili da takvo pitanje uopšte postoji. Takvo pitanje može čak izazvati čuđenje kod nekih ljudi. Bez ideje škole nema ni škole, kao što bez ideje bilo čega ništa i ne postoji. Ni biljka, ni čovek, ni država, ni škola… Zašto postoji škola? Ne postoji samo zbog diplome, diploma je formalnost. Škola ima misiju. Obrazovni sistem ima misiju. Na omladini počiva svaka država i njena budućnost, svako društvo, na školi počivaju buduća pokoljenja. Kakvu omladinu stvaramo kroz naše škole?

Tako je i sa Nacionalnom čitankom… Ona još uvek nema ideju postojanja, kao što ni društvo koje bi je stvorilo odavno nema kulturni obrazac. Koje vrednosti treba da usadimo budućim građanima a sadašnjim učenicima? Šta mi očekujemo od sadašnje omladine? Šta očekujemo od budućih generacija? Kakvo društvo treba da stvore? U kakvom društvu rastu sada i razvijaju se? Kakva su staleška određenja našeg pseudodruštva? Koji su statusni simboli najvišeg staleža u Srbiji? Ko čini naše društvo? Građani ili političke stranke? Građani ili ideološki podobni pojedinci? Koje su zajedničke vrednosti našeg društva? Imamo li mi danas razvijeno društvo kao što smo ga imali pre tri i po decenije? Šta je i na čemu počiva sistem vrednosti našeg društva? Po kom kulturnom obrascu je nastao sistem vrednosti koji se danas neguje? Zbog čega je najveći uspeh naše omladine kad stasa i odraste da pobegne iz ovakvog društva? Iz zemlje. U bilo koju drugu zemlju, na drugi kontinent ako treba. To su pitanja na koja treba odgovoriti pre nego što se pristupi pisanju nacionalne čitanke.

Društvo se stvara samo unutar države, unutar pravnog sistema i društvene zajednice koja se zove zemlja ili država. Društvo stvara država, a ne etnos, etnos nema jasno definisane teritorijalne granice i pravnu verifikaciju svog predstavničkog tela u međunarodnim odnosima koje se zove država. Narod bez države nije međunarodni subjekat. Otuda je država najveća tekovina svakog naroda. Kad se stvori država, uređuje se društvo. Svaki čovek ima državu u kojoj živi i koju mora da poštuje, njen sistem vrednosti, njenu kulturu i njene zakone. Etnos, uprkos negovanju tradicije, ima razuđen sistem vrednosti u zavisnosti od kulture i države u kojoj živi. Nijedan narod na svetu ne živi samo u jednoj državi niti ijedan narod na svetu ne živi sam u državi. Nisu ni u Jugoslaviji svi Srbi živeli u jednoj državi, ali jeste ogromna većina (u Rumuniji i Albaniji ostalo je po sto hiljada Srba posle 1918. godine). Ali su Srbi imali svoju državu, od prve polovine XIX veka i imaju je i danas.

Koje vrednosti čine dobrog građanina jedne zemlje, bilo koje zemlje na svetu? Da li su te vrednosti univerzalne?

Koje vrednosti čine dobrog Srbina?

Ko je glavni junak (imenitelj) naše nacionalne čitanke? Država ili narod? Društvo ili etnos?

Kakvu pouku šalje nacionalna čitanka? Kakvog građanina treba da pouči i vaspita takva knjiga? Šta očekuje od njega kad stasa u budućeg građanina? Kakva je osnovna poruka nacionalne čitanke? Kome se ona obraća? Građaninu Srbije ili Srbinu? Ko čini naše društvo: građani Srbije ili Srbi?

Ako nemamo odgovore na ta pitanja, teško ćemo stvoriti nacionalnu čitanku. Nećemo znati ni za koga je stvaramo, ni po kom kulturnom obrascu, ni kakve vrednosti ona treba da propoveda budućim naraštajima.

Ili ćemo sve to stvoriti stihijski jer “tako treba”, bez ideje, kakva god da ispadne, kao što ni naša škola ni ceo obrazovni sistem nemaju ideju postojanja, bez ikakvog kulturnog obrasca i postoje “kakvi god da su”.

Autor je istoričar i pisac