Kako je i zašto propao USAID

Leto, avgust, 2024 godina. Ležim pod temperaturom, kovid me je oborio, ali sve što čekam je da mi se telo smiri, da prestane kljucanje u glavi pa da mogu da nastavim bindžovanje serije Problem tri tela. Ako ništa drugo, svet u seriji se urušava još gore nego ovaj moj, u mojoj zemlji i gradu. Apokalipsa, totalni kolaps. Možda je to jedini način da čovek oseti utehu – gledaš kako se sve raspada na ekranu i misliš: okej, kod mene nije baš toliko loše, iako hoće da kopaju rudnik.

Pet meseci kasnije. Zima, januar, 2025 godina. Subota. Budim se s nelagodnim osećajem u stomaku, mučnina mi se popela do grla. Možda od umora, možda od svega što se nakupilo. Veliki studentski protest je prošao, ali ono što dolazi tek počinje da se oseća u vazduhu. Trčim u kupatilo, oslanjam se na lavabo, duboko dišem. Telefon vibrira. Pogledam ekran – poruke, mejlovi. U njima čitam kraj jedne epohe. Novi/stari predsednik SAD odlučio je da prestane da pomaže svetu. Eto, tek tako, može mu se. Amerika se povlači.

Kada je šezdeset godina ranije tadašnji predsednik Džon F. Kenedi osnovao USAID (Agencija Sjedinjenih Američkih Država za međunarodni razvoj), ideja je bila jasna – međunarodna pomoć nije samo čin dobre volje – iako su postulati postavljeni tako – već i strateška investicija u stabilnost sveta. Amerika je odlučila da bude predvodnik, podrži demokratske institucije, pomogne zemljama u tranziciji, ranjenim društvima i gladnim ljudima. Decenijama je taj sistem funkcionisao, a sada, dok gledamo kako je u trenu prestala i srušila se kao kula od karata pomoć koja je pružana celom svetu i kako su se zatvorili projekti koji su oblikovali društva i štitili osnovna ljudska prava, ostaje samo jedno pitanje – šta dolazi posle?

Neki od nas koji su radili u ovom sektoru znaju da ovo nije bio običan posao. Nije se svodio na puko sedenje u kancelariji i popunjavanje izveštaja. Godine su prolazile na terenu, u suočavanju s realnim problemima i birokratskim preprekama koje su gušile svaku pravu promenu. To su bili meseci i godine u kojima je borba sa sistemom, otporima i cinizmom postajala svakodnevica. I možda je najteže bilo gledati kako se sistem ne menja nabolje, već kako oni koji znaju da manipulišu postavljaju temelje uspeha, dok oni koji se bore za promene bivaju gurnuti na margine.

Pored toga, često smo se suočavali s etiketama “stranih plaćenika” ili “domaćih izdajnika”, čak i od dela društva za koje smo verovali da ima kritički pristup. Oni koji bi trebalo da podrže promene često su postajali najveća prepreka, gledajući nas kao pretnju a ne kao ljude i podršku koja se bori za demokratiju i ljudska prava.

Kako smo došli do ovoga? Danas smo svedoci uspona desnice u celom svetu. Desničarske stranke ne samo da osvajaju glasove već postaju dominantne sile u mnogim državama. U Nemačkoj, AfD se probija i među mladima, u Francuskoj je Le Pen sve bliža vlasti, Italijom vedri i oblači Salvini, a Orban u Mađarskoj već godinama drži konce moći. Trampova pobeda 2016. bila je samo najglasniji signal da svet ide udesno. Nije to više neka izolovana pojava – ovo je trend koji traje i koji menja političku sliku sveta. Ovakvim događajima ne gubimo samo političku borbu – gubimo i institucije, nezavisne medije, organizacije za zaštitu ljudskih prava. Svedočimo kako je jednim potpisom nestalo sve ono što je decenijama građeno.

Ako mislimo o odgovornosti, ovo nije samo ogovornost populista. Ovo je i rezultat godina, pa i decenija kompromisa, godina izbegavanja sukoba, godina birokratskih kalkulacija.

Kada politički kompromisi ne uzimaju u obzir dugoročne posledice, mogu proizvesti ozbiljne ekonomske i društvene krize. Tokom administracije Bila Klintona, saradnja s republikancima dovela je do deregulacije finansijskog sektora, što je prema mnogim analitičarima doprinelo finansijskoj krizi 2008. Dokumentarac Majkla Mura “Fahrenheit 11/9” pruža uvid u ove događaje i njihove posledice.

U tom smislu, možemo da postavimo niz pitanja: Koja je to tačka u Americi dovela do toga da se demokrate približe republikancima tako da njihova saradnja postane pogubna za ceo svet? Kada su međunarodne organizacije prestale da budu pokretači promena i postale administrativni aparati? Kada su projekti počeli da se pišu tako da nikome ne smetaju? Kada je pragmatizam zamenio principe, uverenja i vrednosti u humanitarnom delovanju? Iako je u međunarodnim organizacijama bilo i slučajeva korupcije, koji su se u pojedinim trenucima činili kao cena za “više ciljeve”, važno je naglasiti da nisu svi u tom sektoru bili deo tog problema. Uvek su postojali primeri organizacija koje su radile pošteno, sa jasnim ciljevima i vizijama, koje su se trudile da nađu odgovorne i transparentne načine za realizaciju svojih misija. Nažalost, dok je sistem postajao sve teži, a administracija i tehnički izveštaji sve važniji, sve više je bilo onih koji su se umesto na konkretne promene fokusirali na birokratske zahteve. Zbog toga su mnogi izvan sistema ostajali bez odgovarajuće podrške.

Ako postoji prelomni trenutak, možda je to ovaj. Možda je ovo prilika da se nevladin i neprofitni sektor vrati svojim korenima – da ponovo postane glas onih kojima je zaista potreban, a ne samo alat u rukama donatora. Ako sada ne pronađemo alternativne načine finansiranja, ako ne smislimo kako da održimo ono što je godinama stvarano, sve će pasti u ruke onih koji demokratiju vide kao problem. Ili je sve već palo?

Istorija nas je više puta podsećala – vakuum moći nikada ne ostaje prazan. Kada progresivne snage ostanu bez podrške, na njihovo mesto dolazi talas populizma, nacionalizma i autoritarizma. Kada svet ignoriše znakove upozorenja, cunami destrukcije postaje neizbežan. Možda će tada, kada taj cunami pogodi Afriku, Latinsku Ameriku, Aziju, i priroda nas ponovo upozori na sve moguće načine, svet shvatiti koliko je međunarodna pomoć bila ključna. Možemo da uzmemo samo očigledne primere zemalja koje su pogođene povlačenjem međunarodne pomoći. Avganistan: nakon povlačenja NATO snaga 2021. godine, mnoge zemlje su smanjile ili obustavile pomoć, što je dovelo do humanitarne krize; Sirija: smanjenje međunarodne pomoći tokom građanskog rata pogoršalo je humanitarnu situaciju i otežalo obnovu zemlje.

Da li imamo kapacitete da počnemo da razumemo da povlačenje sa globalne scene nije donelo stabilnost već haos. Možda ćemo shvatiti da će ovaj haos doneti i sve dublje podele, marginalizaciju, diskriminaciju, seksizam, femicide, trgovinu ljudima i gušenje slobode medija. Jer, kada se nezavisni mediji stisnu, a društva postanu nesklona inkluziji, opstanak demokratije postaje ugrožen.

Ako bi se vodili teorijom, iako populizam sam po sebi ne znači fašizam, populističke ideje u određenim okolnostima mogu otvoriti vrata autoritarnim režimima, koji, ako se ne kontrolišu, mogu razviti karakteristike slične fašizmu. Tu jasno možemo da damo primer kako populistički lideri preuzimaju vlast uz obećanja o “narodnoj volji”, samo da bi kasnije tu istu volju oblikovali po svom nahođenju. Erdogan je u Turskoj krenuo kao reformator, ali je s vremenom zatvorio medije, smanjio prava opozicije i praktično oblikovao sistem po meri sopstvene moći. Slični obrasci viđaju se i drugde, jer populizam često ne staje na obećanjima – on traži kontrolu. Potencijalno, kasnije, neće više biti važno da li imamo ljude koje oslovljavamo sa “oni”, jer fašizam ne bira. Tu teorija pada na ispitu. Da li smo ona, on, oni, ili mačka, pas, neće biti važno.

Iako nam je možda apokalipsa iz serije postala stvarnost, još nije gotovo. Još uvek postoje ljudi koji ne odustaju. Ljudi koji znaju da demokratija nije puki birokratski pojam, već stvarna borba do zrelog društva. Ljudi koji neće spustiti ruke.

Kod nas su se desili studenti, ti mladi ljudi koji su nam dali nadu. Nadu da ne odustanemo od sebe, od njih, od života, a to nikada nije bila, niti će biti opcija.