Kada se pravo na tužbu pretvori u oružje protiv medija

...

“Ako sloboda uopšte nešto znači,
onda znači pravo da se ljudima kaže ono što ne žele da čuju.”

Džordž Orvel

Sloboda izražavanja predstavlja jedan od osnovnih temelja demokratskog društva. Ona je zaštićena Ustavom Republike Srbije, kao i brojnim međunarodnim dokumentima. Ipak, kao i mnoga druga prava, sloboda izražavanja nije dovoljna ako ostane samo proklamovana. Da bi bila stvarna, ona zahteva stalnu zaštitu, kao i aktivan odnos pojedinaca i društva u celini prema njenom očuvanju.

Tokom vremena korišćeni su različiti mehanizmi kojima se sloboda govora nastojala ograničiti ili obesmisliti. Pojedinci koji javno istupaju i koriste pravo na slobodu izražavanja to, po pravilu, ne čine radi zaštite sopstvenog interesa, već u cilju zaštite javnog interesa. Novinari, borci za ljudska prava, ekološki aktivisti i aktivisti za zaštitu prava potrošača obraćaju se javnosti kako bi doprineli zaštiti opštih dobara ili unapređenju prava čitave zajednice. Njihovo delovanje je, po svojoj prirodi, usmereno ka opštem interesu. Kada se pritisak na takve pojedince vrši pokretanjem sudskih postupaka, tada se može govoriti o SLAPP tužbama.

Sloboda izražavanja, međutim, nije jedino pravo koje uživa ustavnu i međunarodnu zaštitu. Lica o kojima se govori u javnosti imaju pravo na zaštitu dostojanstva ličnosti, odnosno na zaštitu časti, ugleda i privatnosti. Između ovih prava ne postoji hijerarhija. U svakom konkretnom slučaju sud ceni kojem od suprotstavljenih prava će dati prednost. Pravo na pristup sudu radi zaštite dostojanstva ličnosti predstavlja legitimno i važno obeležje demokratskog društva. Upravo zato se postavlja pitanje kako pravo na podnošenje tužbe može biti shvaćeno kao napad na slobodu izražavanja.

Odgovor se nalazi u cilju zbog kojeg se određeni sudski postupci pokreću. Kod SLAPP tužbi cilj nije ostvarivanje pravde, već uvođenje pojedinca u sudski postupak. Namera nije pobeda na sudu, već iscrpljivanje: finansijsko, profesionalno, psihološko, fizičko…

Samo učešće u sudskom postupku za većinu ljudi predstavlja izvor neprijatnosti i stresa. Sudski postupak je formalan, odvija se kroz unapred propisane faze i traje određeni vremenski period. On neizbežno podrazumeva troškove, bez obzira na procesnu ulogu stranaka, pri čemu strana koja izgubi spor snosi i troškove suprotne strane. U krivičnim postupcima ove posledice mogu biti još ozbiljnije. Za pojedina krivična dela predviđena je mogućnost izricanja kazne zatvora, dok se prema učesnicima u postupku mogu primenjivati i mere prinude radi obezbeđenja njihovog prisustva pred sudom. Ma koliko bili sigurni u uspeh u sporu, sama mogućnost nastupanja ovako ozbiljnih posledica vrši ozbiljan pritisak na pojedinca. Sud tako postaje sredstvo za psihički pritisak, izazivanje stresa, finansijsko iznurivanje.

ŠTA MOŽEMO URADITI PO OVOM PITANJU

Formalno posmatrano, i u postupcima koji imaju obeležja SLAPP tužbi sud primenjuje zakon. Sud vodi postupak radi zaštite nečijeg prava na poštovanje dostojanstva ličnosti. Međutim, sud je dužan da prepozna trenutak u kojem se zakon koristi suprotno svojoj svrsi. Zloupotreba prava na tužbu nije nova pojava, ni u teoriji prava, ni u sudskoj praksi. Ona postoji i u klasičnim građanskim sporovima.

Međutim, posledice zloupotrebe prava u slučaju SLAPP tužbi imaju drugačiji, sistemski karakter. One nisu štetne samo po pojedinca koji je tužen, već po društvo u celini. SLAPP tužbe ne ciljaju samo pojedince već samu ideju javne debate i učešća javnosti u zaštiti javnog interesa. Kada se kritičko mišljenje sistematski izlaže riziku sudskih postupaka, nastaje tzv. “hladeći efekat”: ljudi se autocenzurišu, povlače i ćute. U tom smislu, SLAPP tužbe nisu privatni sporovi. One predstavljaju politički mehanizam jer utiču na to ko sme da govori, o čemu i pod kojim uslovima.

Sud koji pasivno prihvata svaku tužbu kao “još jedan spor” rizikuje da postane instrument u gušenju javne rasprave. Nasuprot tome, sud koji ume da prepozna zloupotrebu i da na nju reaguje štiti ne samo pojedinca, već i demokratski poredak. To nije aktivizam. To je odgovorno sudovanje.

Ovaj fenomen prepoznat je kako u praksi Evropskog suda za ljudska prava tako i na nivou Evropske unije i Saveta Evrope.

Evropska unija je 2024. godine usvojila Direktivu protiv SLAPP tužbi. Sama činjenica da je takva direktiva doneta potvrđuje da se pravo na tužbu može zloupotrebljavati na način koji ugrožava osnovne demokratske vrednosti. Direktiva polazi od jednostavne, ali suštinske ideje: sudovi moraju imati alate da u ranoj fazi prepoznaju i odluče o očigledno neosnovanim tužbama pre nego što one proizvedu štetne posledice. Iako se direktiva formalno odnosi na slučajeve sa prekograničnim elementom, njena poruka je mnogo šira: pravosuđe ne sme biti neutralno prema zloupotrebi sopstvenih mehanizama.

Sličnu poruku šalje i Preporuka Saveta Evrope, koja se odnosi na sve njegove države članice. Ovaj dokument poziva sudove i zakonodavce da razviju jasne kriterijume za prepoznavanje SLAPP tužbi i da aktivno štite slobodu izražavanja i učešće javnosti u pitanjima od opšteg interesa.

Oba međunarodna instrumenta predviđaju obavezu uvođenja mehanizama za rani odbačaj, odnosno odbijanje očigledno neosnovanih tužbi. Međutim, podjednako važni, a u pojedinim slučajevima i važniji, jesu mehanizmi kojima se sprečavaju taktike odugovlačenja postupka, obezbeđuje naknada troškova žrtvama SLAPP tužbi, omogućava prepoznavanje žrtava SLAPP-a i ostvarivanje prava na naknadu štete.

Cilj onoga ko podnosi SLAPP tužbu jeste da sudski postupak traje što duže. Zbog toga se tužba često koncipira tako da ne sadrži očigledno neosnovan zahtev. Ovo je naročito izraženo u sporovima protiv medija. Tekstovi koji se bave temama od javnog interesa često su rezultat opsežnog istraživačkog rada, korišćenja velikog broja izvora i višestruke provere informacija. Takvi tekstovi se potom napadaju ozbiljno pripremljenim i obimnim tužbama. U takvim situacijama neće biti uslova za rani odbačaj ili odbijanje tužbenog zahteva, već je sprovođenje postupka neminovno.

Upravo tu dolazi do izražaja ključna uloga suda. Sud je dužan da prepozna da li postoji zloupotreba ne samo prava na podnošenje tužbe, već i pojedinih procesnih prava. U sudskoj praksi nije retka situacija da stranke izbegavaju prijem pismena, neopravdano izostaju sa ročišta ili pribegavaju različitim oblicima odugovlačenja. Međutim, kod SLAPP tužbi situacija je često obrnuta: tužilac je taj koji primenjuje strategije odugovlačenja, sa ciljem da tuženog što duže zadrži u sudskom postupku. Uloga suda je da takve zloupotrebe prepozna i spreči.

Kako bi sud mogao da identifikuje postupke u kojima postoji rizik od zloupotrebe procesnih pravila, Preporuka Saveta Evrope sadrži indikatore koji ukazuju na to da je reč o SLAPP tužbama. Ovi indikatori predstavljaju praktičan alat koji može značajno pomoći sudijama u svakodnevnom radu. Korišćenjem ovih indikatora sud će da prepozna predmete u kojima postoji opasnost da će tužilac da zloupotrebljava svoja prava, a što je sud dužan da spreči.

DA LI NAM JE POTREBAN POSEBAN ZAKON

U ovom trenutku nije nužno donošenje posebnog zakona kako bi se sudovi efikasno suprotstavili SLAPP tužbama. Postojeći pravni okvir već sadrži mehanizme koji, ako se dosledno i odgovorno primenjuju, omogućavaju prepoznavanje i sankcionisanje zloupotreba.

Zakon o parničnom postupku jasno propisuje obavezu suda da spreči i kazni zloupotrebu svakog procesnog prava. Ta obaveza ne predstavlja izuzetak, već jedno od osnovnih načela postupka. SLAPP tužbe upravo se i zasnivaju na zloupotrebi procesnih ovlašćenja, zbog čega sud već danas ima zakonsko ovlašćenje da na takvo ponašanje reaguje.

Posebno značajan prostor za unapređenje prakse postoji i po pitanju načina obračuna troškova postupka u sporovima koji su po svojoj prirodi sporovi za naknadu nematerijalne štete. U skladu sa sadašnjom praksom, tužiocu koji istakne izuzetno visok novčani zahtev, a u postupku ostvari minimalan uspeh, uprkos samo delimičnom uspehu, priznaju se gotovo puni troškovi postupka. Takav pristup može podstaći upravo onu vrstu procesne strategije koja je karakteristična za SLAPP tužbe. Promena prakse kod delimičnog uspeha u sporu mogu imati snažan odvraćajući efekat, bez ikakvih normativnih intervencija.

Jednako važan element jeste kontinuirana obuka sudija i advokata. Razumevanje toga šta predstavlja SLAPP tužbu, kako prepoznati zloupotrebu procesnih prava, ali i kako tumačiti pojam javnog interesa i značaj slobode izražavanja, može imati neposredan i vidljiv uticaj na sudsku praksu. Pravosuđe ne reaguje samo kroz norme, već i kroz način na koji se te norme tumače i primenjuju. U tom smislu, promena pristupa i jačanje svesti o ovom fenomenu mogu dati brže i delotvornije rezultate od donošenja novih zakona. Ključno pitanje nije da li imamo dovoljno pravila, već da li postojeća pravila koristimo u skladu sa njihovom svrhom.

ZAKLJUČAK

Važno je jasno reći – borba protiv SLAPP tužbi ne znači ograničavanje prava na pristup sudu. Naprotiv, ona znači očuvanje tog prava od njegove zloupotrebe. Pravo na tužbu postoji da bi se zaštitila povređena prava, a ne da bi se proizvodio strah. Onog trenutka kada se sudski postupak koristi kao sredstvo pritiska, a ne kao put do pravde, to pravo gubi svoj legitimni karakter.

Zato je rasprava o SLAPP tužbama uvek i rasprava o tome kakvo društvo želimo. Da li želimo društvo u kojem se kritika kažnjava procesima ili društvo u kojem se javna reč štiti čak i onda kada je neprijatna, oštra ili politički neugodna. To nije apstraktno pitanje, već pitanje koje se svakodnevno rešava u sudnicama.

Autor je sudija Višeg suda u Beogradu i predsednik UO Foruma sudija Srbije