Kad porastem, biću…

Kad sam bio mali, nastavak stiha iz naslova ovog teksta mogao je da glasi: “…teta u vrtiću”, u mladalačkoj dobi glasio bi “…frajer (riba) u kafiću”, a naravno da je pubertet doneo pregršt erotskih asocijacija, opet rimovanih.

Jedan od najboljih domaćih filmova u režiji Raše Andrića, a po tekstu Miroslava Momčilovića, u naslovu kaže da ću biti “Kengur”, imaginarni golman u Premijer ligi. Da podsetim, u ovom filmu je nastao arhetip lokalnog siledžije Gangule, kojeg je glumio Aleksandar Šapić. Posle se pokazalo da možda i nije glumio, već je samo sledio sopstvenu unutrašnju prirodu.

Ovih dana obeležen je rođendan Policije Srbije, na Makišu, u znak sećanja na sukob Srpske žandarmerije i turskih nizama posle ubistva dečaka kod Čukur-česme u Beogradu.

Prigodnim programom, tačnije dramskim igrokazom, pokazan je istorijski razvoj naše policije, a glavni narator je dečak koji opisuje tri generacije pandura u svojoj porodici. Pradeda je bio žandar, deda milicioner, a tata policajac. Svaki od njih nas je upoznao sa delom istorije naše policije. Žandar je gurao bicikl, sukao brke i opisivao kako je nakon balkanskih ratova i Prvog svetskog rata uspostavljen red i mir. Žandari baš i nisu bili omiljeni u narodu, to nas istorija uči, jer su percipirani kao druga kategorija u odnosu na vojnike, koji su Srbiji izvojevali pobedu u Velikom ratu. U ovoj reviziji istorije preskočena je sramna uloga u Drugom svetskom ratu, kada su žandari bili deo zvaničnih kolaboracionističkih snaga. Taj deo u pomenutom igrokazu nije prikazan, jer su u okviru Nedićeve Srbije možda oni, na primer, pomagali da se narod otera u logore na Banjici, u Jajince, ili da se građani odvedu na streljanje u Kragujevcu ili Kraljevu. Posle pradede se pojavio deda milicioner, koji je opet zakukao za Udbom i promenama posle Brionskog plenuma. Ovde je narodna milicija prikazana kao čuvar mira u zlatno doba, “kada ste mogli da spavate na klupi”. Zamislite, milicioner bez pendreka i milicioner koji nije našao za shodno da pomene Tita, već kuka za drugom Markom. Ponovo revizija istorije i uloge milicije u čuvanju sna o najboljem od svih svetova i kulta ličnosti o najvećem sinu naših naroda i narodnosti.

Onda su najavljena “smutna vremena” i pojavio se tata policajac. On je govorio o odbrani zemlje od albanskih terorista i NATO bombi. Međutim, pre toga, govorio je o zaštiti države od demonstracija opozicije. Zamislite, policija koja se hvali batinama kojima nas je Sloba častio punu deceniju od 9. marta do 5. oktobra.

Cela istorija naše države, od Jakova Nenadovića do danas, zapravo je istorija policije koja je uvek i nepogrešivo umela da zaštiti vlast a ne državu, uvek po leđima građana. Nikada nije ni pomislila da je odgovorna za kršenje prava građana, a fantastično je umela da se dodvori svakoj vlasti, nudeći svoje usluge. Tako je bilo od turskog doba do danas, a kako su samo bili iznenađeni komunisti kada su posle rata i pobede, 1948. godine ponovo sreli žandare i islednike koji su ih u Glavnjači mlatili volovskim žilama pre rata.

Na kraju, šta će dete, shvatilo da sve prolazi i sve se menja samo policija ostaje, pa će, kaže, kad poraste biti – policajac!

Bio je posle i hor i folklor i antiteroristička jedinica koja je izvela pokaznu vežbu na gotovo 40 stepeni na poligonu na Makišu. Posetioci Ade u tom periodu nisu mogli da se parkiraju na toj strani jezera, iz bezbednosnih razloga, naravno. Videli smo oklopna vozila, helikoptere, od životinja smo videli i konje i pse, a na tribinama je bio bezbednosni vrh naše zemlje, ozbiljan kao i uvek.

Mogli bismo se do sutra smejati tom neveštom pokušaju revizije istorije, čak i one koju odlično pamtimo. Ovaj smeh se ipak završava ledenom jezom, jer su pripadnici javne ili tajne policije odgovorni za niz atentata na političke neistomišljenike, a konačno i za ubistvo Zorana Đinđića i Ivana Stambolića. Današnja vlast nam prikazanom vežbom očigledno ne pokazuje dresirane pse i konje, niti specijalce, već nam poručuje da direktno baštini tradiciju iz Miloševićevog vremena.

Istog dana, videli smo šta to zapravo znači kada je glumcu i piscu Feđi Štukanu zabranjen ulazak u Srbiju, gde je pozvan na književni festival Krokodil. Njegovu knjigu možete pronaći u našim knjižarama, možete ga gledati u seriji “Klan”, ali ga nećete videti uživo jer je novi direktor BIA, Vladimir Orlić ocenio kako ovaj glumac i pisac predstavlja “bezbednosni rizik za Srbiju”. Pre ovoga, Vulin je lično iz sličnih razloga zabranjivao ulazak u zemlju pevačici Selmi Bajrami, ili starleti Soraji, pa sam u dilemi da li je Srbija toliko slaba da će je uzdrmati glumci, pevaljke ili starlete, ili se ovde diskreciono pravo tumači kao lični ćeif.

Štukanu je pre više od godinu dana izrečena zabrana ulaska u zemlju koja je istekla polovinom juna. Ili očigledno može da traje koliko god neko hoće, a sve zbog prisustva na demonstracijama “Srbija protiv nasilja”.

Ono što je postalo očigledno jeste povratak u stanje u kojem u praktično jednopartijskom sistemu i potpunoj koncentraciji vlasti više nemamo civilnu kontrolu nad službama bezbednosti i one ponovo imaju samo jedan zadatak – zaštitu vlasti po svaku cenu.

Zato se plašim šta će sutra biti sa onom decom koja neće da budu poslušnici i neće da budu zaštitnici onih koji krše ­zakon.