J’accuse

Biće i među starijima takvih koji će se setiti svojih srednjoškolskih lekcija među kojima su, pored ostalog, naučili da je naslov ovoga teksta inspirisan naslovom čuvenog teksta Emila Zole (1840–1902) koji je javnosti upućen kao jetka i teška osuda tadašnje francuske vlasti povodom čuvene Drajfusove afere. U sećanje će se prizvati i detalji u vezi sa jednim od najsramnijih akata nasilja koje je jedna vlast učinila nekom pojedincu.

Kao što je poznato, vlast je Drajfusa optužila za jedno grozno i pogubno delo izdaje, a posle se ispostavilo da za to nije bilo nikakvog osnova i da je ta hajka bila deo bestijalnog antisemitizma koji je u to vreme harao Evropom. Zolin naslov je vremenom postao tehnički termin za oštre osude velikih promašaja vlasti i pogodna naznaka za sve oblike žestoke i beskompromisna osude bilo koje vlasti.

I ovaj tekst je zamišljen kao žestok i beskompromisan prekor vlasti podstaknut najnovijim manipulacijama izbora i njihovih rezultata, zloupotrebama koje bi morale da bodu sva čula svima onima koji nisu slepi kod očiju ili koji u vezivanju za vlast i u njenom podržavanju ne nalaze svoj lični šićar. Na pisanje ovog teksta podstakla me je i činjenica da svi ljudi – oni iz mog najužeg okruženja i viđene i respektabilne javne ličnosti – oštro osuđuju ponašanje vlasti u ovoj nesrećnoj elektoralnoj raboti.

LOPOVLUK

Domaći ali i strani posmatrači, posebno neki od onih iz uticajnih međunarodnih institucija, vrlo su snažno artikulilsali svoje kritike i formulisali ih u toliko konkretnim terminima, da je prosto nemoguće ne prihvatiti ih kao argumentovano dokazane krupne kritičke zamerke. Par povoljnih međunarodnih ocena stigao je iz organizacija i ustanova čiji predstavnici nisu u vreme glasanja i priprema izbora bili u Srbiji, to jest na terenu, pa pravu težinu imaju one ocene koje su formulisane od strane merodavnih evropskih tela i ustanova čiji su se predstavnici na terenu pažljivo upoznali sa brojnim nedozvoljenim postupcima u režiji aktuelne vlasti. Iz prve ruke upoznali su se sa potezima koje je Marinika Tepić lapidarno okarakterisala kao lopovluk.

Iz redova ovdašnje vlasti, i to iz samog vrha, na kome se akumulirala preterano, zapravo nezdravo skupljena količina političke i društvene moći, stigla je očekivano iskrivljena, samohvalno nakićena ocena da su izbori bili izvanredno čisti i korektnije izvedeni nego ijedni prethodni, valjda od uvođenja višestranačja do dana današnjeg. Tako su mnogi od nas dovedeni u dilemu da li da veruju toj autoglorifikaciji ili sopstvenim očima.

Najpretencioznije ocene na liniji tog samohvala došle su sa, kako mnogi tvrde, svemoćnog političkog vrha, pa se već u vezi sa tim javljaju ozbiljne kritičke sumnje. Televizija N1 emitovala je u dugoj seriji poznatog Istinomera u kojima su sistematski prezentirane neistinite tvrdnje i neispunjena obećanja naših vrlih dužnosnika, a u tim klasifikacionim odeljcima “šnur je nosio”, tj. u ulozi šampiona redovno se pojavljivao naš Predsednik Republike (PR). Kad god ga čujem, nekako me štrecne taj Istinomer, povampiri se u meni neka neverica i nikako ne uspevam da mu poverujem.

Nije to jedini razlog moje ogromne skepse u percipiranju poruka koje stižu sa ovdašnjem političkog vrha. Sa tim vrhom imam nesporazume i kad je reč o čisto profesionalnim ekonomskim nalazima, kao što je skaska o našim neverovatnim privrednorazvojnim uspesima koji nas tobože čine “balkanskim tigrom”. Toj sagi mnogo je doprineo i sam PR prilikom svojih prekomnogobrojnih nastupa, ponekad i po tri-četiri puta dnevno, na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću. Naročito je efektan bio na ovdašnjim privatnim televizijama koje su mu pružale neograničene mogućnosti za njegove autoglorifikacione nastupe. Silnu sam hartiju namrčio i duge sate posvetio dokazivanju efikasnosti privatnog sektora i potrebe podsticanja njegovog maksimalnog uspona. Međutim, intenzivna interakcija naših privatnih televizija sa njima toliko bliskim PR-om u meni je pobudila ozbiljne sumnje u generalnu superiornost privatnog sektora i usadila mi neporecive elemente rezervisanosti i skepticizma. Ostajem i dalje zagovornik privatnog sektora, ali ova iskustva sa nastupima PR-a učinila su me nešto opreznijim i umerenijim.

U ovim izborima PR i vlast oko njega učinili su toliko nedozvoljenih obrta i nedopuštenih poteza da niko ne može da pretenduje da ih sve, celovito i sređeno, izloži i pretrese u okviru jednog kraćeg teksta, kakav ovaj jedino može da bude. Stoga će ovde biti pomenuti samo neki izborni manevri u režiji vlasti, ali i taj ograničen meni dovoljan je da opravda žestinu i gnev, buku i bes, koje povodom ovih izbora nije moguće prećutati. Ova konstatacija zasigurno se pojačava napomenom da je svaka od ovih nedozvoljenih akcija vlasti, uzeta ponaosob, sama za sebe dovoljna da kompromituje izbore i posluži kao razlog za organizovanje novih, bitno čistijih i pravičnijih. Pre svega, uobičajilo se da vlast uoči izbora krene naširoko da deli novac raznim kategorijama birača ili klasama pojedinaca koji su sa biračima povezani. Vlast, uključujući PR-a, tvrdi da taj “helikopterski novac” deli samo zbog svoje brige za blagostanje naroda i težnje da mu poveća standard i olakša život. Ali, kako onda da se objasni da se to dešava nekako uvek uoči izbora i sasvim neselektivno. Ako ovu vlast bole “sve rane” ovog napaćenog naroda, zašto se onda ne potrudi da te jednostrane doznake usmeri na one koji su stvarno najpotrebitiji, a da ne podmazuje debele guske, tj. ove poklone daje i ljudima koji te iznose, kao za njih beznačajne, neće ni osetiti?

GLASAČKI TURIZAM

Izborni inženjering, kako je prikladno nazvano ovo mešetarenje oko izbora, dosegao je na ovim izborima nešto što deluje kao svojevrstan vrhunac. Iz Republike Srpske hametom su dovezeni njeni građani da ovde glasaju ne samo na republičkim izborima, koji su pokriveni nekakvim zakonima čija je legitimnost i društvena racionalnost zasigurno problematična, nego i na lokalnim gde uključivanje građana iz druge zemlje nema svog izistinski pravnog, a pogotovo ne moralnog niti običnog zdravorazumskog smisla.

Stanovnik Bijeljine nema ni motivacije niti potrebnih informacija da meritorno glasa o lokalnim stvarima koje se neposredno tiču, primera radi, građana Novog Beograda. Vlast se potrudila da tom grdilu od izbornog aranžmana osigura nekakvo zakonsko pokriće time što su ti “izborni turisti” na ad hoc osnovi prijavljeni na neke beogradske adrese, ali to je dovelo do takvih apsurda da neki građani nalaze da u njihovim stanovima “žive” potpuno nepoznati ljudi iz susedne države ili da u nekim ograničenim prostorima bude prijavljeno po 20 i više građana. Bruka je pukla, kao što je i morala da pukne, ali vlast se ni tim očiglednim apsurdom nije dala zbuniti nego tera po svom: to su, kažu a vredi ponoviti, najčistiji izbori od svih koji su dosad održani na ovim prostorima Valjda se misli na period od uvođenja višestranačja do ovih najnovijih izbora, sa kojima ni vlast ne zna kako da se snađe! Da bi tvrdnja bila uverljivija, lansirao ju je sa uobičajenom smelošću sam PR!

Iako su pokrivena specijalno pripremeljenim zakonima, te tako ispadaju kao legalni, i učešće stranih državljana na republičkim izborima principijelno je neracionalno, te tako i nelegitimno i problematično. Strani državljani ne plaćaju u ovoj zemlji porez, pa stoga ne ispunjavaju elementarni uslov za svrsishodno učešće u kolektivnom društvenom odlučivanju. Opet nedostaje element celishodne motivacije kao i neophodne obaveštenosti. Globalni ishod glasanja na republičkim izborima, uz učešće stranih državljana, sigurno je različit u odnosu na onaj koji bi usledio ako tog učešća ne bi bilo. Razlika između ova dva, uslovno govoreći, društvena optimuma predstavlja meru gubitka socijalnog blagostanja od uključivanja u izbore stranaca kojih se rezultat odgovarajućih odluka očito ne tiče. To što je omogućeno dovoženjem tih silnih autobusa do sabirnih centara, iako legalizovano zakonima bez prave svrhe, nije legitimno i opštu efikasnost javnih finansija i odgovarajućeg društvenog sektora može samo da umanji. Zanimljive su i implikacije aranžmana po kome se lokalni izbori ovoga puta održavaju samo u jednom delu lokalnih zajednica. Sasvim je očigledno da je to učinjeno kako bi se autobuskim prebacivanjem iz mesta u mesto ishodio željeni izborni rezultat, pa mutatis mutandis za ovu manipulaciju važi isto rezonovanje kao i za uključivanje stranih glasača u republičke izbore.

Društvene štete od ovakvih izbornih stratagema ne mogu se momentalno i na brzinu valjano proceniti, ali je izvesno da su one ogromne. Te manipulacije iz samog osnova podsecaju poverenje građana u vlast, a time i opštu masu poverenja koje postoji u ovom društvu. Teško je zamisliti neku privrednu, pa i neprivrednu delatnost u kojoj poverenje ne igra krupnu odluku. Tamo gde nema poverenja mnogi odnosi i brojne međuzavisnosti povezane sa važnim odlukama moraju da se strogo kontrolišu. A kontrola implicira znatne i diljem društva široko rasute troškove. Jedan američki poslovni čovek pročuo se izjavom da sa ljudima sa kojima posluje ne sklapa (formalno uobličene) ugovore, a sa onima sa kojima bi bili potrebni ugovori prosto ne ulazi ni u kakav biznis. Uz datu opskrbljenost resursima i uz zatečeni nivo tehnologije društvo sa više institucionalno utemeljenog poverenja ostvaruje veću vrednost BDP-a od društva gde je, generalno govoreći, poverenje na nižem nivou. A pretnja erozije poverenja nije nipošto bezopasna, utoliko pre što je ono bilo pogubno erodirano u prošlosti.

GLAS STUDENATA

Ne sme se zaboraviti da je naš PR , suprotno izričitoj zabrani u čl. 115 Ustava Srbije, naporedo sa obavljanjem predsedničke dužnosti vršio i dužnost predsednika vladajuće stranke. Bilo je to flagrantno kršenje Ustava na koji se inače zakleo prilikom ne tako davnog ponovnog predsedničkog inaugurisanja. Oni koji ga ne vole – a takvih je već puna Srbija – odmah će se zapitati kako uopšte verovati takvom čoveku. I kakva je to zemlja u kojoj je takav čovek politički vrhovnik, pa još sa faktičkom vlašću koja je praktično neograničena.

Možda je prikladno da se ovaj tekst završi osvrtom na studentske demonstracije povodom izbornih nepravilnosti, tj. zloupotreba. Studenti su jedan poseban društveni stratum. Za razliku od drugih, i to krupnih segmenata biračkog tela – pri čemu su jedni nedovoljno obrazovani i politički neemancipovani u potrebnom stepenu, a drugi sa vlašću interesno povezani radnim mestima, dohocima, profitabilnim poslovima i na druge načine – studenti nisu pristrasni ili politički izobličeni ni na jedan od ova dva načina. Studenti su i natprosečno obavešteni i poslovno i finansijski od vlasti nezavisni. Oni su stoga kao dragoceni lakmusov papir: svojom orijentacijom objektivno i tačno otkrivaju šta je felerično a šta valjano u politici. Razumni i rodoljubivi političari morali bi reakcijama studenata da obraćaju maksimalnu pažnju. Onaj protiv koga krenu studenti može da bude siguran da se na kreće pravom, društveno celishodnom dinamičkom trajektorijom. Protest studenata protiv izbornih nepravilnosti gotovo da može da predstavlja dokaz nesumnjivih defekata izbornog procesa kao i njihove nipošto zanemarljive težine. Jasno artikulisani bes studenata istodobno je i dokaz kvarnosti i teške otuđenosti vlasti koja stoji iza takvih izbora. PR bi ovu činjenicu ozbiljno morao da uzme u obzir, u interesu društva kao celine, a možda i u svom sopstvenom.

Autor je profesor i ekonomista u penziji