Intenzivna žudnja za dosezanjem istine

...

Neki oblici ljubavi mnogim su ljudima krajnji strani i apstraktni. Zar je uistinu moguće voleti neke apstraktne pojmove ili kategorije? Ili je to samo neobični oblik uzbuđenja, strast još “neprerađena” u pravu ljubav? Mada ovo nisu čisto psihološka pitanja, deluje mi da bi serija tekstova o oblicima ljubavi bez njih bila nepotpuna.

Ako ostavimo po strani problem definisanja i utvrđivanja istine, kojem su posvećene brojne akademske i praktične discipline, deluje očigledno da je nekim ljudima istina (možda čak: sve u vezi sa istinom) toliko važno da joj posvećuju vreme, koncentraciju, materijalna sredstva, ponekad čak do te mere da zanemaruju druge aspekte života ili svojom borbom za istinu dovode sebe u opasnost.

Ne mislim ovde samo na iskrenost – potencijalno najvažniji preduslov za postojanje unutrašnjeg glasa – već više na spoznaju sveta, razvoj naučne metodologije, utvrđivanje odgovornosti u pravnom i etičkom smislu, istraživanje činjenica o minulim ili aktuelnim događajima, razotkrivanje onoga što lažljivci različitih nivoa moći žele da prikriju.

POTREBA SRCA

U nekim slučajevima, u pitanju je pravdoljubivost. Postoji apstraktni koncept pravde po kojem bi svako trebalo da dobije ono što je svojim prethodnim postupcima zaslužio, gde se očekuje da dobro bude nagrađeno dobrim, da će, kako sad svi u Srbiji znaju, “ko se mača lati, od mača i poginuti”. Ova ideja proteže se na religijski život (Božja pravda), spiritualnost (kosmička pravda) i društveno-pravni poredak (socijalna pravda). U okviru poslednjeg razvijeni su čitavi sistemi pomoću kojih bi trebalo da se utvrdi, kako Amerikanci vole da kažu, “istina, samo istina i ništa osim istine”. Ako vam je neko naneo povredu, materijalnu štetu ili duševnu bol, svakako bi trebalo da imate pravo na odštetu i/ili na to da počinilac bude kažnjen. Problem je – kako odrediti adekvatnu kaznu, kako da ona bude srazmerna počinjenom delu (popularna ilustracija je scena u kojoj Vito Korleone odmah zna da je ubistvo previsoka kazna za silovanje).

Kad bi ljudi bili savršeno pošteni, svi bismo se sami prijavljivali i sva priznanja bi bila potpuno istinita. Ali svi znamo da počinioci često namerno lažu i da je pamćenje očevidaca izrazito nepouzdano. Zbog toga su neophodni istražni organi (policajci, inspektori, detektivi), sa svojim tehnikama utvrđivanja istine u vezi s različitim elementima zločina, kao i sudovi, u kojima će svi nalazi biti spojeni u celinu i utvrđena “nesumnjiva istina”. I mada pretpostavljam da je sve to na televiziji preuveličano, nema sumnje da se neki ljudi žrtvuju zarad utvrđivanja istine, da, bez obzira na profesionalnu sferu, ne mogu da izdrže da istina ostane skrivena i da pobedi laž, ili poluistina.

Opasnost nije samo u tome da inspektori i sudije mogu biti ubijeni, kao što se ranije redovno dešavalo na Siciliji. Nakon slučaja Asanž, sigurno je potrebna ogromna ljubav prema istini i spremnost na žrtvu (drugim rečima, hrabrost) da bi neko bio istraživački novinar. Samo pogledajte ovaj broj “Vremena” i procenite kako je lako moralo biti da se od njega napravi nešto konvencionalno, da mu se otupi oštrica, da bude zabavan i bezopasan. Ako postoje rubrike koje su kontroverzne samo u “apsolutnim diktaturama” (sport, servisne informacije, vremenska prognoza), ali odlučiš da pišeš o nečemu rizičnom – mada ti je jasno da to sada teško prolazi i u zemljama sa kakvom-takvom slobodom štampe – mora biti da potreba za razotkrivanjem laži dolazi pravo iz tvog srca. I da bi se bez toga osećao osakaćeno.

METODE NAŠE NASUŠNE

Manje televizično, istinoljublje predstavlja osnovu bavljenja filozofijom i naukom. To je tako važan deo ovih disciplina da bi se moglo reći da je nauka sistematično otkrivanje načina za borbu protiv sopstvenih predrasuda. Naime, svaki istraživač, posebno u društvenim naukama, može imati neke preferencije (da se ispostavi da su moji sunarodnici najbistrija grupa ljudi na svetu), ograničenja (u onome što može da vidi, čuje i dosegne), želje (da se potvrdi hipoteza koja bi odgovarala onome ko je finansirao istraživanje) ili ambicije (da se potvrde moje hipoteze i/ili opovrgnu suparničke). Zato se od antike, preciznije od Aristotela, piše o naučnim metodima, za koje se nadamo da nas vode ka objektivnijem, ili makar opšteprihvaćenom, otkrivanju istine. Nauka tvrdi, takoreći, da istina nikad nije u oku posmatrača, da bi u idealnom slučaju trebalo da bude u očima svih posmatrača. Zanimljivo je, na primer, da Ajnštajn nikad nije dobio Nobelovu nagradu, pošto je teorija relativiteta smatrana naprosto teorijom ili filozofskim delom, ali da su, u međuvremenu, eksperimentalno potvrđene sve njegove pretpostavke, pa primedbi više ne može biti – sada svako ko je zainteresovan može istinu da vidi onako kako ju je video izvorni autor.

Da bi neko istraživanje bilo završeno, mnogi naučnici žive usamljenički, često i asketski, a mnogi rizikuju ili čak žrtvuju svoje živote. Nije reč samo o onima koji su u minulim vekovima otkrivali neistražene predele naše planete, već podjednako i o naučnicima poput Marije Kiri, koja je nastavila rad uprkos svesti da će radijacija izazvati karcinom (od koga je kasnije i umrla) ili Irvina Gofmana koji je tri godine radio kao “sportski terapeut” da bi mogao da upozna i razume istinsko ustrojstvo psihijatrijskih bolnica i napiše knjigu Azili. Može se, naravno, reći da veliku ulogu u ovome igra ambicija, ali kako javnost obično zna za tek delić naučnih otkrića i još manji broj ljudi koji su za njih zaslužni, pre će biti da je osnovna motivacija češće istinska želja da se nešto razume, da se otkrije istina o nekom fenomenu, intenzivna žudnja za dosezanjem istine.

OPASNOSTI DVA POLA

Nažalost, kao što je slučaj i sa svim drugim oblicima ljubavi, ova prema istini takođe može imati svoje nepoželjne i opasne varijacije. Neko toliko zavoli istinu, potragu za njom ili onu istinu koja je njemu najvažnija ili najdraža da izgubi fleksibilnost i otvorenost, pa mu druge istine, potrage ili ljudi kojima su one važne mogu postati stranci ili čak neprijatelji.

Ljudi lako poveruju da postoje apsolutne istine, da one važe uvek i svuda, te da ne smemo da ih dovodimo u pitanje. Ovo se dešava mnogima, pošto je mogućnost da verujete u apsolutne istine veliko olakšanje, čini svet jasnim, manje neizvesnim ili opasnim. U Sovjetskom Savezu se samo postavljanje pitanja o tome kako znamo da li je komunizam poslednji stadijum istorije smatralo simptomom mentalnog poremećaja, a veliko je pitanje i šta bi se desilo da je u SFRJ neko pitao šta zapravo znači parola “I posle Tita – Tito!”

Bojim se da neki naučnici na sličan način doživljavaju matematiku, kroz ideju da ona nije ljudska tvorevina već “jezik univerzuma” koji mi samo otkrivamo, a najočiglednija sklonost apsolutnim istinama sreće se u slučajevima doslovnih pristupa velikim monoteističkim religijama. Najekstremnija je verovatno zabrana dovođenja u pitanje bilo čega što piše u Kuranu, zbog čega je ubijeno nekoliko francuskih karikaturista i ozbiljno ranjen Salman Ruždi, da ne idem sad dalje u prošlost, dok su odrasli Jevreji i hrišćani koji veruju da potop i Nojeva barka nisu metafore najčešće naprosto bezopasno zabrinjavajući. Hrišćanstvo je ponovo najpoetičnije jer pitanje “Šta je istina?” zamenjuje onim “Ko je istina?”, verujući u lepu ideju da je čitavo stvorenje prožeto božanskim promislom i otelovljeno u Spasitelju, što nam, nažalost, nije pomoglo da utvrdimo broj hromozoma ili postojanje gravitacionih talasa.

Ekstremna verzija ove ideje jeste ona po kojoj je istina samo jedna i svi koji je ne budu eksplicitno prihvatili biće moji neprijatelji. Ipak, ono sa čim se danas češće srećemo jeste oblik društvene patologije u kome se tvrdi da istina zapravo ne postoji (ne da ju je teško ili nemoguće utvrditi, već baš da ne postoji).

Dok je ovo bila samo filozofska ideja, jeste nerviralo neke ljude, ali nije bilo opasno. Sad se “izlilo” u razne oblasti političkog života (takozvana post-istina) i deluje kao očigledan pokušaj manipulacije. S jedne strane, ako istina ne postoji, onda bi i istraživanje nepočinstava autokrata u različitim zemljama širom sveta trebalo da bude obesmišljeno i obeshrabreno; a s druge, gotovo da se podrazumeva da će političari u kampanjama reći bilo kakvu laž (otvarati mostove, fabrike, autoputeve…), koja bi im mogla doneti glasove. A još je gore ako za nešto budu optuženi (setite se samo kako se Klinton od opoziva branio objašnjenjem da sve zavisi od toga kako definišete glagol “biti”), jer to kao da više ne povlači nikakvu odgovornost. Drugim rečima, ako istina ne postoji, ne postoji ni laž.

Postoje dva svojstva istinoljublja koja ga čine jedinstvenim među oblicima ljubavi. Prvo, što je veća i iskrenije, to će mu se brže i lakše menjati objekti – niko ne radi na tome da stalno menja dete, ljubavnika ili domovinu tako usrdno kako naučnik s lakoćom i uživanjem odbacuje stare istine čim stignu nove. Drugo, ako se iskreno posvetite otkrivanju istine o sebi, neminovno je da ćete ubrzo otkriti kako potrazi kraja nema i dubine svih mrakova koje u sebi možete naći zauvek zbunjuju i privlače neobičnim, za neke neodoljivim, magnetizmom.

Autor je psiholog