Imamo li kapacitet za sedmi oktobar

...

Peti oktobar – onaj kome nije neophodno pominjati godinu, kao da postoji samo jedan u celoj istoriji – mogao bi se posmatrati kao određena vrsta lakmusa. Verovatno svako stariji od nekih godina zna gde je tog dana bio i zašto jeste ili nije gutao suzavac. Moglo bi se reći da se taj lakmus ne odnosi samo na političku orijentaciju, već jednako, pa možda i više, na moralna načela i integritet.

Neko sigurno zna zašto nije bilo šestog oktobra. Možda ćemo jednom to svi znati, a možda i nećemo. Postoje osnovane sumnje, a deluje i da nije (bilo) teško dokazati da neko nije dozvolio da bude i započeta, a kamoli temeljno sprovedena, lustracija važnih državnih službi i službenika. Nema, naravno, savršenih lustracija. Nakon najvećih zločina u istoriji čovečanstva, poražena i okupirana Nemačka svoju je obavila sasvim traljavo. Psihijatri koji su osmislili upotrebu gasa za ubijanje u kupaonicama, prvo bolnica a potom logora smrti, po završetku rata su nastavili da rade, a neki i postali profesori; frankfurtski tužilac Bauer je pokušao krajem šezdesetih godina da na sud izvede nekoliko bivših nacista – oni su pred sudom dočekivani kao heroji, svedoke su uvodili na zadnja vrata, a jedini smenjeni bio je sam Fišer (bio je pošten, pa su ga mogli, po tadašnjim zakonima, otpustiti jedino zato što je bio homoseksualac).

Ništa ljudsko nije savršeno. Ali, u Srbiji gotovo da nikome nije bilo zabranjeno bavljenje javnim delatnostima, nijedna ratnohuškačka organizacija nije bila zabranjena, jedva da je iko penzionisan ili uhapšen, mnogo osoba i institucija promena nije ni dotakla. I lako bi se mogla pretpostaviti uzročna veza između tog nedostatka lustracije i činjenice da Srbijom danas vladaju isti ljudi kao i pre petog oktobra, te na potpuno iste autokratske načine.

GDE SU HILJADE SPOSOBNIH I POŠTENIH

Pišem o svemu onome zato sto mi se čini da je – pored brojnih drugih faktora, javnih i tajnih, političkih, ekonomskih, vojnih ili bezbednosnih – ulogu u svemu tome imao i unutrašnji glas.

S jedne strane, ogroman broj ljudi se šestog oktobra povukao u svoj unutrašnji svet. Jedan tip velike greške bilo je uverenje da je tad, ujutro šestog oktobra, sve bilo gotovo, dok je, zapravo sve tek počinjalo. Mnogi od nas poverovali su da sada mogu da se vrate i potpuno posvete svojim poslovima, dok je izgradnja potpuno uništenih institucija tek trebalo da krene.

U vezi sa ovim, bio je i drugi veliki problem – ogroman broj kompetentnih ljudi nikada ne bi prihvatio ingerencije i odgovornosti zahvaljujući kojima je bilo moguće spasti i obnoviti makar jednu instituciju. Psihološki je to sasvim razumljivo. Ima milion razloga za to. Ali, gde onda naći sve neophodne predsednike opština, direktore vodovoda, vrtića i staračkih domova, parking servisa i hitne pomoći? Potrebne su hiljade sposobnih, vrednih i poštenih, a već je i broj uistinu pismenih ograničen.

To je pitanje koje me je mučilo godinama: da li šestog oktobra (makar delom) nije bilo i zato što je brzo postalo jasno da nema kapaciteta za sedmi. Da je lakše dati otkaze nego naći tu “fioku” punu, recimo, ljudi koji znaju da organizuju rad katastarskih službi širom Srbije i spreče korupciju u njima.

I ŠTA ONDA?

Takođe mi deluje važno da to pitanje deluje kao puki nastavak velike kolektivne traume koja je stara koliko i država. Prvi ustanak je pokazao da oslobađanje od Turaka i njihov odlazak donose potrebu da se izgrade doslovno sve institucije neophodne (sekularnoj) državi. U međuvremenu smo videli da je ta izgradnja bila samo delimično uspešna, pre svega po lakoći kojom su uspostavljani diktatorski i autokratski režimi.

Zato je danas, ako gledamo dugoročno, jedno od ključnih pitanja to da li mi imamo kapacitet za sedmi oktobar. Zamislite (ako možete) da će ovi današnji uništitelji svih institucija jednom priznati da su izgubili izbore. I šta onda?

Da li će neki optimista pokušati da me ubedi u to kako nisam u pravu ako ustvrdim da smo mi sada neuporedivo dalje od sedmog oktobra nego što smo to bili 2000. godine, te da smo tada bili neuporedivo dalje od njega nego, recimo, 1988?

Političke promene, uključujući pitanja slobodnih izbora i smenjivosti vlasti, zavise od toga koliko u jednom društvu ima slobodnih političkih subjekata. Obrazovanih, časnih i nepotkupljivih, solidarnih osoba spremnih na žrtvu da bi očuvali integritet svog unutrašnjeg glasa, ali i na povezivanje s drugima koji neguju svoje unutrašnje glasove, da bismo kao zajednica opstali i razvijali se, te da ne bismo stalno morali da branimo elementarno pravo na to da imamo unutrašnji glas i smemo da ga slobodno izrazimo. Rad na sedmom oktobru mora da bude neprestan i nezavistan od aktuelnih političkih okolnosti. Tamo gde nema kapaciteta za sedmi oktobar, to jedino može biti neka pretpolitička zajednica.

Autor je psiholog