Zamislite (ako možete) da će ovi današnji uništitelji svih institucija jednom priznati da su izgubili izbore. I šta onda? Da li će neki optimista pokušati da me ubedi u to kako nisam u pravu ako ustvrdim da smo mi sada neuporedivo dalje od sedmog oktobra nego što smo to bili 2000. godine
Peti oktobar – onaj kome nije neophodno pominjati godinu, kao da postoji samo jedan u celoj istoriji – mogao bi se posmatrati kao određena vrsta lakmusa. Verovatno svako stariji od nekih godina zna gde je tog dana bio i zašto jeste ili nije gutao suzavac. Moglo bi se reći da se taj lakmus ne odnosi samo na političku orijentaciju, već jednako, pa možda i više, na moralna načela i integritet.
Neko sigurno zna zašto nije bilo šestog oktobra. Možda ćemo jednom to svi znati, a možda i nećemo. Postoje osnovane sumnje, a deluje i da nije (bilo) teško dokazati da neko nije dozvolio da bude i započeta, a kamoli temeljno sprovedena, lustracija važnih državnih službi i službenika. Nema, naravno, savršenih lustracija. Nakon najvećih zločina u istoriji čovečanstva, poražena i okupirana Nemačka svoju je obavila sasvim traljavo. Psihijatri koji su osmislili upotrebu gasa za ubijanje u kupaonicama, prvo bolnica a potom logora smrti, po završetku rata su nastavili da rade, a neki i postali profesori; frankfurtski tužilac Bauer je pokušao krajem šezdesetih godina da na sud izvede nekoliko bivših nacista – oni su pred sudom dočekivani kao heroji, svedoke su uvodili na zadnja vrata, a jedini smenjeni bio je sam Fišer (bio je pošten, pa su ga mogli, po tadašnjim zakonima, otpustiti jedino zato što je bio homoseksualac).
Ništa ljudsko nije savršeno. Ali, u Srbiji gotovo da nikome nije bilo zabranjeno bavljenje javnim delatnostima, nijedna ratnohuškačka organizacija nije bila zabranjena, jedva da je iko penzionisan ili uhapšen, mnogo osoba i institucija promena nije ni dotakla. I lako bi se mogla pretpostaviti uzročna veza između tog nedostatka lustracije i činjenice da Srbijom danas vladaju isti ljudi kao i pre petog oktobra, te na potpuno iste autokratske načine.
GDE SU HILJADE SPOSOBNIH I POŠTENIH
Pišem o svemu onome zato sto mi se čini da je – pored brojnih drugih faktora, javnih i tajnih, političkih, ekonomskih, vojnih ili bezbednosnih – ulogu u svemu tome imao i unutrašnji glas.
S jedne strane, ogroman broj ljudi se šestog oktobra povukao u svoj unutrašnji svet. Jedan tip velike greške bilo je uverenje da je tad, ujutro šestog oktobra, sve bilo gotovo, dok je, zapravo sve tek počinjalo. Mnogi od nas poverovali su da sada mogu da se vrate i potpuno posvete svojim poslovima, dok je izgradnja potpuno uništenih institucija tek trebalo da krene.
U vezi sa ovim, bio je i drugi veliki problem – ogroman broj kompetentnih ljudi nikada ne bi prihvatio ingerencije i odgovornosti zahvaljujući kojima je bilo moguće spasti i obnoviti makar jednu instituciju. Psihološki je to sasvim razumljivo. Ima milion razloga za to. Ali, gde onda naći sve neophodne predsednike opština, direktore vodovoda, vrtića i staračkih domova, parking servisa i hitne pomoći? Potrebne su hiljade sposobnih, vrednih i poštenih, a već je i broj uistinu pismenih ograničen.
To je pitanje koje me je mučilo godinama: da li šestog oktobra (makar delom) nije bilo i zato što je brzo postalo jasno da nema kapaciteta za sedmi. Da je lakše dati otkaze nego naći tu “fioku” punu, recimo, ljudi koji znaju da organizuju rad katastarskih službi širom Srbije i spreče korupciju u njima.
I ŠTA ONDA?
Takođe mi deluje važno da to pitanje deluje kao puki nastavak velike kolektivne traume koja je stara koliko i država. Prvi ustanak je pokazao da oslobađanje od Turaka i njihov odlazak donose potrebu da se izgrade doslovno sve institucije neophodne (sekularnoj) državi. U međuvremenu smo videli da je ta izgradnja bila samo delimično uspešna, pre svega po lakoći kojom su uspostavljani diktatorski i autokratski režimi.
Zato je danas, ako gledamo dugoročno, jedno od ključnih pitanja to da li mi imamo kapacitet za sedmi oktobar. Zamislite (ako možete) da će ovi današnji uništitelji svih institucija jednom priznati da su izgubili izbore. I šta onda?
Da li će neki optimista pokušati da me ubedi u to kako nisam u pravu ako ustvrdim da smo mi sada neuporedivo dalje od sedmog oktobra nego što smo to bili 2000. godine, te da smo tada bili neuporedivo dalje od njega nego, recimo, 1988?
Političke promene, uključujući pitanja slobodnih izbora i smenjivosti vlasti, zavise od toga koliko u jednom društvu ima slobodnih političkih subjekata. Obrazovanih, časnih i nepotkupljivih, solidarnih osoba spremnih na žrtvu da bi očuvali integritet svog unutrašnjeg glasa, ali i na povezivanje s drugima koji neguju svoje unutrašnje glasove, da bismo kao zajednica opstali i razvijali se, te da ne bismo stalno morali da branimo elementarno pravo na to da imamo unutrašnji glas i smemo da ga slobodno izrazimo. Rad na sedmom oktobru mora da bude neprestan i nezavistan od aktuelnih političkih okolnosti. Tamo gde nema kapaciteta za sedmi oktobar, to jedino može biti neka pretpolitička zajednica.
Autor je psiholog
Među uhapšenima za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu su i ministar građevinarstva u ostavci Goran Vesić, kao i Jelena Tanasković, vršilac dužnosti generalne direktorke „Infrastruktura železnice Srbije". Vesić demantuje da je uhapšen i tvrdi da se sam prijavio istražnim organima
Raspala se država, raspao se sistem; da li je barem jedno od toga moglo da opstane, makar nauštrb onog drugog? Ili su bili vezani istom bodljikavom žicom?
Porast vojnog budžeta Srbije izazvaće reakcije drugih zemalja u našem regionu u kojem nismo uspeli izgraditi međusobno poverenje i predvidljivost. Ne treba biti spoljnopolitički ekspert da se već sada predvidi virtuelna trka u naoružanju zemalja u regionu koje to sebi ne mogu priuštiti
Privatni univerziteti, domaći i strani, dobiće pravo na finansiranje iz budžeta, a status budžetskog studenta verovatno će se deliti više po naklonosti i lojalnosti nego po zasluzi. Ne delim mišljenje ministarke prosvete da mladi ljudi odlaze iz ove zemlje zato što u njoj nema dobrih univerziteta. Oni odlaze iz ove zemlje zato što u njoj više nema nade. A bez kvalitetnog obrazovanja, nema ni budućnosti
Alija Balijagić ne može biti ni junak, ni hajduk, već samo dokaz nemoći države da kontroliše ekstremno nasilje. On je samo do kraja razgolićena slika surove društvene stvarnosti koja razume samo strah
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
