Hvala

...

Poput “izvini”, u svakodnevnom životu u Srbiji “hvala” kao da se podrazumeva i, posebno u bliskim odnosima, ne mora da se izgovori. Ima li zahvaljivanje svrhu, pre svega među saradnicima, i treba li na njega obraćati pažnju?

Čini mi se da mnogi ljudi, čak i oni visoko psihološki sofisticirani, smatraju da je eksplicitni izraz zahvalnosti samo formalnost ili preterana ljubaznost iza koje ne stoji ništa bitno ili iskreno. Ljudi na jugu Evrope, posebno muškarci, prosto uzimaju šta im treba ili ponosno očekuju da će dobiti bez zadržavanja i udubljivanja. “Hvala” čak može biti doživljeno kao izraz servilnosti ili poniženja, pa ga se neki ljudi stide i izbegavaju ga.

Zahvalnost uistinu može delovati ponižavajuće zato što implicira da neko ima, može ili ume nešto što nam treba – a sami ne možemo da ga dosegnemo – i još je spreman da nam to pruži. Deluje kao da je onaj ko pruža moćniji, superiorniji, posebno ako smo morali da zamolimo pre nego sto smo dobili. Ali, sve je ovo varljivo: šta god da smo dobili – apstraktno ili materijalno – darodavac je takođe morao od nekoga dobiti a, osim toga, sve što se s drugim ne podeli s vremenom “istruli” i nestane kao da ga nije bilo.

Zahvalnost je posebno važna u slučajevima kada se osoba koja nam je nešto pružila toga i odrekla, pa je reč o istinskoj velikodušnosti. Tada ne možemo da poreknemo plemenitost tog postupka i moramo na njega da reagujemo. Ali, kako da znamo šta je adekvatna reakcija na plemenitost?

Prva asocijacija na plemenitost i zahvalnost najčešće je odnos dece prema roditeljima pošto mnogi od njih uistinu žrtvuju važne delove života zarad razvoja i dobrobiti svoje dece – moglo bi se čak reći da je logika trudnoće da sve što je fiziološki najzdravije majka “šalje” u još nerođenu bebu i da još godinama nakon toga roditelji deci daju svoju najfiniju koncentraciju, a na sebe mogu da usmere samo ono što preostane.

Ovakav tip roditeljstva može da bude prisutan do duboko u odraslo doba “deteta”, što je posebno slučaj u zajednicama koje su dugo bile izložene traumi, ropstvu i sistematskom otimanju najzdravije i najsposobnije dece. Da ovde postoji veliki potencijalni problem vidimo već po tome što je poštovanje prema roditeljima moralo da uđe među starozavetne zapovesti. Deca često nisu ni svesna šta su u najranijim godinama dobijala, a kasnije to lako uzimaju zdravo za gotovo i ne pomišljaju na iskazivanje zahvalnosti ili uzvraćanje. I tu se nalazimo na velikoj raskrsnici: ko ne ume da zahvali roditeljima, zapravo je i dalje dete, bez obzira na nominalni broj godina; iskrena i aktivna zahvalnost sasvim je solidan pokazatelj da smo se od roditelja na zreo način razdvojili i osamostalili, pa baš zato razumemo kako nikad ništa ne pada s neba i da je u sve što imamo morao biti uložen neki napor.

Pokazatelji da bi zahvalnost mogla da postoji i kod životinja (i to ne samo sisara, već i ptica) i dalje su samo anegdotski, ali ih ne bi trebalo olako odbaciti. Drugo je pitanje koliko se zahvalnost rano javlja kod dece. Neke teorije smeštaju začetke zahvalnosti u prvu godinu života, ali ni za ovo nema objektivnih potvrda, a verovatno ni metoda za proveru. Logičnije je pretpostaviti da razvoj zahvalnosti teče paralelno s “opštim” moralnim razvojem.

Mnoga deca svakako osećaju zahvalnost mada bi to mogla biti samo specifična forma ljubavi, naglašena i fokusirana na jedan konkretan događaj. Ali da bi to postala “zrela zahvalnost”, neophodno je da u umu bude dovoljno mesta za mnogo drugih doživljaja i misli: da neko nije morao, ali je odlučio da mi nesto pruži; da prepoznajem da sam nešto dobio – podršku, objašnjenje, popust, poklon, razumevanje; da uviđam koliko je to za drugog odricanje, a za mene dragocenost; i, konačno da taj postupak, možda i tu osobu, sada vidim kao posebno važnu, nekoga kome dugujem poštovanje i požrtvovanost i mogu ga videti i kao uzor za sopstvenu velikodušnost. Sve je ovo kognitivno moguće već u adolescenciji, ali su tada prepreka impulsivnost i izrazita potreba za individualnošću, pa zato zahvalnost u pravom smislu te reči srećemo kasno i retko.

Zahvalnost onda biva usmerena i na apstraktne kategorije. Neke stvari radimo samo iz zahvalnosti kulturnoj tradiciji kojoj pripadamo kako bismo dalje gradili svoju zajednicu. Zahvalni smo nepoznatim osobama koje su otkrile lek koji nam je spasao dete, napisale pesmu koja nam donosi olakšanje, snimile uputstvo za popravku računara, pa i sami možemo pokušati da dajemo nepoznatima. Mada većina nas ne ostavlja otpatke u prirodi zbog straha od posledica koje je zagađenje već dovelo, neki ljudi to čine iz autentične zahvalnosti za sve što nam priroda daje (počev od samog života).

Veliki broj religijskih rituala zapravo je složeno izražavanje zahvalnosti bogovima, a drugi deo bi verovatno bili pokušaji da se ublaže strahovi od njihovog gneva. U nas uvreženi izrazi “služba” i “evharistija” (čiji bi doslovni provod sa grčkog bio “blagodarenje”) ukazuju upravo na doživljaj da hrišćanska zajednica želi Bogu da zahvali na svoj ljubavi koju veruje da je od njega dobila. Bilo da veruju u bogove koji su ličnost ili ne, većina ljudi oseća povezanost s nečim što doživljavaju kao veće od sebe i zahvalnost. Ako nešto obesmišljava tu ideju i doživljaj, to su savremeni sportisti koji veruju da se Bog bavi time da li će, na primer, lopta proći kroz obruč ili udariti o njega, pa mu se mole da podrži baš njihov tim i zahvaljuju mu, doduše, samo na pobedama. A i oni koji nisu religiozni ili sujeverni mogu biti zahvalni što su u životu s nekim važnim imali sreće. Na primer, za razliku od supružnika, prijatelja ili saradnika, roditelji, braća, sestre, rođaci i deca nisu izborne kategorije, pa treba da budemo mnogo zahvalni ako smo makar s nekima od njih dobro prošli već u ovom izvlačenju.

Postoji i jedna prilično velika kategorija ljudi koji smatraju da je prosto prirodno da dobijaju ono što je dobro, što im treba ili što žele, pa gotovo nikad ne postavljaju pitanje otkud to ili razmatraju zahvale ili uzvraćanje. Naličje ovog fenomena jeste da neke osobe ne misle da su vredne toga da bilo šta dobiju, pa često reaguju zahvalnošću i prenaglašeno je ispoljavaju. I bez ulaženja u složena objašnjenja porekla ovakvih očekivanja, lako može biti jasno da ona potiču iz unutrašnjeg “siromaštva” i povreda, te pokušaja da se oni kompenzuju u socijalnom svetu.

Važna socijalna veština je i razaznavanje kada zaista ima razloga da nekome budemo zahvalni. Opasnost je u tome što vešti manipulatori znaju da se mnogo može dobiti na temelju zahvalnosti, pa mogu pokušati da nekoga pridobiju ili čak obrlate dobrim delima, ali bez iskrenosti, sa zadnjom namerom. Kakav god da je odnos licemerja i sumnjičavosti, ko god da dobija ili gubi, krajnji ishod moraju biti razočaranje i gubitak želje za daljom saradnjom.

Ovo su samo neki primeri nezahvalnosti – aktuelne ili trajne nesposobnosti da se oseti i/ili izrazi zahvalnost. Osim što je ovo stanje samo po sebi tužno, jer govori o nečijem nedostatku kapaciteta da uspostavi “dvosmerne” duboke pozitivne veze s drugima, to nam ukazuje i na ozbiljne probleme koje će neka osoba imati u svim vrstama odnosa, ličnim i profesionalnim, formalnim i neformalnim. Zahvalnost je sastavni deo, na primer, prijateljskih i dobrosusedskih odnosa, ali je, verovatno, još važnije kao deo prave saradnje.

Ukoliko želimo dobro da sarađujemo sa drugima, moramo biti sposobni da primetimo njihov doprinos i da, u pogodnom trenutku, istaknemo njegov značaj. Bez toga, oni mogu misliti da ne obraćamo pažnju na njih, da smo arogantni ili da želimo za sebe da prigrlimo sve zasluge za uspešno obavljeni zadatak. Kao što je to slučaj s pripadanjem i razumevanjem namera, nema saradnje ni bez zahvalnosti.

Važno je takođe i pitanje zašto izražavamo zahvalnost. Koja je svrha toga, posebno kad je gest spontan. bez predumišljaja i manipulacije?

“Hvala” je obično odlična potvrda da vidimo drugu osobu, da smo svesni njenog truda, doprinosa, podrške, dobrih numera. Ono direktno ukazuje na otvorenost za saradnju i nesebičnost. Potom, to je izraz koji nosi povratnu informaciju: “Hvala”, “Hvala, baš to…” i “Hvala, ali…” isto su osećanje, ali mogu voditi dramatično drugačijoj dinamici saradnje. Konačno, zahvaljivanjem pokušavamo da podstaknemo druge na to da nastave s određenim ponašanjem i šire duh zajedništva. Iskreno “Hvala najlepše” tu je sažetak za “Divno je to što radiš, nemoj nikad prestati”. Nekada treba istovremeno da zahvalimo većem broju saradnika. Posebnost te situacije je u tome sto ona zapravo izražava sreću što imamo kome da zahvalimo ili čak ponos na to što smo izabrali tako vredne saradnike ili pouzdane prijatelje.

Ako vam se ukaže prilika da nekome zahvalite, nemojte je propustiti, čak i kad osoba kojoj ste zahvalni nije prisutna – ovo još više važi za pohvale. I obavezno recite šta je to konkretno za vas učinjeno, pokazujući na koji način ćete inspiraciju tim gestom i sami prebaciti u pomoć nekome da bi duh dobrote nastavio da se kreće među ljudima.

Neki ljudi, naravno, imaju teškoća da prihvate zahvalnost, pa je mogu odbijati ili umanjivati, odnosno postideti je se ili uplašiti. Sve to može biti povezano s njihovim samopoštovanjem kada je problem teško prevazići. Ali, vaša zahvalnost može da dobije izraz baš u tome što ćete im pomoći da nauče da prihvataju zahvalnost i “prevode” je u podstrek i ponos.

Autor je psiholog