Ekonomija empatije – uživljavanje ili iživljavanje

U ovom tekstu pokušaću da dam odgovor na pitanje da li je moguće razvijati empatiju putem medija. Njeno prisustvo ili odsustvo svakako je u vezi sa društvenim okolnostima (ekonomskim, političkim, medijskim, verskim, kulturološkim) s jedne, i prirodom i stanjem medija masovne komunikacije s druge strane. Osim televizije, tu su digitalni mediji i društvene mreže kao način direktne ili indirektne promocije ideja, stavova i vrednosti.

Posebnu pažnju treba obratiti na mentalno zdravlje, a time nužno i na empatiju kao najvažniji uslov ne samo za ostvarivanje bliskosti već i za razvijanje zdravih interpersonalnih odnosa na svim društvenim nivoima. Ona je esencijalni deo svakog psihoterapijskog procesa, bez kojeg nema izlečenja, ali se ovde nećemo baviti empatijom kao uslovom lične ili grupne psihoterapije. Zanima nas da li je putem medija moguće nekome približiti empatiju ili nekog naučiti da bude empatičan. Odgovor na ovo pitanje ima direktne posledice na ulaganje u oblast medija, na zakonsku regulativu, kao i na kreiranje programa kojima bi se promovisala empatija. Mediji masovne komunikacije i društvene mreže nedvosmisleno imaju ogroman uticaj i logično je zapitati se da li oni mogu bili altruistični, humani i empatični.

Prva prilika koja se ukazala na globalnom nivou jeste pandemija korona virusa, odnosno kovida-19. Nažalost, to je bila propuštena prilika za homogenizaciju društva, smanjenje podela i promociju empatije. Radilo se o kolektivnom iskustvu na globalnom nivou, uz posledice izolacije (socijalna distanca). Možemo reći da je empatija donekle viđena unutar porodice ili manje zajednice (komšiluka, naselja), ali da je dnevnopolitička zloupotreba u značajnoj meri omela širu pojavu empatije. Nažalost, pokazalo se da razumevanja za probleme drugih nije bilo ni na globalnom nivou, jer je pokrenuta besomučna borba oko vakcina, respiratora i druge medicinske opreme. Države su počele da se ponašaju kao sebični pojedinci, ne pokazujući želju da se globalno i zajedničkim snagama i resursima suprotstavi pandemiji.

Posledice možemo pratiti na individualnom i kolektivnom nivou. Jedina pozitivna posledica jeste uvođenje teme mentalnog zdravlja u medije i javni prostor. To je dovelo do delimične destigmatizacije osoba koje imaju različite psihičke tegobe. Takođe, upoznali smo fenomen infodemije, kada je višak informacija dovodio do povećanja stepena anksioznosti i depresije, dva poremećaja koja su najčešće dijagnostikovana.

Postoji stalni apel da mediji promovišu solidarnost i saosećanje, ali solidarnosti i saosećanja zapravo nije bilo.

EKONOMIJA SMRTI

Ratovi – u Ukrajini, a zatim i rat koji je usledio u Gazi – umesto saosećanja, pogotovo zbog našeg kolektivnog ratnog iskustva, pretvorili su društvo u navijačke grupe u “ratu uživo”. Svakodnevno, bez ograničenja i upozorenja, gledamo slike ratnih akcija, ljudi su kao mravi, tačkice na monitoru koje su zapravo depersonalizovane slike smrti i razaranja. Posledica je desenzitizacija, jednostavno smo “oguglali” na slike užasa. Danas slike rata i žrtava mediji tretiraju kao brojanje leševa, poput onog u pandemiji, kada smo još imali najavu budućih smrti onih koji su na respiratorima. Danas bi to bile izbeglice u Ukrajini i Gazi, koje tumaraju razrušenim i devastiranim kataklizmičnim pejzažima tražeći nepostojeće “sigurno mesto”.

Još jedan ozbiljan test empatije u medijima imali smo u Srbiji posle masovnih ubistava u “Ribnikaru”, Duboni i Malom Orašju. Ono što je u prvim danima spojilo ljude jeste osećaj kolektivnog gubitka. Nažalost, veoma brzo je umesto empatije stigla politička zloupotreba. Emitovane su slike dece, suđenja, iznošeni su najkrvaviji detalji, uz primetnu i frustrirajuću nemoć društva da reaguje na ekstremno nasilje. Još jedna propuštena prilika desila se tokom novogodišnje noći, ali i na početku ove školske godine. Zaboravljen je uvodni, formalni čas sećanja koji je bio uveden prve godine. Mediji su umesto empatije emitovali slike ubistva, retraumatizujući porodice i preživele.

Šta bi onda mogli biti uzroci nedostatka empatije u medijima?

Na prvom mestu je možda sveprisutna agresivnost u javnom prostoru, neprekidno stvaranje atmosfere straha. Agresiju imamo u jeziku, slici, u odnosima, ona se favorizuje i promoviše.

Mediji svesno izazivaju i eksploatišu emocije, jer je potvrđeno da su negativne emocije profitabilnije. Sukob se prikazuje umesto dijaloga, agresija umesto nežnosti. Dokaz za ovu tezu imamo u svim segmentima programa, od rijalitija preko političkih debata do dramatizacije sportskih događaja i vremenske prognoze. Postoji neprestana trgovina pažnjom kroz eksplicitno prikazivanje nasilja.

Evo samo nekoliko primera ekstremnog nasilja koje je emitovano na društvenim mrežama i komercijalnim medijima.

Pink – prenos masovnog zločina kojeg je počinio Nermin Sulejmanović u Gradačcu (tri osobe i supruga), uživo na televiziji sa Instagram profila zločinca.

Porodica Danke Ilić je na Tik-toku doživela dvoiposatni linč, u tobožnjem nastojanju da se “odgovori na sva pitanja”. Ton komunikacije, kao i iznete optužbe protiv ljudi koji su izgubili dete, prikazuje potpuno odsustvo empatije učesnika u komunikaciji tipa “Narod pita”.

Javni servis prikazuje slike leševa, žrtve Belivukovog klana, a nadzorno telo REM to opravdava javnim interesom!? Treba reći da su te slike emitovane na insistiranje najviših državnih zvaničnika.

Pre samo nekoliko dana, premijer Vučević, govoreći o povređenima u eksploziji u fabrici “Sloboda” u Čačku, izjavljuje – nije to rad u poslastičarnici!

Kao posledicu, umesto saosećanja vidimo širenje straha i zgražavanje nad strahotama sveta, uz svesno kršenje profesionalnih i etičkih standarda u medijima. Postoje pravilnici za izveštavanje o vršnjačkom i porodičnom nasilju, kao i sugestija kolegama psihoterapeutima da ne daju “dijagnozu na daljinu”. Nažalost, kada psiholozi ne žele da učestvuju u ovakvim programima, njihovo mesto zauzimaju različiti šarlatani, kursisti, vračevi i koučevi.

U medijima, naročito tabloidnim i komercijalnim, postoji razvijen mehanizam kvaziempatije. Prvi zabeležen primer je radio prenos iz Amerike početkom 20. veka, o detetu koje je upalo u bunar. Tu postoji model: “Srca i oči nacije uperene…”, milionski auditorijum hrani se nestankom dece, kidnapovanjem i zlostavljanjem, sa akcentom na strašnim i bizarnim detaljima zločina. Tu je vidljiva nekrofilnost komercijalnih medija koji zarađuju na toj ekonomiji smrti.

LAŽNA MEDIJSKA EMPATIJA

Empatija zahteva lično iskustvo, vreme i želju da se razumeju potrebe i postupci drugih i drugačijih, bez predrasuda i osuđivanja. Masovni mediji i društvene mreže su u svojoj suštini površni, to su mediji spektakla, uz dihotomno mišljenje, bez diskusije, paranaučni su, bez istinskog uživljavanja u “poziciju drugog”, podstiču narcisizam, egzibicionizam i manipulaciju. Tako dolazimo do fenomena lažne medijske empatije koji sam nazvao “iživljavanje”.

Primeri lažne empatije u kojima se vidi empatijska ekonomija medija: – ulaganje i zarada, koliko emocija izazovete, po mogućnosti negativnih, toliko ćete dobiti na rejtingu, šeru, broju klikova;

– koncept ekskluziv/eskploziv, ili slike života između ekonomskih krajnosti gala–socijala;

– prilog koji se kolokvijalno naziva topla ljudska priča, a za cilj ima stvaranje osećaja superiornosti (nisam najgori), ima i gore;

– donacije tranzicionih bogataša sirotinji, u društvu u kojem se bogatstvo stiče zaobilaženjem pravila, uz pomoć politike ili kriminala;

– SMS umesto sistemske podrške, gde mediji ne zarađuju na SMS porukama već na prikazivanju nesreće;

– “helikopter novac” umesto socijalnih karata i prave pomoći onima kojima je zaista potrebna, bilo da ga dele političari ili voditelji emisija;

– romske svadbe od milion evra i porodice koje izgore u favelama.

Postoji i dosta jasna ekonomska pozadina nedostatka empatije u medijima, koja se bazira na opravdanju povećanog jaza između bogatih i siromašnih.

Toma Piketi, u delu Kapital u XXI veku, u eksperimentu “Monopol” prikazuje mehanizam bogaćenja i povećanja društvene nejednakosti u tranziciji. U njegovoj Istoriji ekonomske nejednakosti prikazano je formiranje nove “elite” koja ima potrebu da putem medija sebe prikaže kao intelektualno superiornu i snalažljivu, za razliku od tranzicionih gubitnika. Mediji postaju deo mehanizma kojim se u društvu opravdava socijalna nejednakost.

Ekonomsko objašnjenje nedostatka empatije leži u surovosti društva. Savremeni mediji potvrđuju tezu da “sit gladnom ne veruje”.

MOŽE LI SE EMPATIJA NAUČITI I GDE?

Gde je to mesto: porodica, škola, terapija? Smatram da sve raspoložive resurse društva treba usmeriti upravo u navedene oblasti, jer je iluzorno očekivati da će se komercijalni mediji promeniti, gubeći profit i uticaj koji je stečen na nedostatku empatije.

U komercijalnim medijima su edukativna i informativna uloga zanemarene, ostaju samo industrija zabave i propaganda. Nedostatak kulture i edukacije u medijima odražava se na manjak empatije, uz ekonomsku nejednakost. Nažalost, nimalo bolja situacija nije ni na društvenim mrežama, gde je samo skraćen period pažnje a povećan intenzitet emocionalnog naboja sadržaja uz toplu zaštitu anonimnosti.

Čuvena je prepiska Alberta Anštajna i Sigmunda Frojda u predvečerje Drugog svetskog rata, a o unapređenju čovečanstva. Frojd je predložio ulaganje u kulturu i obrazovanje, ali i izneo pesimističnu sliku ljudske prirode, u kojoj je rat zapravo takođe prirodno stanje. Točkovi istorije, kako kaže Frojd, okreću se brže od naše spremnosti da se menjamo, što nam daje sumornu prognozu budućnosti, ali nas i obavezuje da negujemo i razvijamo empatiju kao jedini zalog za razvoj zdravijeg pojedinca i društva.

(Predavanje je održano u okviru 14. kongresa psihoterapeuta Srbije pod nazivom “Empatija i društvo”, Beograd 17–20. oktobar 2024.)