Dve glave kupusa u bazenu

Da bismo se razabrali u jednom uzgrednom zbitiju od pre nekoliko dana, možda nije loše da se zamislimo nad nekolikim pitanjima:

Kakve veze kupus ima sa vaterpolom?

Kakve veze kupus i vaterpolo imaju s odnosima Srbije i Hrvatske?

Naposletku: kakve veze predsednici Hrvatske i Srbije, Milanović i Vučić, imaju s kupusom, vaterpolom, mozgom i životom?

Pa, hajde da pokušamo da raspetljamo ove složene veze uspostavljene “niđe veze” izjavama i uzajamnim prekonosiranjima dvojice potpunih bezveznjaka i njihovih prilično bezveznih – ali, jebiga, komšijskih i rođačkih – zemalja.

Pajtonovsku polemiku započeo je Milanović, tako što je negde izjavio, otprilike, da politika Srbije nije ni “istočna” ni “zapadna”, ni riba ni devojka niti bilo šta drugo konsekventno i od jednog komada, nego da je to više jedna – kupusara.

Milanović voli da se izražava, hm, živopisno, što ponekad ispadne duhovito i pronicljivo, ali češće je, naročito poslednjih godina, nategnuto i nadmeno. Ovaj put, Milanović nije rekao ništa što ne bi bilo tačno – ako ostavimo po strani činjenicu da je koristio vokabular i stil primereniji nekom razbarušenom kolumnisti nego predsedniku države.

Vučić ovo, naravno nije mogao da oćuti, još manje da odreaguje u maniru političara i državnika, jer ništa od toga po svom habitusu i nije. Umesto toga, uz dirljivu pohvalu vlastitoj nekupusnoj politici, ponudio se da pošalje Milanoviću malo futoškog kupusa, da siroti Hrvat najzad vidi šta je pravi kupus, jer niko – a kamoli Hrvatska – nema kupus kakav Srbin imade. Milanović je na to uzvratio laudacijom varaždinskom i ogulinskom kupusu, kojima tamo neki futoški nije ni do kolena. Uostalom, zna se šta biva kad se odmeravaju Hrvatska i Srbija: Hrvatska postane prvak sveta. Kao evo sad u vaterpolu. To kaza ponosni Milanović, iz čega sam zaključio da su hrvatski vaerpolisti osvojili neko zlato; da li su na tom putu do zlata natamburali i svoje srpske kolege nije mi baš jasno, a nije baš ni da me je briga, pa neću guglovati. Recimo da jesu. Ili nisu. Koga je briga? I Hrvatska i Srbija bile su po nekoliko puta prvaci sveta u jebenom vaterpolu, sportskoj igri koja se ozbiljno shvata u 4-5 zemalja na svetu. A pre njih je prvak sveta bila i SFR Jugoslavija, pa joj to nije ništa pomoglo da se koliko iste godine krvavo ne raspadne (raskupusa?) na sastavne delove.

Što se kupusa tiče, stojim vam dobar da je najbolji svaki od kojeg se može napraviti dobar podvarak, pa bilo to u Starom fijakeru u Mesničkoj iznad Ilice, ili u Plavoj frajli na SPENS-u, cca 8 km vazdušne linije od najbližih futoških kupusišta. Nego, sva sreća da ova kupusna polemika nije vođena pre dvadesetak godina, jer tada(šnji) Vučić teško da bi odoleo da ne uzvrati da Hrvati nemaju prava da svojataju ogulinski kupus, pošto je Ogulin ipak u čuvenim radikalskim granicama “Velike Srbije” Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. A Vučić je veliki deo svoje tzv. političke karijere proveo na mrtvoj straži po narečenim karaulama. Ništa, samo kažem…

Okej, lepo smo se zabavili, ali čemu sve ovo i zašto je ovo važno? Eh, zašto… Najlakše bi mi bilo da odgovorim – zato što to pokazuje kakve kupusne glave vode dve ključne države slovenskog Balkana. To bez sumnje nije netačno, ali je grebanje po površini ili lamentiranje nad grotesknim posledicama, umesto istraživanja – pa onda možda jednom i demontiranja, ne? – pravih uzroka trajne neurednosti, haotičnosti i posramljujuće jeftinoće i nižerazredosti odnosa unutar “štokavskog dueta” (ili trija, jer je i nesrećna Bosna deo te priče, osim što ne samo da ne znamo gde im raste najbolji kupus nego lepo ne znaš ni ko bi tačno bio ovlašćen da to kaže) sa složenim i teškim novijim nasleđem, neraskidivo povezanog “fatalnim” jezičkim zajedništvom i otuda, i iz još nekih “frojdovskih” razloga, osuđenog na stalno međusobno jalovo odmeravanje ni u čemu.

Pisalo se često, kada su napokon okončani naši ratovi, kako bi Srbija i Hrvatska trebalo da se ugledaju na Nemačku i Francusku koje su preko pola veka najbliže evropske saveznice, mada imaju neuporedivo težu i krvaviju istoriju međusobnih satiranja. To se, međutim, nekako nikada nije dogodilo. U izvesnom smislu, zid kod Batrovaca danas je viši i nepropusniji nego pre dvadeset godina, ali temeljan razlog tome nisu provincijalne serbokroatske međusobice, nego to što je jedna od tih zemalja odmakla do Evropske unije i Šengena, a druga se zaglavila u – kupusištu. Ali taj kupus nije futoški nego neki bljutavi i nehranjivi jad i beda od biljke, kao da je uzgojen negde na pola puta od Černobila do Sibira. Od njega se nećemo najesti, ali će nam doduše možda bar svetleti u mraku, a taj je ionako sve gušći.