Ako postoji aspekt serije “Sablja” koji je gotovo radikalno subverzivan prema vladajućem političkom narativu današnjice, onda je to upravo prikaz medijskog pejzaža Srbije sa samog početka veka
Postoje dve grupe ljudi koji su “politički” izrazito nezadovoljni serijom “Sablja” i onim što čitaju – razložno ili ne – kao njeno tumačenje nedavne istorije i njenog zračenja na sadašnjost. Jedni su oni kojima smeta “idealizacija” Zorana Đinđića i koji misle, mada neće tako reći – ako baš nisu Vojislav Šešelj – da je “izdajnika ionako trebalo ubiti”. U samoj seriji takvi su prikazani kroz lik taksiste koji se bučno raduje na vest o premijerovoj smrti, što je sasvim realistička slika, mada je mnogo gore od toga što su se takvoj radosti prepuštali i mnogo opasniji i toksičniji likovi od tamo nekog taksističkog dripca, čak i jedan gulanfer koji će, dosta godina kasnije, postati premijer i predsednik zemlje, a još nije isključeno da će postati i patrijarh, dirigent Filharmonije ili selektor fudbalske reprezentacije (pardon, ovo poslednje već jeste, samo volonterski). Druga vrsta hroničnih, predvidljivih, predviđenih i ostvarenih nezadovoljnika su – takvih je daleko manje i nisu društveno opasni, samo su dosadni kao proliv – oni fanatični fanovi priče o “političkoj pozadini” atentata (kao da bi uopšte bilo moguće da takvo ubistvo nema debelu – De-Be-lu? – političku pozadinu) da im ni jedna iole realistična varijanta priče nekako nije dovoljno politička. Jedina koja bi ih možda zadovoljila je ona u kojoj bi bilo eksplicitno rečeno, i to tako da bude jasno da je to stav i poruka autora serije: “Vojislav Koštunica je ubio Zorana Đinđića”, a još bi bolje bilo ako bi se prikazalo da je Koštunica lično pucao iz snajpera, dok su tzv. Zvekija podmetnuli kao srpskog Lija Harvija Osvalda, say–no–more. Pošto niko normalan neće nikada udovoljiti njihovom fantazmu, njihovo nezadovoljstvo ostaće trajno.
Ali, manimo se toga, a nećemo se baviti ni tzv. umetničkim dometima serije jer je ovo polit-kulturološka kolumna, a ne TV kritika (mada me to neće sprečiti da vam je srdačno preporučim jer uprkos valjda neizbežnim nedostacima vredi svakog minuta uloženog u nju). Ono što me na ovom mestu zanima je jedan aspekt priče o kojem, koliko sam primetio, uopšte nije bilo govora u ostacima zaklane srpske javnosti (a koji je mnogo važniji od toga da li je npr. Beba Popović dobio preveliku minutažu i tome slično).
To je, naime, uloga medija, njihov značaj i uticaj, profil, unutrašnja organizacija, njihovo samorazumevanje, kao i razumevanje njihove uloge u društvu, uključujući i onaj deo društva koji poseduje stvarnu političku moć, formalnu i neformalnu. Mlada i drčna novinarka Danica radi na nedefinisanoj TV stanici, na kojoj pomalo štrči svojim solo pristupom i nekom vrstom svojeglavosti, ali nije baš da je zbog toga neko sistematski cenzuriše i kažnjava. Ona je oličenje tipične “pristalice demokratskih promena” koja je već – godine su 2001, 2002, 2003…! – razočarana u postmiloševićevsku stvarnost (i kao da je preteča mentaliteta budućih “belih listića”), a samog Đinđića tretira kao manje-više zaludnog rejting-efendiju, koji će (“umesto da se bavi suštinskim reformisanjem društva”, je li tako) radije zarad podizanja posrnule popularnosti čak i izmisliti (pardon, spinovati) pokušaj atentata na sebe na autoputu. Kasnije, kad bude što bude, Danica proživi neku vrstu katarze i postane najuporniji i najhrabriji istraživač okolnosti i pozadine atentata… U tome ponekad srlja sa neproverenim pretpostavkama, ulazi u sukobe sa svojom urednicom (koja pre deluje kao ponekad i preoprezni čuvar zanatskih standarda nego kao cenzor u ime vlasnika ili bilo koje politike) i drugim kolegama, naposletku se u redakciji ukazuje i sam čika vlasnik televizije, frustriran što mu, eto, neki njegovi novinari prave sve ozbiljnije probleme, ali dolazi bez pruta, kao da bi pre da izmoli za razumevanje nego da utera pokornost. Elem, stvar nekako taljiga, Danica, makar i uz dovijanja, uspeva da plasira u javnost, na nacionalnoj frekvenciji, sve što joj je važno, a ni drugi, što na njenoj televiziji, što u drugim medijima, nisu baš mutavi. Političari povremeno šize zbog medija, ali ne čini se da mogu baš mnogo da ih sapliću i ućutkuju, a ne čini se ni da im je to na pameti, jer bi, hm, “previše ličilo na ono protiv čega smo se borili”, zar ne? Vanredno stanje (tj. Sablja) neprijatno pooštrava pravila igre, ali… kada gledalac iz 2024. gleda sve ovo, Srbija iz “Sablje” mu izgleda kao zemlja malte ne anarhičnih medijskih sloboda.
Da li je ona to zaista bila? Ne bi bilo teško pronaći primere koji bi dokazivali da je nešto tačnije reći da nije bila nego da jeste. Pa ipak, to onaj čudni i zapravo neprijatni utisak gledaoca iz 2024. godine uopšte ne devalvira, jer je on, ako ga stavimo u pravi kontekst, u i te kako dovoljnoj meri tačan.
Ako postoji aspekt serije “Sablja” koji je gotovo radikalno subverzivan prema vladajućem političkom narativu današnjice, onda je to upravo prikaz medijskog pejzaža Srbije sa samog početka veka, iz vremena “diktature dosmanlija”. Nostalgično ili traumatično? I jedno i drugo, nemojte mi to razdvajati.
Odbrana univerziteta zaista jeste odbrana države i nacionalnih interesa. Svi prepoznajemo šta su studenti postigli. Sad je došlo vreme da studenti prepoznaju da je trenutak za zajedništvo i izgradnju međusobnog poverenja. Razlike među nama su beznačajne u odnosu na našu različitost od nosilaca autokratske vlasti
Telegrame zvaničnicima pratim od pionirskih dana. Tokom tih gotovo pedeset godina, najlepši je onaj koji je ministarka Sofronijević poslala Vučiću poželevši mu oporavak, pa da onda ponovo “zajedno obilaze neke nove koridore”
Dvoje potpunih stranaca upušta se u dijalog koji bi mogao voditi najvećem stepenu poverenja ikada stečenom, novootkrivenom osećanju pripadanja, prihvaćenosti i podrške, naposletku i prestanku tegoba zbog kojih smo inicijalno došli na terapiju. I tokom svih tih razgovora, za neke ljude najintimnijih koje će ikada imati, nastaje nešto što nije prijateljstvo, nije porodica, nije zaljubljenost, nije saradnja, ali može, za oba učesnika, sadržati tragove svega toga
Slavni arhitekta Frenk Geri (96) i dalje čeka otvaranje svog remek-dela, muzeja Gugenhajm Abu Dabi, koje je sada pomereno na 2026. Dok ga ne dočeka, ako ste u glavnom gradu UAE, možete da posetite dve druge impresivne građevine – Veliku džamiju šeika Zajeda i Luvr Abu Dabi
Nema više studenti napred, a mi za njima. Sad smo svi u istom sosu: isterali smo zver na čistinu. Znamo kako dalje ide
Uprkos masovnim protestima ispred RTS-a, desetinama hiljada ljudi na ulicama i višenedeljnoj blokadi, dvojac sa vrha Javnog servisa i dalje ne vidi problem. Ili se barem trudi da ga ne vidi, dok javnost sve više gleda kroz prozor – i traži izlaz
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Studentski zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora
Istorijska šansa Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
