Da sam muva u bezbednosnom četu

Naslovi u američkim medijima u ponedeljak popodne delovali su kao da su prepisani iz nekog satiričnog časopisa poput “Oniona”. Na primer, “Vašington post” je napisao: “Trampovi zvaničnici podelili su tajne vojne planove u nezaštićenom četovanju sa novinarima”. Zvuči kao komedija, samo što nije.

Šta se dogodilo? Najviši bezbednosni vrh SAD komunicirao je međusobno na aplikaciji Signal, dakle, na svojim ličnim mobilnim telefonima, aplikacijom koju imaju desetine miliona ljudi širom sveta. Tramp nije bio deo ovog razgovora, ali je Majk Volc, njegov sekretar za nacionalnu bezbednost, nehotice u razgovor ubacio Džefrija Goldberga, urednika “Atlantika” i vrlo uglednog američkog novinara. Ostali učesnici u ćaskanju bili su potpredsednik Džej Di Vens, državni sekretar Marko Rubio, ministar odbrane Pit Hegset, direktor Nacionalne obaveštajne službe Tulsi Gabard, direktor CIA Džon Retklif i nekoliko drugih viših pomoćnika, piše u članku na “Atlantiku”. Milina!

Ćaskanje odnosno čet dogodio se neposredno posle vojnih udara na Hute u Jemenu i novinari “Atlantika” koji su imali priliku da vide razmenjene poruke, kažu da su učesnici tog razgovora pokazali prilično jedinstvo. Malo je odudarao potpredsednik Vens, koji je izdvojio mišljenje rekavši da im ta akcija možda nije bila neophodna jer su na meti Huta uglavnom evropski brodovi pa se to kosi sa Trampovim porukama Evropi da mora sama da se brine za svoju odbranu. Dodao je i da je možda trebalo sačekati još mesec dana, ali je zaključio da je to samo njegovo mišljenje i da će stati uz ono što govori većina, kako se i inače ponaša.

Ostali su razmenjivali poruke nalik nekoj muškoj grupi posle pobede omiljenog tima uključujući emotikone vatre, pesnice i američke zastave. S te strane, novinari nisu imali nekih primedbi. Ako nam se i ne sviđa politika, dobro je što je rukovodstvo složno, to je bio komentar. Ono što im nikako nije leglo jeste to što se najveće državne tajne odnosno najpoverljivije komunikacije obavljaju na banalan način. Greška savetnika za nacionalnu bezbednost je kao da je u grupu za razmenu švalerskih iskustava ubacio sopstvenu taštu, s tim da se ovde igra tuđim glavama. Osim što se sada postavlja pitanje Valcovog opstanka na tom mestu, što možda nije sasvim realno zbog poslova u koje je duboko uključen poput pregovora sa Ukrajinom i Rusijom.

Ako ima sreće u ovoj katastrofi, onda je ona u tome što je ubačen častan novinar koji informacije nije zloupotrebio, odnosno obavestio je javnost na najbezbolniji način o samom događaju ne ugrožavajući nacionalnu bezbednost.

Narod bi rekao da su posle bitke svi generali, ali ovde to ne stoji jer se radi o ljudima koji naređuju generalnima i pre i posle bitke. Zato je javnost zapanjena činjenicom da vrh države komunicira sredstvima na nivou tinejdžera ili roditeljske grupe na Vajberu ili Votsapu. I tu razmenjuju državne i vojne tajne ne razmišljajući o tome da li je ta komunikacija dovoljno sigurna bez obzira na sve reklame o enkripciji to jest šifrovanju razgovora. Pitaju se i da li je moguće da se u tu svrhu ne koriste zaštićeni, državni telefoni i aplikacije.

Eventualno objašnjenje moglo bi biti da se ta zaštićena komunikacija mora arhivirati po zakonu, dok ova neformalna ostaje među učesnicima i nigde se ne pamti. Sem kada ubacite novinara. Još bolje objašnjenje je da se radi o pukom komforu. Telefon nam je stalno pri ruci i prestali smo da razmišljamo koliko njegovo korišćenje može da nas kompromituje. Ne vodimo ni računa ko je sve u grupi u kojoj pišemo, a umemo da se zanesemo.

Novinari su se do sada vajkali sa: “Eh, da sam muva na zidu u sobi gde se razgovara”. Nove generacije sanjaće o tome da ih neko greškom ubaci u čet. Do ponedeljka bismo se podsmevali takvoj ideji.