Da li je opera zaista mrtva

...

Umetnost iz savremenog društva nestaje velikom brzinom ili je u najboljem slučaju marginalizovana. Nakon dva uspešna samoubistva tokom dvadesetog veka, evropska kultura jedva da ima da kaže išto novo, a šta tek reći za Sjedinjene Države, gde je mogućna gotovo jedino zabava. Mnoštvo televizijskih programa, filmova, stripova, romana ili muzičkih spotova nastaju s idejom da se dopadnu što većem broju gledalaca, merna jedinica im je koliko novca zarađuju, broje se i besmislice poput nagrada za umetnost. Sa ove tačke gledišta, praistorija deluje bliže nego devetnaesti vek, a samo poneki autor uspeva da se odbrani od ovog pogubnog trenda i ne bude primoran da pređe u lukrativniju profesiju.

HILJADE LJUDI SU KISNULE…

Ako je neka umetnička forma osakaćena ovakvim stanjem stvari, to bi morala biti opera. Još poneko čita ili odlazi na koncerte, ali osnovne asocijacije na operu jesu pojedinačne reči kao što su Kalas, Pavaroti, predugo, preglasno… U mnogim zemljama nema ni jedne jedine operske kuće, a besmisleno je i zidati ih jer bi zvrjale poluprazne. Nama je predstava koja traje četiri sata nepodnošljivo duga, pošto smo “formatirani” na holivudskih devedeset minuta, poseta je slaba i vrlo često opstanak opere zavisi od podrške države ili privatnih donacija.

U davna vremena, antičko pozorište je podrazumevalo pevanje i to hiljadama gledalaca u vrlo akustičnim amfiteatrima. Reči “tragedija” i “komedija” sadrže u sebi “pevati”, jednako kao i reč “melodija”, a istog korena je i “odeon” – stari naziv za pozorišta (mnogo kasnije, u Engleskoj, i za bioskope), mada bi doslovniji prevod trebalo da bude “pevališta”. Takođe, u stara doba, predstave su uvek trajale dugo. Najupečatljiviji primer je “Hamlet”, koji bez skraćivanja traje oko pet sati (radi se o oko tri hiljade stihova), a pisan je i izvođen u doba kad su scena i veliki deo gledališta bili na otvorenom, mnogi gledaoci stajali, kisnuli ili im je po glavama padalo sve što bi bogatiji, sedeći na galerijama, poželeli da bace ili ispuste. Sudeći po tome da se Šekspir prilično obogatio i rano penzionisao, reklo bi se da su hiljade ljudi uživale u za nas predugoj apsorbovanosti pozorišnim činom.

MADE BY ITALY

Opera je nastala krajem šesnaestog veku, a gde drugde nego u Firenci, kao pokušaj da se nakon vekova anateme obnovi antičko pozorište. Bilo je delova bez pevanja, insistiralo se na kvalitetu stihova, ali je muzika bila definišući deo predstava. Melodičnost italijanskog jezika mnogo je pomagala, a strast prema operi, kvalitet pevanja i najčuveniji operski kompozitori tradicionalno su povezani s tom kulturom. Jedan period u razvoju opere naziva se bel canto, pošto je akcenat bio stavljen na izuzetno zahtevno, virtuozno pevanje, i tek mali broj školovanih muzičara i danas može da postigne raspon glasa ili sve promene neophodne za, na primer, scenu ludila Lučije de Lamermur.

Opera na neki način definiše italijansku kulturu devetnaestog veka. Dok je zemlja rasparčana i severni delovi pod austrijskom okupacijom, Verdijeva muzika donosi patriotske motive, budi ponos i nadu, a kompozitorovo ime korišćeno je i kao akronim – natpisi “Viva Verdi!” zapravo su značili “Živeo Vitorio Emanuele, kralj Italije”. U gotovo istom trenutku Vagner pokušava sebe da postavi u centar nemačke kulture, a bogate operske tradicije razvijaju se i na nekoliko drugih jezika. Ovakvi trendovi nastavljaju se i u prošlom veku: Pučini je aktivan do pred samu smrt, 1924. godine, Rihard Štraus doživeće i Drugi svetski rat, a Šostakovič i Britn umrli su pre samo pola veka. I danas ima dirigenata koji su specijalisti za operu, mnogo mladih pevača, pa i kompozitora, a jedna definicija kaže da se srednja Evropa prostire do regiona u kojima svaki veći grad ima opersku kuću.

Kritičari ističu da su priče na kojima se zasnivaju libreta čak i najpoznatijih opera često potpuno besmislene. U mnogim slučajevima, uistinu je tako. U pozorišnom smislu, lako možete steći utisak da gledate latinoameričku sapunicu, sa zamenjenim identitetima, psihološki neoprostivo naivnim likovima, zapletima i raspletima, bezbroj opštih i predvidljivih mesta, pa vam može biti potrebna ogromna doza čuvenog “willing suspension of disbelief”. (Ovo, naravno, nije nepoznato ni u savremenim popularnim žanrovima: naravno da bez odlične muzike niko ne bi gledao film o slepom dečaku čija je “supermoć” igranje flipera.) Međutim, srž standardnog operskog repertoara čine i adaptacije Šekspira, Šilera, Puškina, Getea, pa ovaj prigovor ne stoji u potpunosti.

UJEDINJENJE SVIH UMETNOSTI

Bilo kako bilo, poenta je u nečem sasvim drugom. Veliki kompozitori uspevali su da kroz muziku dostignu pravu dramu, bez obzira na to šta opisuju priče. Zahvaljujući geniju kompozitora i sposobnostima pevača, i dan-danas ima publike za, recimo, “Trubadura”, od koga bi, da nije muzike, svako brzo odustao. Već se iz mnogih uvertira mogu naslutiti tip dramatičnosti, osnovna osećanja i rasplet, ta osećanja bivaju izražena kroz orkestarski deo na tako intenzivan način da ih pozorište ili film, gde muzika često ima samo ilustrativnu ulogu, ne mogu dovoljno ubedljivo dočarati, pevanje nas lako može dirnuti na poseban način… Kada to želi, kompozitor može da “podvuče” ono što se peva pratnjom celog orkestra ili nekih njegovih sekcija, a može jaku dramu da izrazi tako što će uskladiti nekoliko “slojeva”.

Evo samo jednog primera. Na početku drugog čina “Travijate”, Verdi će vam dati oko tri i po minuta prikaza sreće, da bismo se odmah vratili na pitanje izbora između života i smrti. Na vrhuncu drame, heroina peva o tome kako su ljudi neumoljivi i kako je bila previše srećna, bariton “kroz njenu ariju” peva vrlo jednostavnu frazu (“Angel consolatore”), tiho, samo menjajući akcente, ali zvuči kao da dalje temelj njenim visinama, dok violine i oboe “dupliraju” i pojačavaju njen bolni izraz. Pravi užas dešava se na “četvrtom sloju”: čela i basovi sviraju picikato, vrlo jednostavnu frazu, pet tonova koji se mnogo puta ponavljaju, pa vi ne možete da pobegnete visceralnom utisku (verujem da je i profesionalcima nemoguće da sve ovo isprate i razumeju bez mnogo ponovljenih slušanja) da izlaza nema, da je krug zatvoren i da ona neće moći da nađe rešenje, da su očaj i smrt neminovni.

Opera koristi muziku da bi istovremeno izražavala više sadržaja nego što to mogu književnost ili pozorište (gde niko ne bi smeo da govori “preko” drugog). Ovo je suština Vagnerove ideje da je opera Gesamtkunstwerk, delo koje u sebi ujedinjuje sve umetnosti: Zefirelijeve scenografije i kostimi vrhunac su primenjene umetnosti (neke se koriste na najčuvenijim scenama na svetu već preko šezdeset godina), neke su napravljene za adaptaciju antičkog mita i tragedije o Medeji, uz muziku i pevanje… U doba pre pojave filma i televizije, to je delovalo kao maksimalni mogući umetnički izraz i bilo je toliko popularno da su opere građene tako da prime po nekoliko hiljada gledalaca, među kojima su sedeli Niče, Lenjin, Šo ili Džojs.

PREVAZILAŽENJE LJUDSKOG

Teško je, ako ne i besmisleno, porediti stvaralački talenat ili postignuća, ali sigurno nema zahtevnije izvođačke umetnosti nego što je opersko pevanje. Svako nekad pevuši, poneki se usude i da javno zapevaju, ali malo ko može i da zamisli šta je sve neophodno da biste savršeno lep i tačan ton “poslali” na petu galeriju milanske “Skale”, odakle vas uistinu vide samo uz pomoć dvogleda. Osim što morate biti u stanju da sve čujete (postoji priča o tome kako je Pavaroti bolje razaznavao nenaštimovanost pojedinačnih instrumenata nego Karajan), da se rodite s bojom glasa koja se ljudima urezuje u pamćenje, da su vam glasne žice tako jake da redovno mogu da izdrže ogroman napor, da naučite kako da kontrolišete disajne puteve i dijafragmu na načine do izvesne mere neprirodne, da vam je telo snažno i ima daha za sve nabrojano. A tek onda dolazi umetnički deo: razumevanje i izražavanje ideja i osećanja, osećaj za scenu, gluma. (Takođe je zanimljivo i da su neki od najčuvenijih filmskih glumaca “školovani” pevači, počev od Meril Strip do Sajmona Rasela Bila i Kristofa Valca.)

Opersko pevanje je poseban način prevazilaženja ograničenja ljudskog roda i na svetu obično nema mnogo ljudi koji mogu da ga izvedu u skladu s najvišim umetničkim standardima, dok publika zna da reaguje i surovim neodobravanjem i potpunim idealizacijama. Mariju Kalas su uistinu gađali povrćem, a dešavalo se i da ljudi spavaju po nekoliko noći na ulici da bi čuvali mesto u redu i bili sigurni da će uspeti da kupe karte za njen povratak u londonski “Kovent Garden” sredinom šezdesetih. Koliko je sve užareno na operskoj sceni, toliko je i svuda oko nje.

U vreme društvenih mreža i dejting aplikacija, svi odnosi su izgubili intenzitet, sve se razvodnilo i razmlačilo. Pre nekoliko godina, 25. oktobar proglašen je za Međunarodni dan opere (između ostalog, zato što je tada rođendan Žorža Bizea, neshvaćenog kompozitora opere “Karmen”). A čim moraju da ti dodele poseban dan, znači da si postao (ili, u nekim slučajevima, bio) ugrožena vrsta i preti ti izumiranje. A ako bude nestala opera, koja preživljava uglavnom zahvaljujući fanaticima, neće biti baš ničega što bi je moglo zameniti.

Autor je psiholog