Čujete li sebe

...

Pomislite na svoj ručak, odlazak u samoposlugu ili komad odeće koji trenutno nosite. Koliko ste uistinu svesni da armije ljudi rade na tome da vas ubede kako niste u pravu, kako neko drugi bolje od vas zna šta je vama ukusno i udobno, zdravije i humanije?

Naučnici ubedljivo pokazuju da se, makar do određene mere, čak i osnovne psihološke kategorije – poput pamćenja, ukusa, izražavanja mišljenja i osećanja, utemeljivanja samopoštovanja i ličnog identiteta – menjaju pod uticajem kulture i epohe u kojoj neki pojedinac živi.

Ili, na još ličnijem nivou, mislite li da umete da proslavite rođendan ili neki praznik baš na svoj način? Da izjavite ljubav kako to nije već prikazano u bioskopu, kod Šekspira ili Verdija?

U potpunosti “moj” unutrašnji glas, naravno, nije moguć. Svi koristimo gramatiku i bezbrojne reference koje s drugima delimo, većina tema nam je tipična, čak i to da li na taj glas uopšte obraćamo pažnju najčešće delimo sa pripadnicima istog uzrasta, pola i obrazovnog profila. Ali šta (ni)je moguće?

USAMLJENOST I KRITIKA

Moglo bi se reći da je potpuno samosvojni unutrašnji glas najčešće, ili čak uvek, posledica mentalnog poremećaja. Neki pacijenti u akutnim stanjima patnje stiču utisak da u sebi čuju glas, ili više glasova, koji im nešto govore, diskutuju ili naređuju. Po pravilu, te glasove ne čuje niko drugi, a oni mogu biti veoma “elokventni” ili sasvim rudimentarni, poštovati logiku i gramatiku ili biti puni neologizama. Savremena neuronaučna istraživanja povezuju ovaj fenomen sa stanjem hronične usamljenosti – nekim ljudima toliko teško pada to što nemaju s kim da razgovaraju da “čuju” halucinirane glasove tamo gde bi voleli da ima realnih. Ali naravno da ovo nije, u pravom smislu reči, njihov glas.

Što je još gore, ono što “čujemo” unutar sebe, takozvani unutrašnji govor, često je ponavljanje starih socijalnih odnosa. Na primer, roditelji insistiraju na poslušnosti i pristojnosti i deca počnu u sebi da ponavljaju takve zahteve, pa s vremenom zaborave na njihovo poreklo i to im postane “druga priroda”. U psihoterapiji se prilično jasno vidi da osobe izuzetno kritične prema sebi zapravo ponavljaju od drugih “usvojene” kritičke komentare, čak i kad su ti drugi zlostavljači, ili ako je prošlo dvadeset godina i racionalno je jasno da te kritike (više) nemaju nikakvog smisla.

SNOVI I KREATIVNOST

Šta je onda taj unutrašnji glas koji nije preterano idiosinkratični krik beznadežnog usamljenika, a ni puka kopija socijalnog sveta? Najsavršeniji, a svima poznat primer jesu snovi. Doživljaji iz prethodnog dana preoblikuju SE izuzetno duboko u nama i “stižu” nam u obliku neponovljivih, jedinstvenih slika. Osećamo da one nose neki smisao, značenje i osećanja koji nam pripadaju, potekli su iz nas, i mada ih nikad do kraja ne razumemo, znamo da su deo nas.

Tragovi socijalne realnosti uvek su prisutni, ali ako samo malo obratimo pažnju, možemo redovno biti u kontaktu sa vrlo dubokim izvorom glasa koji je samo naš.

Slično je s maštom. U dečjoj igri se odmah vidi da se zapleti razvijaju bez mnogo obaziranja na spoljna ograničenja, a ako se opuste, čak i neki odrasli mogu dozvoliti sebi slobodan i spontan izraz, za koji ne znaju odakle tačno dolazi, ali im je dragocen, posebno kada je lišen ambicija i upotrebne vrednosti.

Poseban slučaj su, naravno, veliki umetnici. Nepogrešivo se prepoznaje da neki “glas” pripada Borhesu ili Šopenu, odnosno Čaplinu ili Rostropoviču. Štaviše, bez tog kapaciteta da se unutrašnja realnost podeli sa svetom – u slučaju izvođača, da se ta poruka prenese do publike – na jedinstven način, nemoguće je svrstati nekoga među vrhunske umetnike. Savršena interpunkcija ili skale nisu umetnost. Istovremeno, uživanje u umetnosti zahteva da pustite da delo dirne vaš najunutarniji glas, bez predrasuda, koncepcija i tuđih tumačenja – da kažete “Be gone, J. Evans Pritchard, PhD!” i nastavite sami.

TRAGANJE ZA SREDNJIM PUTEM

Tu su, naravno, i drugi posebni trenuci u životu. Unutrašnji glas je temelj iskrenosti, posebno one najvažnije i najteže, kada sebi priznajemo nešto čega radije ne bismo bili svesni – naša ograničenja, niskosti i slabosti moraju da se oglase, koliko i ono čime se hvalimo. Paradoks ovog procesa leži u tome što možemo postati najponosniji baš na taj novootkriveni kapacitet. Glas unutrašnje iskrenosti nekad mora da bude uporan, dok god ne skupimo snage da mu se posvetimo, a katkad odzvoni tako duboko da nam je odmah jasan.

Možda najčuveniji roman 19. veka, inače krcatog velikom umetnošću, opisuje mladića koji testira sebe time što pokušava da bude jači od glasa svoje savesti i potom na najbolniji način otkriva da je to nemoguće. Ali i kad su ulozi manji, ideja autentičnosti, tako draga i romantizmu i humanističkoj psihologiji, uvek nas vraća temama upoznavanja sopstvenog glasa i iskrenosti prema njemu kao nekim od najviših vrednosti.

Autentičnost, naravno, ne postoji izvan konteksta odnosa s drugim ljudima i ne znači bezobzirnost, aroganciju ili bahatost. Uvek je važno da unutrašnji glas bude u dijalogu sa iskrenim osobama u neposrednom okruženju, različitim izvorima inspiracije i pronicljivim ali dobronamernim kritičarima. Bez “socijalnog ogledala” razvoj je nemoguć, ali bismo uvek morali da se vratimo svojoj intuiciji o tome šta bi, kako i koliko u sebi trebalo da korigujemo ili dalje istražimo. Ne morate ništa da uradite samo zato što će vas vaša tetka zbog toga voleti, kao što ne bi trebalo da bilo koga gazite po prstima samo da biste time pokazali svoju posebnost. Ta ravnoteža, taj srednji put između spoljnih uticaja i unutrašnjih pobuda zahteva dugu potragu, ali je vanredno dragocen kad ga jednom naslutite.

PRONAĆI, RAZVITI, ODBRANITI

Druga prilika za pronalaženje unutrašnjeg glasa jeste svaka kriza, svaka intenzivna bol. Drugim rečima, u sreći je lako srećan biti, ali samo velika patnja vodi izgradnji (ili proširenju) unutrašnjosti i potrebi da se nešto s drugim deli. Svaka patnja može da rodi svog Hamleta. Gubici, porazi ili uvrede mnoge ljude vode samopreispitivanju, većoj dubini doživljaja, intenzivnijoj potrebi da artikulišu svoja osećanja. Nije nimalo lako nositi u sebi bol, ali malo šta tako obogaćuje kao integrisana patnja. Koliko god da je težak taj proces, upravo to može biti put kojim stižemo do sebe, otkrivamo i priznajemo ono što nismo želeli da znamo, ili se upinjemo da otkrijemo nove načine za razgovore sa samima sobom, pošto osećamo da stari više nisu dovoljno dobri, sveobuhvatni ili duboki.

Gde je bol, tu je, makar za mene, automatski i pomisao o psihoterapiji. Ali ovoga puta psihoterapiji kao sredstvu da upoznajemo sebe, da istražujemo svoje glasove i zastrašujuće, posramljujuće ili gnevne dubine svog nesvesnog. Neki ozbiljni autori tvrde da je prava psihoanaliza na delu samo kad uopšte ne pomažemo i ništa ne rešavamo, kad i klijent i terapeut “slušaju” i ponekad izgovore prvo što im “padne na pamet”, ma koliko besmisleno ili nepoželjno to moglo izgledati. Zahtev je mnogo teži nego što se to u prvi mah čini, ali s vremenom donosi prepoznavanje osećaja za to koja je od ovih ideja važna, čak i ako ne znamo zašto, veću otvorenost i bolji kontakt s nesvesnim, te postepeno prihvatanje onoga što nam se u nama nimalo ne dopada.

Naravno, ni psihoanalitičar ne bi smeo da tvrdi da su slobodne asocijacije na kauču jedini put za otkrivanje vlastitog unutrašnjeg glasa. Svako mora da otkrije svoje načine da dopre do sopstvenog glasa, pa je kazati da je bilo koji od tih načina superioran u odnosu na drugi tipičan pokušaj diktature spoljašnjeg nad unutrašnjim. Neki ljudi se povlače u tišinu, da bi mogli u potpunosti da se zaštite od spoljne buke, sve više zapadnjaka meditira ili koristi druge tehnike za “umirenje” uma, drugi su strastveno posvećeni razvoju sopstvene kreativnosti ili uživanju u plodovima tuđe, a oni najsrećniji imaju beskompromisno iskrene prijatelje koji im pomažu da ne zalutaju i iznevere sebe.

Ideji o otkrivanju unutrašnjeg glasa, tako važnog za naš lični identitet i moralni integritet, treba pridružiti i brigu o njegovom razvoju i odbrani. Izazovi sa kojima se susrećemo brojni su i jaki. Za neke je to konformizam, a i svakodnevno iskustvo i psihološki eksperimenti pokazuju koliko je lako pokleknuti pred mišljenjem grupe. To mogu biti udobnost i inertnost, ali i strahovi, direktne pretnje i zastrašivanje. Neke ljude nisko samopouzdanje vodi kalkulanstvu ili prejakoj sklonosti kompromisima i “liniji manjeg otpora”. Na nekom opštijem planu, svima bi nam dobro došlo da smanjimo korišćenje društvenih mreža, medija i vesti samo na ono što je esencijalno, pošto nas svi oni oblikuju na načine kojih smo retko svesni.

A sve ovo zbog dragocenosti nevidljivih očima, što se samo srcem dobro vide.

Autor je psiholog