Od početka realizacije projekta Beograd na vodi indoktrinirani smo novom razvojnom paradigmom koja otprilike glasi: “Ili će se malo nas obogatiti, ili ćete svi propasti”, što je rezultiralo širenjem predatorskih urbanih praksi širom grada
U trenutnom političko-ekonomskom kontekstu Srbije, obeleženom deregulacijom, izraženim socio-ekonomskim nejednakostima i političkom neravnotežom, širenje Beograda na vodi predstavlja konačnu afirmaciju dominacije prava na kapital nad svim ostalim pravima. U praksi, ovakav princip razvoja podrazumeva zanemarivanje potreba šire zajednice u cilju očuvanja moći i akumulacije kapitala političkih i ekonomskih elita. Tako, recimo, informacije o budućem korišćenju objekata javne namene, poput Hale 1 Beogradskog sajma ili zgrade Generalštaba, do javnosti dolaze putem Instagram profila domaćih i stranih moćnika, dok im se javno zemljište na kojem ti objekti leže praktično daje na poklon bez ikakvih konsultacija sa građanima kojima to zemljište suštinski pripada.
Od početka realizacije projekta Beograd na vodi indoktrinirani smo novom razvojnom paradigmom koja otprilike glasi: “Ili će se malo nas obogatiti, ili ćete svi propasti”, što je rezultiralo širenjem predatorskih urbanih praksi širom grada. Takve prakse doprinele su neplanskom i ad hoc razvoju grada, prisvajanju javnog prostora, rasipanju vrednih resursa, destabilizaciji cena nekretnina i devastaciji životne sredine. I to nije sve, nalazimo se pod svojevrsnim marketinškim terorom, koji plasiranjem slogana poput “Zakorači u savršen život”, “Udahnimo duboko, zatvorimo oči i osetimo prirodu” ili “Okrepi svoj duh i telo”, nastoji da učvrsti stav “Postani adekvatan stanovnik Beograda ili umri trudeći se”. U tom smislu, Beograd na vodi ne predstavlja izuzetak već katapult u brže, bolje, jače.
Proces koji je prethodio izgradnji (onoga za šta se sada ispostavlja da je tek prva faza ovog projekta) podrazumevalo je raseljavanje 256 porodica, eksproprijaciju postojećih objekata, raščišćavanje i opremanje zemljišta, noćno rušenje, izmeštanje Železničke stanice, pa tek zatim i novu izgradnju. U koliko-toliko postavljenoj regulativi ovaj proces nije bio moguć tek tako, ali mu je vetar u leđa dao upravo bilateralni sporazum sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima 2013. godine, na osnovu čega je donet novi zakon koji redefiniše javni interes za potrebe ovog projekta, a onda i izmene planske prakse i dokumentacije.
Izmenama i dopunama prostornog plana, područje za koje važe posebni zakoni dodatno se širi, te ceo obuhvat Beograda na vodi zauzima oko 500 hektara, što je jednako površini manje gradske opštine. U svojoj knjizi Grad zidova antropološkinja Teresa Kaldeira citira jednog stanovnika koji govoreći o životu u okolini Alphaville-a, potpuno privatnog grada unutar Sao Paola, kaže: “Postoji zakon za smrtnike, ali ne i za stanovnike Alphaville-a”. Gledajući kako se slika Beograda nepovratno menja, čini se kao da je ovaj distopijski scenario u kom armija privatnog obezbeđenja motri nad poslovnim kompleksima, luksuznim tržnim centrima i ekskluzivnim stambenim područjima i ograničava pristup “nepoželjnima”, neizbežna sudbina i poslednja faza onoga što je podrugljivo definisano kao javni interes ovog megaprojekta – regeneracija (čitaj aproprijacija) beogradskog priobalja.
Ipak, postoje stvari koje su iznad zakona i koje su gotovo nerešive na individualnom nivou, što ne ide na ruku dominantnoj paradigmi koja neumoljivo naglašava privatno vlasništvo i individualizam kao prioritetne vrednosti. Jedna od njih su klimatske promene, odnosno zagađenje vazduha kojem smo izloženi jer je, između ostalog, priobalje zazidano, i fenomen urbanog toplotnog ostrva, koje nastaje opet usled prekomerne gustine izgrađenosti i korišćenja materijala koji apsorbuju ili reflektuju toplotu. Na području Savskog amfiteatra ovo rezultira rekordnim brojem od 50 tropskih noći na godišnjem nivou, a širenje obuhvata Beograda na vodi na teritoriju Sajma i levu obalu Save samo će dodatno pogoršati situaciju. Negativne efekte ovoga ćemo osetiti svi, bez obzira na društveno-ekonomski status koji uživamo.
Pored potpune ekološke devastacije koju izaziva “najuzbudljiviji projekat urbanog razvoja u regionu”, u velikoj meri doprinosi i društvenoj segregaciji, budući da cena kvadrata iznosi više od 10 medijalnih zarada u Srbiji (prema podacima za 2023. godinu). Dodatno, usluge koje bi trebalo da budu javne i ravnomerno dostupne svim građanima, poput obrazovanja i zdravstva, bivaju poverene privatnom sektoru. O tome da je jedina svrha ovog naselja kupovina roba i usluga, govori i činjenica da su sadržaji kulture u okruženju dominantno komercijalne namene, pa je tako galerija zapravo tržni centar, a aktuelni urbanistički projekat za novu-staru zgradu Pošte predviđa njenu prenamenu u kulturni centar sa ⅔ udela komercijalnih sadržaja.
Iako nacrt Generalnog urbanističkog plana Beograda još uvek nije izašao u javnost, aktuelni tokovi urbanizacije, sada potkrepljeni i odlukom o širenju Beograda na vodi, nedvosmisleno nam ukazuju na pravce razvoja glavnog grada. I dok je Generalni urbanistički plan iz 1972. maštao o arhipelagu naselja u moru zelenila, vodeći se principima koji zahtevaju da se kroz urbanističke planove poboljša sredina koja okružuje čoveka, čini se vizija GUP a u iščekivanju može biti samo jedna – Beograd 2041: Arhipelag za bogate na užarenom asfaltu. Pa, ko preživi – pričaće.
Autorka je arhitektica, Ministarstvo prostora
Pokazalo se da se Evrosong ne može zamisliti bez uticaja geopolitičkih strujanja, ali ne samo pri glasanju, već u promociji ili hibridnom ratu neprijateljskih zemalja. Danas se više te podele ne mogu ni sakriti ni kamuflirati, one su sve dublje i dovode u pitanje samu suštinu ovog takmičenja koje postaje paradigma političkog odnosa snaga u Evropi i svetu
Pravni sistemi širom sveta sve više prepoznaju značaj uključivanja građana i NVO u zaštitu biodiverziteta. Mehanizmi kao što su pravo na pristup informacijama od javnog značaja, pravo na učešće u donošenju odluka i pravo na pravnu zaštitu omogućavaju civilnom sektoru da prati sprovođenje ekoloških zakona i utiče na njega. Ovaj pristup podstiče veću transparentnost, odgovornost i zajedničku borbu za očuvanje prirode
Tugovanje znači da je neko ostao s viškom ljubavi i mora da nauči kako da učini da ta ljubav nastavi da živi, da bude preusmerena. Pitanje je da li ću u jednom trenutku uspeti da izađem iz rituala fokusiranih na prošlost i – makar kroz dobrotvorni rad nevezan za jednu, meni posebnu važnu osobu – ponovo osetiti životnu radost, spontanost, razigranost, uživanje u seksualnoj razmeni. Jedini potpuni poraz je da patnja dovede do nemogućnosti da ikada ponovo osetimo ljubav
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
