Na tehnološke se promene čovek ubrzo navikne, prestane da misli o njima osim kada naleti na nekog došljaka ili inostranca zbunjenog i nesnađenog, a očajnog, koji ne bi da krši propise ili da plaća kazne
Vrlo često nam se neka nova tehnologija ugradi u svakodnevni život. Davne 2008. u Srbiji je uvedeno plaćanje parkinga SMS-om i od tada se nove opcije samo dodaju i novi sistemi uvode, čak i kod “privatnika”, kako smo u neka druga vremena nazivali one koji nisu deo državnog budžeta. Na te se promene čovek ubrzo navikne, prestane da misli o njima osim kada naleti na nekog došljaka ili inostranca zbunjenog i nesnađenog, a očajnog, koji ne bi da krši propise ili da plaća kazne. Tada shvatimo, najčešće, da sistem koristimo bez razumevanja, rutinski ili da on ima neke mane o kojima mi ne razmišljamo jer nas se ne tiču. Kao što je nemogućnost da parking u Srbiji jednostavno platite elektronskom porukom ako nemate lokalni telefon.
Ova se vizura drastično menja u turističkoj sezoni, kada se mi pretvaramo u tog putnika koji je zabasao negde i shvatio da nema koga da pita kako da reši neku svakodnevnu situaciju, poput plaćanja parkinga. Čuvara ili službenika zamenio je QR kod. Gradski prevoz je nešto lakši za rešavanje jer u vozilu obično ima lokalaca voljnih da pomognu mada jezik može da bude obostrana barijera. Ali to se sada rešava aplikacijama za prevođenje.
Krećući se automobilom ovoga leta po region, uočio sam nekoliko pozitivnih promena, pod uslovom da ste skloni tehnologiji. Putarinu u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji možemo da plaćamo srpskim tagom, što doprinosi komforu i brzini putovanja. Ali zahteva pripremu, naročito za one koji imaju stare tagove koji moraju fizički da se odnesu na unapređenje. Sve drugo se završava onlajn.
Još je bolja situacija sa vinjetama koje se sada kupuju na internetu i ne moraju se lepiti na vetrobransko staklo. Sve se obavlja pre polaska na put, relativno jednostavno, s tim da ima više operatora odnosno posrednika za plaćanje, što može da zbuni.
Poseban izazov je parkiranje u gradovima, na ulicama i u garažama. Cene mogu prilično da variraju, a najgore će proći onaj ko je slabo obavešten. Platiće skuplje nego što bi morao, dok u najgorem slučaju rizikuje kaznu. Izazov je u tome što su sistemi različiti, sve više se baziraju na skeniranju tablica i plaćanju mobilnim aplikacijama, što zahteva izvesno prilagođavanje za šta putnik obično nema vremena ili veštine. Primeri su živopisni, mogu se pronaći na forumima, kao i dobri saveti kako da to izbegnete.
Problemi o kojima govorimo rezultat su potrebe da se usluge naplate, a minimalizuje broj zaposlenih. Parking-sat je još 1928. zamenio čoveka koji naplaćuje parking, kao što je semafor (1868) zamenio saobraćajca, a sada je intencija da se sve ovo smesti u aplikaciju na mobilnom telefonu. Nevolja je što svaka lokalna administracija ima svoje rešenje, eventualno unutar jedne države sistem može da bude sličan, ali po ovom pitanju su državne granice unutar EU postojane, o Zapadnom Balkanu da i ne govorimo.
Rešenje je relativno jednostavno i na dohvat ruke u vidu veštačke inteligencije. Pored toga što može da nam pomogne u sporazumevanju na stranom jeziku, mogla bi da nam pomogne i u sporazumevanju sa različitim aplikacijama. Budući da je jedini zahtev da se za neku uslugu plati, sve što VI treba da radi je da se sporazume sa lokalnim sistemima i isporuči nam jednostavno rešenje na koje samo treba da reagujemo binarno, da li prihvatamo ili ne. Nije to mali posao, zahteva povezivanje svih mogućih smart city rešenja, ali to nije briga korisnika. Prednost je što u tom slučaju ne bismo ostavljali svoje podatke svuda po svetu a da ne znamo za šta sve mogu da se koriste.
Ono što jeste naša briga je dehumanizacija usluga, isključivanje čoveka iz procesa tako da bi VI bila najbolja alternativa tom trendu, koji ima dosta mana uz neke prednosti. Druga i veća briga je što bez mobilnog telefona i računa u banci više ne možete da funkcionišete u modernom svetu, počev od banalnih stvari. A telefon i račun su odlično sredstvo za kontrolu i praćenje, a prst nam je suviše brz kada to odobravamo na nekoj aplikaciji kako bismo promptno rešili situaciju u kojoj smo se našli.
Pošto ne ide sa štrajkom glađu Studenata koji oće da uču, da se zamoli bivši predsednik Tomislav Diplomislav, koji u tome ima iskustva, a i toliko je učio da ne zna kako mu se zove fakultet, da to obavi. Opravi mu se beli čador sa bazenom i garažom, i on će se žrtvuje za demokratiju
Da li su izmene i dopune medijskih zakona zaista u skladu sa preporukama Evropske komisije i Medijske strategije? Koje su sve sporne tačke tih izmena i dopuna? I koliko je duga lista propuštenih šansi? Kakva nas medijska situacija čeka? I šta na sve to (ne) kaže Evropska unija
Studenti su najstamenitiji, oni ćute istinski, ćute duboko, prepuštaju svaki atom svog bića njima šesnaestoro i to rade bezrezervno – ćutanje sa studentima je čas posvećenosti nakon kog se osećate inicirani u pročišćene misli i dela
U pismu jednom od svojih savetodavaca, Man predlaže da se po svim društvenim pitanjima bude liberalan, a po svim kulturnim konzervativan. Deluje da bi se sličan princip mogao primeniti i na njegovo delo: uglavnom liberalan u političkim stavovima i izboru tema, a potpuno konzervativan u vernosti najzahtevnijoj umetničkoj formi
Miloš Pavlović je napadnut jer nije shvatio da u naprednjačkoj Srbiji učešće u javnom životu ima neformalnu cenu. I da nju sada plaćaju i ćaciji
Malim političkim remek-delima studenti su prizemili Aleksandra Vučića. Šta su oni shvatili, a mi stariji nismo razumeli svih ovih godina
Zakleo se Vučić u vlast i u med da će u Kosjeriću da zavede red, mogla bi da glasi pesmica o apsurdno brutalnoj funkcionerskoj kampanji koja se vodi u ovoj malenoj opštini
Intervju: Tužiteljka Bojana Savović
Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
