Na tehnološke se promene čovek ubrzo navikne, prestane da misli o njima osim kada naleti na nekog došljaka ili inostranca zbunjenog i nesnađenog, a očajnog, koji ne bi da krši propise ili da plaća kazne
Vrlo često nam se neka nova tehnologija ugradi u svakodnevni život. Davne 2008. u Srbiji je uvedeno plaćanje parkinga SMS-om i od tada se nove opcije samo dodaju i novi sistemi uvode, čak i kod “privatnika”, kako smo u neka druga vremena nazivali one koji nisu deo državnog budžeta. Na te se promene čovek ubrzo navikne, prestane da misli o njima osim kada naleti na nekog došljaka ili inostranca zbunjenog i nesnađenog, a očajnog, koji ne bi da krši propise ili da plaća kazne. Tada shvatimo, najčešće, da sistem koristimo bez razumevanja, rutinski ili da on ima neke mane o kojima mi ne razmišljamo jer nas se ne tiču. Kao što je nemogućnost da parking u Srbiji jednostavno platite elektronskom porukom ako nemate lokalni telefon.
Ova se vizura drastično menja u turističkoj sezoni, kada se mi pretvaramo u tog putnika koji je zabasao negde i shvatio da nema koga da pita kako da reši neku svakodnevnu situaciju, poput plaćanja parkinga. Čuvara ili službenika zamenio je QR kod. Gradski prevoz je nešto lakši za rešavanje jer u vozilu obično ima lokalaca voljnih da pomognu mada jezik može da bude obostrana barijera. Ali to se sada rešava aplikacijama za prevođenje.
Krećući se automobilom ovoga leta po region, uočio sam nekoliko pozitivnih promena, pod uslovom da ste skloni tehnologiji. Putarinu u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji možemo da plaćamo srpskim tagom, što doprinosi komforu i brzini putovanja. Ali zahteva pripremu, naročito za one koji imaju stare tagove koji moraju fizički da se odnesu na unapređenje. Sve drugo se završava onlajn.
Još je bolja situacija sa vinjetama koje se sada kupuju na internetu i ne moraju se lepiti na vetrobransko staklo. Sve se obavlja pre polaska na put, relativno jednostavno, s tim da ima više operatora odnosno posrednika za plaćanje, što može da zbuni.
Poseban izazov je parkiranje u gradovima, na ulicama i u garažama. Cene mogu prilično da variraju, a najgore će proći onaj ko je slabo obavešten. Platiće skuplje nego što bi morao, dok u najgorem slučaju rizikuje kaznu. Izazov je u tome što su sistemi različiti, sve više se baziraju na skeniranju tablica i plaćanju mobilnim aplikacijama, što zahteva izvesno prilagođavanje za šta putnik obično nema vremena ili veštine. Primeri su živopisni, mogu se pronaći na forumima, kao i dobri saveti kako da to izbegnete.
Problemi o kojima govorimo rezultat su potrebe da se usluge naplate, a minimalizuje broj zaposlenih. Parking-sat je još 1928. zamenio čoveka koji naplaćuje parking, kao što je semafor (1868) zamenio saobraćajca, a sada je intencija da se sve ovo smesti u aplikaciju na mobilnom telefonu. Nevolja je što svaka lokalna administracija ima svoje rešenje, eventualno unutar jedne države sistem može da bude sličan, ali po ovom pitanju su državne granice unutar EU postojane, o Zapadnom Balkanu da i ne govorimo.
Rešenje je relativno jednostavno i na dohvat ruke u vidu veštačke inteligencije. Pored toga što može da nam pomogne u sporazumevanju na stranom jeziku, mogla bi da nam pomogne i u sporazumevanju sa različitim aplikacijama. Budući da je jedini zahtev da se za neku uslugu plati, sve što VI treba da radi je da se sporazume sa lokalnim sistemima i isporuči nam jednostavno rešenje na koje samo treba da reagujemo binarno, da li prihvatamo ili ne. Nije to mali posao, zahteva povezivanje svih mogućih smart city rešenja, ali to nije briga korisnika. Prednost je što u tom slučaju ne bismo ostavljali svoje podatke svuda po svetu a da ne znamo za šta sve mogu da se koriste.
Ono što jeste naša briga je dehumanizacija usluga, isključivanje čoveka iz procesa tako da bi VI bila najbolja alternativa tom trendu, koji ima dosta mana uz neke prednosti. Druga i veća briga je što bez mobilnog telefona i računa u banci više ne možete da funkcionišete u modernom svetu, počev od banalnih stvari. A telefon i račun su odlično sredstvo za kontrolu i praćenje, a prst nam je suviše brz kada to odobravamo na nekoj aplikaciji kako bismo promptno rešili situaciju u kojoj smo se našli.
Novi Sad nije toliko mali grad, ali se u njemu izgleda sve zna. I da je Miloš Vučević optužio Mariju Vasić, koja je bila u zatvoru mesecima, da je ona napisala grafit. I da je Vasić obrazovala njegovog sina, ali i da je zbog istog sina posredno postao bivši premijer zemlje
Zvanična biografija mu je, malo je reći, fe-no-me-nal-na, a kad u nju uđu nove biografske jedinice, koje ispisuje u radno vreme i prekovremeno, ima da pobedi sve u svetu
Valjda postojeće oružje nije dovoljno, ni vojska, ni policija, ni paravojske, ni ćaciji, već rešenje stiže sa Pinka. Željko Mitrović na svoj način pokušava da reši problem, jer ako ga sada neko iznervira, on će ga dezintegrisati laserom, pardon, fotonskim snopom
To što je granica moralne pretenzije studenata zgusnuta u proceduralnim sloganima nije loš istorijski ukus nego nemoć protiv hegemone epohalne svesti koja je u Evropi lišena socijalne alternative. U ovom nepovoljnom sklopu možda se od generacijskog proboja studenata previše očekivalo. U protestu jeste snažno markirana neregulisana nezasitost vlasti, ali ne i nezasitost sticanja profita. Iako se tesno prožimaju, ove druge stigme nema u studentskim sloganima. Moralni kompas je pomeren udesno, ka proceduri. Za to studenti nisu odgovorni. U svetu se klatno pomerilo udesno
Pomama za moći, te potpuno odricanje od nje, oblici ponašanja koje je lako opaziti u autoritarnim društvima, nisu posledica samo pohlepe ili nezadovoljstva sobom, već imaju duboke korene u našoj evolucionoj istoriji. Svaki autokrata i diktator, makar u našem dobu, radi sve isto što su naši preci radili poslednjih trista miliona godina, a brojne životinjske vrste rade i danas. I nije nimalo smešno što Trump, Vučić i Erdogan čine sve isto što i neki gušteri, laste, divlji psi ili babuni. Ako su ti instinkti tako duboko ukorenjeni u nama, ima li uopšte leka za opsednutost moći
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Festivalska godina u Srbiji protiče ili bez festivala, ili sa festivalima bez publike koje su naprednjaci napravili u inat umetnicima i narodu
Uz Aleksandra Vučića su većinski jedino penzioneri i oni koji imaju najviše osmoletku. Drugim rečima – sirotinja koju je najviše ojadio i u koju se opet uzda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
