Berlinska deklaracija – ideje i posledice

...

Iako je usmerena na tri oblasti javne politike, glavna ekonomska tema Deklaracije je globalna nejednakost, a politička – uspon desnice. Od početka 1980-ih nejednakost u prihodima i bogatstvu se smanjila na globalnom nivou, ali je porasla unutar pojedinačnih zemalja (pogotovo unutar SAD, Rusije i Indije) zbog smanjenja poreza, deregulacije i liberalizacije tržišta. Globalna nejednakost danas podseća na nivo nejednakosti iz ranog 20. veka. Uprkos ekonomskom napretku koji je poboljšao opšte blagostanje (što se često navod kao argument tržišnih ekonomista), globalne nejednakosti ostaju velike, slične onom nivou na kome su bile u doba zapadnog imperijalizma.

Nejednakosti su uslovile i politički podnaslov deklaracije “Vratiti ljude” (Winning back the people). Cilj je, dakle, da se obrne najpre intelektualni trend iz šezdesetih i sedamdesetih godina – koji je na vlast doveo Margaret Tačer i Ronalda Regana 1979. odn. 1980. godine. Njihove vlade vodile su ekonomsku politiku izvedenu iz neoklasične ekonomije (koju danas pežorativno nazivamo neoliberalizam), a koja se oslanjala na koncept efikasnosti tržišta. Desetak godina kasnije ovakva ekonomska politika rezultirala je “Vašingtonskim konsenzusom”, koji je inspirisao vladine politike po skoro celom svetu, a posebno bivše komunističke privrede, koje su započele tranziciju posle pada Berlinskog zida 1989. godine. Kako pokazuju neke nedavne studije o Istočnoj Evropi (Krastev i Holmes 2019, Mitchell Orenstein 2021, Arandarenko i Pavlović 2023), upravo je ova ekonomska politika produbila nejednakosti i dovela od porasta autoritarnih desnih snaga i u ovim državama posle 2000. godine.

POSLEDNJI DINAR

Da bi se povratilo poverenje građana, Deklaracija predlaže promenu redistributivne, ekološke i regulatorne politike. Šta se konkretno predlaže? Redistributivna politika treba da se obavi kroz tri poreske reforme: uvođenje sintetičkog poreza na dohodak, uvođenje progresivnog poreza na bogatstvo i uvođenje poreza na nasleđe. O ovim temama se već duže vreme raspravlja u političko-ekonomskoj literaturi, a glavni argument je da trenutni nacionalni poreski sistemi favorizuju boljestojeće slojeve, što produbljuje ekonomske nejednakosti među ljudima.

Sintetički porez na dohodak odnosi se ne samo na dohodak u užem smislu, već i na sve druge oblike zarade, koji mogu da proizađu iz akcija, nasledstva i vlasništva (pogotovo nad nekretninama bilo kakve vrste). U mnogim sistemima poreski sistem ne prepoznaje sve ove oblike prihoda kao zaradu pa ih ne oporezuje, a takve prihode uglavnom imaju boljestojeći pripadnici društva.

Deklaracija predlaže oporezivanje bogatstva (a ne samo prihoda) i to po progresivnoj stopi. To znači da oni koji poseduju više moraju da plate veći porez kako u apsolutnom, tako i u relativnom smislu. Važi i obrnuto, siromašniji moraju da plate manje, kako u apsolutnom, tako i u relativnom smislu. Ako posedujete nekretninu, porez plaćate na ime posedovanja, a ne samo na ime dohotka koji može da proiziđe iz njene upotrebe.

Opravdanje za ovakvu poresku reformu proizilazi iz utilitarističke pretpostavke po kojoj je poslednji dinar koji zaradi bogat čovek manje vredan od prvog zarađenog dinara. Istovremeno, dodatni dinar koji biste dali siromašnom čoveku njemu vredi mnogo više. Preraspodela tog poslednjeg dinara od bogatog siromahu uvećava ukupno blagostanje u društvu.

Progresivna poreska stopa takođe podrazumeva da su lošijestojeći oslobođeni velikog dela poreskog opterećenja. Razmotrite tipičan primer iz Srbije. Nije isto kada sa istom poreskom stopom od 10 odsto opteretite osobu koja zarađuje 200 i 2.000 evra. Dvadeset evra poreza koji morate da platite kada imate niska primanja značajno pogađaju vaš budžet koji uglavnom odlazi na najosnovnije stvari za preživljavanje. Ako ste siromašni, tih 20 evra bukvalno može da znači manje hrane ili odeće. Nasuprot tome, ako vam u kućnom budžetu ostane 1.800 evra nakon plaćenog poreza, ostaće vam dovoljno za luksuzno letovanje, ratu za stan ili dobar automobil.

Poreska reforma se posebno odnosi na nasleđe, koje je do sada pokazalo najveću otpornost na oporezivanje, a koje se, prema nedavnim istraživanjima u političko-ekonomskoj literaturi, izdvojilo kao jedan od najvažnijih faktora ekonomske nejednakosti. Porez na nasleđe bi ograničio prenošenje bogatstva s generacije na generaciju smanjujući nejednakost i osiguravajući pravedniju raspodelu resursa na duži rok.

BOGATAŠKE KRITIKE SIROTINJE

Deklaracija govori i o klimatskim promenama, i to na način koji će možda iznenaditi neke levičare. Predlaže se sveobuhvatna klimatska politika, koja se uglavnom svodi na pravednije oporezivanje emisije ugljenika i značajna ulaganja u infrastrukturu, posebno na globalnom nivou, kod siromašnijih naroda. Zemlje u razvoju treba da dobiju finansijsku i tehnološku podršku za zelenu tranziciju koja ne bi ugrozila njihov privredni rast.

Predlog o ulaganjima je lako razumeti. Države treba da podstaknu javnu potrošnju za zelenu tranziciju, budući da su troškovi tranzicije još uvek veliki i da se privatni sektor teško odlučuje da snosi troškove prelaska. Ovo se posebno odnosi na siromašnije narode (recimo, afričke ekonomije), koji koriste “zastarelu” tehnologiju za privredni rast. Bogatiji narodi sada kritikuju vlade ovih zemalja što zagađuju okolinu prelazeći preko činjenice da su njihove privrede to radile duže od 100 godina. Bogati narodi su, između ostalog, ostvarili visoke stope rasta zahvaljujući upotrebi zagađujućih tehnologija. Posle 100 godina iskustva upotrebe tehnologija koje su dovele planetu do trenutnog stadijuma zagađenja, nije moralno zamerati zagađenje onima koji tek sada počinju da to rade.

Ali postoji još jedan aspekt zagađenja životne sredine koji deklaracija pominje u jednoj rečenici, ali čija se elaboracija može pronaći u Globalnom izveštaju o nejednakosti iz 2022. godine. Trenutna poreska politika kojom vlade pokušavaju da smanje ispuštanje emisije ugljenika u vazduh više pogađa siromašnije slojeve, a ne boljestojeće. U Francuskoj je, recimo, povećanje poreza na emisiju ugljenika 2018. godine teže pogodilo domaćinstva sa niskim i srednjim prihodima, koja se oslanjaju na automobile za svakodnevno putovanje na posao. Ove grupe imaju manje alternativa te stoga podnose veći finansijski teret smanjenja zagađenja. Nasuprot tome, bogatiji pojedinci koji žive u gradovima imaju pristup prevozu koji manje zagađuju okolinu.

Slično je i sa zelenim subvencijama. One često više koriste bogatijim pojedincima nego grupama sa niskim prihodima. Na primer, subvencije za električna vozila ili izgradnju “zelenih kuća” su dostupnije višim klasama, koje mogu da priušte visoka početna ulaganja. Grupe sa niskim prihodima, ograničene nedostatkom finansijskih sredstava za početne troškove, nemaju pristup ovim subvencijama.

Sve ove poreske reforme izvedene su iz egalitarne ideje jednakosti šansi (equality of opportunity), a to je da svi ljudi, kada se izuzmu njihove slobodne odluke da žive živote kakve žele, moraju da raspolažu sličnim resursima za vođenje svojih života. Argument za pravedniju raspodelu, koja obuhvata i nasledstvo, u suštini dolazi iz političke filozofije, a ne ekonomije. Nepošteno je da neki ljudi dobiju životnu prednost zbog nasleđenog bogatstva jer to ne odražava princip zasluge. Nasleđe je, zapravo, arbitrarno u moralnom smislu. Ako, recimo, dvoje dece imaju slične sposobnosti i talente, pravednost zahteva da imaju približno jednake životne šanse. Nasledstvo narušava ove šanse, dok oporezivanje nasledstva i preraspodela bogatstva pomaže da se osigura jednakost šansi.

Na kraju, reč-dve o potpisnicima ove deklaracije. Tu su neki dobro poznati egalitarni politički ekonomisti, koji se u javnosti već duže vreme zalažu za poresku reformu (Saez, Zuckman, Milanović, Piketi), ekonomisti heterodoksne ekonomske škole (Deni Rodrik, Marijana Macukato, Mark Blit, Adam Tuz), ali i neki svetski poznati ekonomisti čija su se imena dugo vezivala za neoklasičnu ekonomsku školu (Oliver Blanšard, Paskal Lami, Žan Pisan Feri itd). Prisustvo ove poslednje grupe možda najbolje govori o tome koliko je ekonomski diskurs već počeo da se menja.

Autor je redovni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu